Milošević je morao da ode zato što je njegova Srbija bila pod sankcijama i izolovana, s dobrom perspektivom da — u unipolarnom svetu američke svemoći koja je tada bila na vrhuncu — još zadugo takva i ostane. Morao je da ode i zbog odnarođene kleptokratije koja se nagomilala u vrhu njegove vlasti, koja je dovoljnom procentu naroda postala nepodnošljiva. I morao je da ode zbog gubitka nade da će, sa njim na čelu Srbije, Srbiji postati bolje, i zbog postojanja nade da će joj biti bolje ako on ode s vlasti. I moglo bi tu da se nabroji i još koješta.
Nema sumnje da je 5. oktobar 2000. godine Srbiji doneo i koristi. Ukidanje sankcija, povratak u Ujedinjene nacije, gubitak — ako ne i potpuni — teškog bremena statusa međunarodnog parije, stidljivi rast standarda, propraćen doduše dugotrajnim odumiranjem srpske privrede koja je dovela do toga da je industrijska proizvodnja u Srbiji 2012. godine, a nije mnogo bolje ni danas, bila na nivou nižem nego 1999, godine NATO agresije na Srbiju.
I ne samo zato, nema sumnje ni da je 5. oktobar doživeo poraz. O tome svedoči i činjenica da su se na vlast u Srbiji, posle 12 godina, vratili oni koji su 5. oktobra 2000. s vlasti bili zbačeni. Srpska politika tako je načinila pun krug. Ali uprkos tome, od 5. oktobra naovamo i uprkos ovom obrtu, nastavila je da se kreće pravolinijski, smerom koji su joj namenile zapadne arhitekte petooktobarskog prevrata. Što nam zapravo govori da je 5. oktobar poraz doživeo samo ako se meri nadom koju je u njega uložila Srbija. Meren pak namerama spomenutih arhitekata, koje su uostalom u čitav poduhvat i uložile desetine miliona dolara, bio je to prevrat koji je doživeo potpuni uspeh. Srbija je čvrsto na priželjkivanom putu evro(atlantskih) integracija, bez ijedne parlamentarne partije koja bi se tome usprotivila; čak se i sporazumi s NATO-om, poput nedavnog SOFA sporazuma, kojima se Srbija dodatno približava zapadnom vojnom paktu, usvajaju bez ijednog jedinog poslaničkog glasa protiv, a i javnost je do te mere postala anestezirana da su glasovi protivljenja retki, a uz to i jedva čujni.
Sve nas to pak vraća na 2. oktobar 2000. godine, kada se Slobodan Milošević poslednji put u svojstvu predsednika (SR Jugoslavije) obratio građanima, s tvrdnjom da „ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“. Iako nam je budućnost tada predvideo apokaliptičnijom nego što će ona zaista postati (najavio je, na primer, neprestane ratove na Balkanu, a namesto toga dobili smo samo neprestane nevolje), do očekivanog blagostanja svakako nismo došli. Balkansko poluostrvo, kao što je i rekao, jeste stavljeno „pod kontrolu nekih zapadnih sila“, s marionetskim vladama koje su balkanske zemlje pretvorile „u zemlje ograničenog suvereniteta, ili zemlje lišene svakog suvereniteta“; dovoljno je, uostalom, setiti se Bugarske i njene rampe „Južnom toku“ zbog otvorenog američkog pritiska, dok i sam proces EU integracija, pa i srpskih, predstavlja proces dobrovoljnog odricanja od sopstvenog suvereniteta. Predvideo je Milošević i raspad Jugoslavije (Crna Gora, Kosovo), i „veliku podelu na većinu siromašnih i manjinu bogatih“, i da bi se „javna i društvena svojina brzo transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva, po pravilu bi bili stranci“…
A opet, drugog izbora u onim okolnostima možda, realno, nije ni bilo. Što će reći da će iz petooktobarskog kruga izneverenih nada i ispunjenih planova Srbija moći da izađe tek kada onaj svet, unipolarni, koji ju je u taj krug jednosmernog kretanja i ubacio, i definitivno ode na smetlište istorije…
