Tačno pre dvadeset godina Miloševićeva vladavina bila je sinonim za jednu od najcrnjih u Evropi u tom trenutku. Dvadeset godina posle toga shvatamo da Miloševićeva „slika“ nije crno-bela i da o njegovoj ličnosti istorija još nije dala konačan sud.
O Miloševiću i njegovom razgovoru sa ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom za „Pečat“ piše bivši ministar spoljnih poslova SRJ Živorad Jovanović.
Bilo je to vreme priprema za pregovore u Dejtonu. I Evropa i Rusija bile su slabe u tom procesu, pa su svesno prepustile dirigentsku palicu američkoj administraciji. Nemački geopolitički ciljevi bili su u velikoj meri zadovoljeni razbijanjem SFRJ, te je u okončanju građanskog rata u BiH tadašnji Bon video konsolidaciju tih ciljeva, ko god vodio igru. Francuskoj diplomatiji bilo je važnije kako se njena uloga projektuje u javnosti od toga koliki će biti njen stvarni uticaj na ishod i potonji raspored snaga. Velika Britanija je, kao u i drugim sličnim slučajevima, nastupala kao član angloameričkog dvojca. Kozirjev i Jeljcin su bili saradnici u američkom projektu za BiH. Ipak, u završnici Jeljcin je pokušao da sam sebi odredi nagradu za „minuli rad“ time što bi u Moskvu istovremeno doveo Miloševića i Tuđmana i domaćoj javnosti se predstavio kao važan, čak i samostalan igrač u rešavanju ozbiljnog evropskog problema. Na njegovu žalost, njegovi zapadni partneri, pre svih vašingtonski, nisu mu dozvolili da to ostvari. Tuđman se nije pojavio na zamišljenom trojnom samitu u Moskvi. U tim uslovima Slobodan Milošević je razgovore sa Jeljcinom nastojao da iskoristi kako bi Rusija jednostrano odustala od sankcija prema SR Jugoslaviji, što bi mu ojačalo pregovaračku poziciju u Dejtonu, kao i položaj na Balkanu i unutar zemlje.
Poseta Moskvi usledila je na inicijativu predsednika Jeljcina koji je planirao da istovremeno razgovara sa Slobodanom Miloševićem i hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom. Međutim, Tuđman je dan uoči zakazane posete otkazao svoj dolazak.
Razgovor Milošević-Jeljcin vođen je u Kremaljskom dvorcu, u Jekaterinskoj dvorani. Sa srpsko-jugoslovenske strane razgovoru su prisustvovali Živadin Jovanović, pomoćnik SMIP-a, ambasador SRJ u Moskvi Danilo Marković, Goran Milinović i Borislav Milošević, kao prevodilac, a sa ruske, ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev i ruski prevodilac.
Milošević zahvaljuje, pozdravlja predsednika Jeljcina, kaže da mu je drago što ga vidi u dobrom zdravlju i odličnom raspoloženju. Jeljcin odgovara da je i bolest pobedio i da je sada dobro. Kad je zdravlje dobro, onda se i najveći problemi mogu pobediti — kaže Milošević. Atmosfera za razgovor je opuštena, prijateljska.
Jugoslavija je jedan od gorućih problema kojim se bavimo — nastavlja Jeljcin čineći prelaz ka osnovnoj temi razgovora. (…)
Kako je kod vas, kakvi su vaši problemi, kako možemo pomoći i vama i vašoj Republici? Stvarnost i okolnosti su vam poznati. Evo, Zapad je sada nagovorio Tuđmana da ne dođe u Moskvu da, navodno, ne bismo napravili nekakav trojni savez protiv Izetbegovića, da Muslimane ne izolujemo i ne ostavimo po strani. Uplašili su ih, kaže Jeljcin.
Milošević kaže da im, što se Tuđmana tiče, to nije bilo teško. Tuđman nema samostalnosti, on je marioneta. Vi ste imali sreće, uspešno ste se razračunali sa nacionalističkim snagama. I nama bi to pošlo za rukom, ali se kod nas umešala međunarodna zajednica. Vi ste velika sila i kod vas nisu mogli da se umešaju. Mi smo mala zemlja, a u pitanju su veliki strani interesi. Balkan je uvek bio most prema Istoku i Bliskom istoku. Ne odgovara im velika i snažna zemlja kao što je bila SFRJ. Zato su je rasturili na male komade. Cilj im je da u svakoj postave marionetske vlade da bi lako manipulisali. Sadašnja SRJ je, ipak, polovina bivše SFRJ, njeni potencijali u svakom pogledu su značajni, ona ima osnova i resursa da se razvija i da vodi samostalnu politiku. Ni to im ne odgovara. Zato su nas kaznili. Pogledajte apsurd — republike koje su se jednostrano otcepile Zapad pomaže, a one koje ostaju zajedno, Srbiju i Crnu Goru, i koje žele da očuvaju jedinstvo — kažnjavaju. Nas koji smo za jedinstvo proglašavaju za nacionaliste, a one koji su se otcepili — za demokrate i Evropljane. Svoj ogoljeni interes Zapad proglašava za princip, ko to ne prihvata biva kažnjen.
Slovenija je postala okrug Austrije, Hrvatska — marioneta Nemačke, BiH se raspada, u njoj bukti građanski rat, Makedonija — okupaciona zona SAD. Jedini nezavisni faktor na Balkanu je SRJ. Mi nemamo stranog gazdu i želimo takvi da ostanemo. Jugoslavija je ključni deo Balkana, najznačajniji vojnopolitički faktor, fizički je veća od Mađarske, Bugarske, Grčke. Zato smo pod ogromnim pritiscima. Optužili su nas za agresiju na Bosnu i Hercegovinu što je lažna konstrukcija. Tačno je jedino da se tamo međusobno tuku tamošnji Srbi, Muslimani i Hrvati. Ali BiH je republika tri ravnopravna, konstitutivna naroda — Srba, Muslimana i Hrvata. Ako bi se, pretpostavimo, u Švajcarskoj potukli Nemci, Francuzi i Italijani ne bi, valjda, za to tzv. međunarodna zajednica, optužila i kažnjavala nemačku državu.
Muslimani u BiH su odlučili da se otcepe. To je protivno važećem Ustavu. Niko u ime Srba u BiH takvu odluku ne može da donosi. Srbi nisu želeli da se otcepe. To je jedna razlika u odnosu na vašu situaciju. Po Ustavu BiH, Srbi, Muslimani i Hrvati su ravnopravni, o svemu važnijem odlučuje se konsenzusom. Tzv. međunarodna zajednica, međutim, priznala je otcepljenje iako je ono suprotno Ustavu. I tako je SRJ dobila sankcije premda u BiH nema nijednog svog vojnika.
Jugoslavija vodi politiku mira, želi da se svi problemi, nastali razbijanjem SFRJ, reše kompromisom i mirnim putem. Ipak je kažnjena. Direktna šteta od sankcija iznosi više od 50 milijardi američkih dolara, što je za relativno malu zemlju ogromna suma. I u tim uslovima imamo dobar privredni program i činimo sve da uspemo.
Ključno je — skinuti sankcije. Ne postoji nijedan argument za zadržavanje sankcija. Apsurdno je — Hrvatska je izvršila najveće etničko čišćenje u Evropi u ovom veku, silom i ubijanjem izbacila je 10 odsto svog stanovništva srpske nacionalnosti. Tzv. međunarodna zajednica to toleriše, SAD su za to dale saglasnost Tuđmanu, a Jugoslaviju kažnjavaju sankcijama. Još jedan genocid prema srpskom narodu zato što nije poslušao velike sile — da se dobrovoljno raspadne!
Ako se skinu sankcije, jugoslovenska kriza će se brže rešiti. Dok sankcije traju, Musliman veruje da će SRJ zbog sankcija da propadne, a onda će lako da pobedi Srbe i Hrvate. Srbin u Bosni se nada da će sankcije uvući Jugoslaviju u rat i da će on tako lakše da pobedi Muslimane i Hrvate. Sankcije podstiču snage rata. Skidanje sankcija znači uvažavanje Jugoslavije kao faktora mira i odmah nas približava miru. Tada ne bi bilo očekivanja Srba da Jugoslavija uđe u rat, niti Muslimana da će Jugoslavija propasti, a oni dobiti rat. Sankcije su instrument podržavanja rata na Balkanu. Dupli standardi su velika greška tzv. međunarodne zajednice.
Zato moli Jeljcina da učini sve što je u njegovoj moći za ukidanje sankcija. Jeljcinova vlada zna istinu. Ministru Kozirjevu je sve poznato do detalja. Za sankcije nema nikakvog osnova. I ruski parlament (Duma) je to zaključio. To je u Jugoslaviji lepo primljeno, jer se vidi da ruski narod uvažava istinu. Ne tražim pomoć u bilo kakvom prljavom poslu. Potrebna nam je pomoć za pravednu stvar. Sada, posle agresije Hrvatske i njenog novog genocida protiv srpskog naroda („Bljesak“, „Oluja“), očekujemo da Rusija izjavi da ne želi dalje da poštuje sankcije. To bi bio radikalan zaokret ka miru. Oni (Zapad) znaju da je Hrvatska izvršila novi genocid nad Srbima, ali ipak zatvaraju oči pred tom činjenicom. Zašto bi Rusija zatvarala oči i saglašavala se sa genocidom nad srpskim narodom i nepravdom prema Jugoslaviji koja želi normalno da se razvija, da se povezuje s kim želi, sa Rusijom i drugim zemljama! Ako ne želi sa Austrijom, ili Turskom, to je suvereno pravo svake slobodne države. Moli da Jeljcin uzme u obzir činjenice i pomogne. Ukoliko Rusija odluči da dalje ne učestvuje u sprovođenju sankcija, one bi pale. Rusija uvozi 15 miliona tona žita. Jugoslavija je u mogućnosti da odmah isporuči Rusiji 3 miliona tona. Ko bi se usudio da zabrani Srbiji da proda žito Rusiji!
Faktor Kozirjev
Kozirjev se meškolji u svojoj fotelji, zatim se blago naginje ka Jeljcinu i šapuće mu na uvo. Jeljcin u prvi mah ne primećuje da Kozirjev želi nešto da mu kaže, potom se i sam blago naginje prema svom ministru, ali, izgleda, da ga ne razume, ili da ne čuje najbolje. Kozirjev šapuće glasnije, tako da praktično svi, uz malo veću pažnju, možemo da razumemo: upozorava Jeljcina da prihvatanje zahteva Miloševića da Rusija jednostrano ukine sankcije, ili da krši embargo, ruski partneri na Zapadu ne bi dobro primili.
Jeljcin registruje savet Kozirjeva i nastavlja: pokrenuće inicijativu da se negde u Evropi — u Moskvi, Pragu, Beogradu, ili drugom gradu — održi međunarodna konferencija uz učešće velikih sila koje imaju interese u Jugoslaviji. U tom smislu, uputiće pisma liderima zainteresovanih zemalja. Predložiće da predsednik Milošević istupi na toj konferenciji, da izloži šta je istina, a šta neistina, da objasni mirovnu ulogu, doprinos Jugoslavije mirnom rešenju i štetnost sankcija po mir. Uveren je da će takav pragmatičan prilaz svi razumeti, neće moći da ga odbiju. Jeljcin će tom prilikom predložiti ukidanje sankcija.
Kozirjev se ponovo vrti u fotelji. Izgleda da mu ne prija ni ovo što je Jeljcin upravo izložio. Kao da sve što Jeljcin izrekne, oceni ili pokrene propušta kroz jednu jedinu vizuru — kako će na to reagovati SAD i „zapadni partneri“? To je postalo stub i ključna odrednica ruske diplomatije Kozirjeva.
Milošević nastoji da preduhitri i neutrališe uticaj Kozirjevljevih „saveta“ na Jeljcina: „Kunem vam se“ — obraća se Jeljcinu gledajući ga pravo u oči — „niko nema šta vama da zameri. Oni (Zapad) najbolje znaju šta je istina i šta i sa kojim ciljem rade. Samo bi vas više cenili jer ne prihvatate laži i kažnjavanje celog srpskog naroda. Pokazali biste humanost. To bi pozdravio i celi ruski narod.“
Milošević više puta tokom razgovora podseća na prosrpsko raspoloženje ruskog parlamenta i javnog mnenja u celini.
Jeljcin je, ipak, bliži Kozirjevu. „Najbolje je da sankcije rušimo preko sistema Ujedinjenih nacija gde su i usvojene."
„Taj sistem ne postoji, ne funkcioniše“ — reaguje Milošević. „Srušili su ga upravo oni koji su nametnuli sankcije.". Milošević izuzima Rusiju, iako je i Rusija glasala za uvođenje sankcija. Kina je apstinirala. Mugabeov Zimbabve bio je protiv.
Jeljcin kaže da smo danas čvrsto na nogama. U Londonu (na konferencija 16 nacija, uključujući Rusiju, 21. jula 1995. prihvaćeno je robustnije angažovanje NATO-a, tj. SAD, ukidanje „dvostrukog ključa“ za Goražde) svi su se izjasnili protiv vojnih dejstava, niko se tome nije mogao suprotstaviti. Klinton mu je telefonirao da želi mir i pregovore, da je će sila biti upotrebljena samo ako se odbije mirovni plan. Svi ćemo raditi za mir — kaže Jeljcin i nastavlja: sa Kolom ima dobre odnose, uzajamno se poštuju, često razgovaraju. Misli, ipak, da je Kol lukav, načelno je za mir i dogovor, ali iza scene, na sve načine podržava Hrvatsku bez obzira što ona, kako se vidi, nastavlja agresivnu politiku prema Srbima. „Kol bezuslovno podržava Hrvatsku“ — izričit je Jeljcin. Tuđman nije došao u Moskvu zbog stava Kola, a ne zbog stava Klintona, precizira prethodno izmetu ocenu. Sutra će to i telefonom reći Kolu. O Miloševićevom predlogu da Rusija odustane od sankcija Jeljcin kaže da će ozbiljno razmisliti.
Za Međunarodnu konferenciju ravnopravnih
Milošević se drži ključne teme. Ideja o međunarodnoj konferenciji je dobra, ali treba da bude posvećena političkom regulisanju problema nastalih jednostranim secesijama i o okončanju građanskih ratova, ne o sankcijama. Da bi strane na takvoj konferenciji i u pregovorima bile ravnopravne, potrebno je prethodno ukloniti sankcije prema Jugoslaviji. Bez toga, pregovarači su (tobože) ravnopravni, samo što je jedan — pod sankcijama, a drugi, šta god radili, pa čak i kada se suprotstavljaju mirovnim naporima, uživaju otvorenu ili prikrivenu podršku i pomoć sa Zapada! „Treba da pregovaram iz obruča sankcija, iz zatvora, a drugi iz privilegovanog položaja“ — dočarava svoju poziciju.
Jeljcin pita — šta Jugoslavija treba da uradi kako bi pokazala da je za mir, a ne za rat? Možete li da obuzdate bosanske Srbe od rata?— pita, na približno isti način, kako to čine i Robert Gelbard, Ričard Holbruk i drugi predstavnici SAD i zemalja Zapada.
Milošević uravnoteženim tonom objašnjava: Jugoslavija je celom svetu pokazala da je opredeljena za mir, a protiv rata. Prihvatili smo sve mirovne planove koje su podnosili međunarodni predstavnici, čak smo i granicu prema Bosni (RS) zatvorili, što je bila izuzetno teška odluka. Drugi nisu prihvatili te planove (1. Karingtonov plan, oktobar 1991; 2. Vensov za Hrvatsku, decembar 1991; 3. Kutiljeirov, za BiH, decembar 1991; 4. Lisabonski sporazum, februar 1992; 5. Londonska konferencija, maj-decembar 1992; 6. Vens-Ovenov plan, januar-maj 1993: 7. Oven-Stoltenbergov: unija tri republike, septembar 1993; 8. Akcioni plan EU, decembar 1993 — februar 1994; 9. Vašingtonski sporazum, mart 1994. i 10. Plan Kontakt grupe, jun-avgust 1994). Dokazali smo da nećemo rat, već mir i stabilnost na Balkanu. Rukovodili smo se ocenom da je mir u Bosni i na celom prostoru bivše SFRJ, u interesu Jugoslavije, da nije tako, sutra bi se i SR Jugoslavija našla u ratu.
Jeljcin se slaže sa stavom Miloševića i dodaje — kada bi neko uvukao Jugoslaviju u rat, to bi se proširilo na čitav Balkan i dalje.
Milošević kaže da nasuprot odgovornoj, miroljubivoj politici Jugoslavije, jedino je ona stalno pod sankcijama. Zato, kad bi Rusija izašla sa ocenom da ne trpi nepravdu, da je Jugoslavija faktor mira i da je Rusija zato odlučila da napusti sankcije, to bi bila istorijska odluka koju bi podržalo više od polovine zemaljske kugle: Kina, Indija, Afrika, Latinska Amerika…
Jeljcin kaže da bi Rusija bila spremna da Savetu bezbednosti, zajedno sa Kinom, podnese predlog za skidanje sankcija i da ubede druge članice da to prihvate. Ali nije verovatno da bi Kina prihvatila da bude kosponzor takve odluke, ona bi radije podržala sponzorstvo drugih.
Milošević smatra da Savet bezbednosti ne bi prihvatio skidanje sankcija, jer bi se našao neko ko bi to zakočio. Ali Boris Jeljcin može sam izaći iz režima sankcija i tada bi ceo sistem sankcija pao. Ujedinjene nacije ne funkcionišu danas na temeljima na kojima su osnovane. To je postala glasačka mašina za interese nekoliko zemalja.
Kozirjev se ponovo naginje prema Jeljcinu i poluglasno mu šapuće da Rusija ne može ukinuti sankcije bez odluke Saveta bezbednosti. To bi je konfrontiralo sa zapadnim partnerima. Jeljcinu je neprijatno Kozirjevljevo šaputanje. Gleda na sat i izvinjava se što mora da napravi pauzu, jer mu je vreme da popije lek koji redovno uzima.
Milošević je zadovoljan stavovima Jeljcina. Šaptanje i „savete“ Kozirjeva Jeljcinu tokom razgovora ocenjuje kao otvoreno proameričke i štetne za Rusiju.
Posle pauze razgovori Milošević-Jeljcin se nastavljaju.
A kako stoji sa planom Bilta (Karl Bilt, mirovni izaslanik EU, visoki predstavnik u BiH 1995-97?— interesuje se Jeljcin.
Primećuje da nije zapazio izjavu Miloševića da prihvata Biltov plan. Smatra da bi takva izjava bila korisna, pogotovu ako bi bila praćena i izjavom o rezervisanosti prema stavovima Srba iz BiH.
Milošević kaže da u vezi s tim postoji jedna finesa. Sa Kontakt grupom i Biltom je postignut dogovor o tome da on pripremi predlog koji najpre treba da verifikuje Kontakt grupa, a potom i Savet bezbednosti. Nakon toga bi bio proglašen predlog međunarodne zajednice. Kad predlog Bilta dobije saglasnost KG i SB, kada dokumenat bude objavljen, onda će i on dati izjavu. Javnost u Srbiji, u Jugoslaviji, objašnjava Milošević, takođe mora biti upoznata sa sadržinom plana pre nego što on saopšti svoj stav.
Kozirjev koji je, kako izgleda, u pauzi brifovao Jeljcina, uzima reč i kaže da je glavno da SAD prihvate Biltov plan, glavna diplomatska borba uvek se vodi sa SAD. Savetuje Miloševiću da već sada iznese ocenu da plan predstavlja krupan pozitivan korak napred, da je Jugoslavija opredeljena za mir, da je protiv vojnih akcija bilo koje strane. Ako bilo ko drugi ne prihvati plan, onda taj snosi odgovornost za nastavljanje sukoba i posledice.
Milošević skreće pažnju da ne postoji „Plan Bilta“, da Bilt treba da pripremi radnu verziju plana. Tek kada predlog prođe dogovorenu proceduru u KG i SB, postaće plan međunarodne zajednice. Kada to bude gotovo, on će dati svoju izjavu koja će, kao i uvek pre toga, biti konstruktivna, u prilog mirnom političkom rešenju. Milošević podvlači da očekuje da Rusija izjavi da izlazi iz režima sankcija. Za stav Rusije o ukidanju sankcija prema Jugoslaviji treba da bude nevažno da li druge strane prihvataju ili odbijaju mirovni plan.
U nastavku Jeljcin pita da li Milošević ima uticaja na bosanske Srbe. Milošević odgovara da na njihove rukovodioce nema uticaja. A na generala Mladića?— precizira Jeljcin. Milošević odgovara — da ima, ali da je taj uticaj mali. Bitno je, međutim, podvlači Milošević, da se Jugoslavija zalaže za mirno, političko rešenje, uveren je da vojno rešenje ne postoji. Ali sankcije su, po njegovom mišljenju, specifično, važno pitanje, one čine da Jugoslavija nije ravnopravna, ograničavaju i njene i ukupne, mirovne napore međunarodne zajednice, pa i to što čini sam predsednik Jeljcin. Dok je Jugoslavija pod kaznom, dotle strane u sukobu nemaju interesa za mir i političko rešenje. Zato je skidanje sankcije prema Jugoslaviji, koja nije strana u sukobima već je faktor mira, bitna pretpostavka mirnog političkog rešenja.
Jeljcin kaže da razume i slaže se sa argumentacijom Miloševića. Boji se, međutim, da bi jednostrano skidanje sankcija od strane Rusije moglo naljutiti Amerikance, Nemce i neke druge, što bi štetilo celokupnim mirovnim naporima.
Milošević reaguje — naprotiv, ukidanje sankcija samo bi ojačalo i ubrzalo mirno rešenje. Nijedna strana u sukobu ne bi više mogla da kalkuliše s tim da su Jugoslaviji sankcijama vezane ruke i da mogu to zloupotrebljavati za svoje ratne opcije.
Jeljcinovih pet tačaka
Jeljcin kaže da će posle ovog razgovora javno izložiti svojih pet tačaka:
Prvo, da daje podršku mirovnoj politici SR Jugoslavije i predsednika Miloševića;
Drugo, predložiće održavanje međunarodne konferencije na vrhu u čijem radu će učestvovati i rukovodioci SR Jugoslavije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine;
Treće, da smatra da je nedopustivo dalje zadržavanje sankcija protiv SR Jugoslavije, zemlje koja je danas za mirno rešenje krize, koja ne učestvuje u vojnim dejstvima već u mirovnim naporima. Upozoriće šefove drugih država da ako oni ne usvoje istovetne stavove, Rusija će jednostrano ukinuti sankcije;
Četvrto, obratiće se šefovima zainteresovanih država i Savetu bezbednosti i upoznati ih sa činjenicom da je Tuđman u poslednjem trenutku otkazao učešće u razgovorima u Moskvi, što je posledica spoljnih uticaja suprotnih mirovnim naporima;
Peto, obratiće se specijalnom porukom Savetu bezbednosti i reći da je posle detaljnog razmatranja situacije i razgovora sa Miloševićem, zaključio da Milošević bezrezervno podržava mirno rešenje krize, da Rusija garantuje da će Milošević održati svoje obećanje i da je sistem sankcija suprotan mirovnim naporima. Zato zahteva da generalni sekretar UN predloži da se pitanje ukidanja sankcija prema SR Jugoslaviji hitno postavi na dnevni red Saveta bezbednosti. Paralelno će telefonom razgovarati sa predsednicima svih zemalja stalnih članica Saveta bezbednosti kako bi obezbedio njihovu podršku ovim tačkama. Svakako će o tome razgovarati i sa kineskim predsednikom.
Milošević sugeriše da to bude zajednička inicijativa Jeljcina i Cemina (Jang Cemin, predsednik NR Kine 1993-2003).
Jeljcin to ne odbija, niti izričito prihvata. Kaže da će razgovarati sa svima, uključujući Mejdžora (Džon Mejdžor, predsednik vlade VB 1990-1997), bez obzira što se ljulja od američkih pritisaka. Ipak, smatra, može da ga pridobije.
Kozirjev primećuje da su se SAD složile sa osudom Hrvatske da je Mejdžor, u tom smislu, delovao prema Vašingtonu.
Milošević se obraća Jeljcinu: „Vi ste prijatelj sa Mejdžorom, možete ga uveriti da je ukidanje sankcija u interesu mira. Ekonomske sankcije treba trenutno ukinuti. Kada je u pitanju hrana, ne treba ni čekati formalno ukidanje. Promet hrane nikad ne sme biti pod sankcijama. Spremni smo odmah da isporučimo žito Rusiji.“
Jeljcin se slaže. Kaže da će odmah dati instrukcije premijeru Černomirdinu da se isporuke žita iz Srbije za Rusiju transportuju Dunavom.
Milošević „kuje gvožđe dok je vruće“ i dodaje da će ceo ruski narod i ceo Balkan podržati takvu odluku predsednika Jeljcina. Takva odluka ojačaće ugled Rusije u Evropi i svetu — konstatuje Milošević. Rumunija i Bugarska već su uputile zvanične zahteve za ukidanje sankcija.
U Moskvi je, posle posete, objavljen zvanični tekst Jeljcinovog plana od pet tačaka koji glasi:
- Međunarodna Kontakt grupa koju čine predstavnici SAD, Britanije, Rusije, Francuske i Nemačke treba da obaveže Hrvatsku da poštuje međunarodno utvrđena ljudska prava i prava srpske manjine. Hrvatska treba da obustavi sva neprijateljstva i da spreči da se borbe prenesu na Istočnu Slavoniju i Bosnu.
- Treba preduzeti hitne mere da se spreči humanitarna katastrofa svuda u prethodnoj Jugoslaviji, da se omogući svim izbeglicama povratak kućama i da mogu nesmetano primati humanitarnu pomoć. Međunarodnim posmatračima treba omogućiti da slobodno nadgledaju poštovanje ljudskih prava u Hrvatskoj i u svim drugim delovima bivše Jugoslavije.
- Osigurati punu bezbednost mirovnih snaga Ujedinjenih nacija na tlu prethodne Jugoslavije.
- U prethodnoj Jugoslaviji treba obustaviti sva neprijateljstva.
- Ne odlagati sprovođenje mirovnog plana za Bosnu koji je ponudila međunarodna zajednica.
