Ima li razloga za slavlje? Da li je Srbija 15 godina od revolucije 5. oktobra ostvarila domete koji su tada očekivani?
Zavisi koga pitate.
Ako pitate političare, oni će odgovoriti shodno trenutnom svom i položaju svoje partije, prebacivaće odgovornost na druge partije, zaklinjati se u Zorana Đinđića, neki će i dalje za sve kriviti Slobodana Miloševića, a pojedini će upirati prstom i u građane jer, zaboga, ti građani nisu promenili svest.
Ako pak pitate građane, većina njih će vam reči da je država, stanje javnih ali i ličnih finansija, stepen medijske slobode, mogućnost lakšeg zapošljavanja, nivo korupcije, kvalitet zdravstvene zaštite… daleko od svega onoga što su želeli 5. oktobra 2000. godine. I zbog čega su protestovali čitavih 10 godina ranije.
Kad je goreo parlament
Podsetimo, tadašnja Savezna izborna komisija saopštila je da bi trebalo da bude održan drugi krug izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, iako je kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica u prvom izbornom krugu 24. septembra osvojio 50,24 odsto glasova, a tadašnji predsednik Slobodan Milošević 37,15 odsto glasova.
Građani iz cele Srbije su tog 5. oktobra pre 15 godina došli na protest ispred Skupštine SR Jugoslavije, oko 17 časova su upali u Skupštinu, a nešto kasnije i u RTS, zgradu državne televizije. Vođe opozicije su potom saopštile da je DOS uspeo da proglasi pobedu na predsedničkim izborima, a potom je i Slobodan Milošević u televizijskom obraćanju priznao poraz i rekao da će se posvetiti svom unuku Marku.
Sociolog Slobodan Antonić pre neki dan, tačno, reče da je 5. oktobar srećna revolucija, jer i pored tolikog oružja nije bilo ljudskih stradanja. Međutim, nikako ne treba zaboraviti da je Jasmina Jovanović poginula kada je pala pod bager, a da je Momčilo Stakić preminuo od srčanog udara. U sukobu s policijom povređeno je oko 65 građana.
Kabinet na kabinet
Odmah na početku Srbiju je zadesila stara boljka strančarenja i sukoba dveju glavnih partija u koaliciji — Demokratske stranke na čelu sa Zoranom Đinđićem, prvim postmiloševićevskim premijerom i Demokratske stranke Srbije sa Vojislavom Koštunicom, novim predsednikom Savezne Republike Jugoslavije. Činilo se kao da je jedino što rade — da traže ili montiraju prljavštinu jedni o drugima.
Optuživanja za pronevere, bogaćenja, pa i saradnju sa stranim ili domaćim službama bila su gotovo svakodnevna. Afere o uzajamnim prisluškivanjima, vodama u koaksijalnim kablovima, glasanju u parlamentu iako je dotična poslanica bila na letovanju u Bodrumu… Punile su stranice tabloida koji su tada nikli, a koji 15 godina kasnije predstavljaju mejnstrim srpskog novinarstva.
Prvi veći sukob bilo je hapšenje a zatim isporučivanje Slobodana Miloševića sudu u Hagu, zatim je usledio drastičniji raskol posle ubistva pripadnika resora Državne bezbednosti Momira Gavrilovića, onda oduzimanje mandata u republičkoj skupštini, a potom i pobuna Crvenih beretki.
Tri godine posle promena, 12. marta 2003. ubijen je ispred Vlade Srbije premijer Srbije Zoran Đinđić, a u državi je uvedeno vanredno stanje.
Za razliku od Miloševićevog perioda, tada se prvi put javljaju i nezvanični centri moći kojima, doista, i mediji pripisuju veću snagu nego što su je realno imali. Ali su je i imali. Kabinetsko vođenje države i vaninstitucionalni zadaci pravdani su neophodnošću brzog reagovanja i rešavanja problema. Suštinski, sve to je dovelo do toga da ni dan-danas Srbija nema izgrađene institucije. Pojedini iz tih kabineta se i danas, i to u TV studijima, hvale kako su štošta saznali o svima sa političke scene, pa to sporadično koriste.
Korupcija, na koju su svi pre revolucije bili kivni, kao da je pod uticajem ovakvih radnji uzela još više maha. Nesmetano je pustila nove pipke i faktički samo zamenila glavne igrače. Građani su gledali. I čekali.
Da se vrati 2008.
Socijalistička partija Srbije vratila se u vlast podrškom manjinskoj vladi Vojislava Koštunice. Punim učešćem u vladi Mirka Cvetkovića pokazala je da je možda 5. oktobar jedino njoj dobro doneo jer su njeni ljudi videli gde su i šta su, a svima ostalima dočarala nesposobnost ili preveliku sujetu nekadašnjih lidera DOS-a.
U godinama posle 5. oktobra 2000. nastavljena su uslovljavanja sa Zapada i konstantno pomeranje ciljeva koje i dalje traje, raspisan je referendum, a potom i proglašena samostalnost Crne Gore, usledilo je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, i najzad svetska ekonomska kriza, koja je, iako su je neki tadašnji ministri videli kao srpsku šansu, zahvatila i Srbiju.
Vrhunac ekonomije meren stanjem BDP-a i javnog duga bila je 2008. godina, poslednja predkrizna godina. BDP je dostigao 33,7 milijardi evra, dok je javni dug bio na nivou od oko 28 odsto BDP-a. Posle udara svetske ekonomske krize krenulo je masovno zaduživanje, pa je sada javni dug dostigao 72-73 odsto BDP-a. Prošle godine je BDP dostigao iznos od 33 milijarde evra. Iako je jasno da je najjači ekonomski rast bio u periodu 2004-2008, ostaje činjenica da je industrijska proizvodnja padala u nekim od tih godina.
Putujte, ako imate para
Što se tiče pridruživanja Evropskoj uniji, Srbija je pred otvaranjem prvih pregovaračkih poglavlja koja samo što nisu otvorena, a opet se ne zna kad će biti otvorena.
Možda je jedina stvarna korist koju su građani osetili od procesa pridruživanja ukidanje viznog režima za građane koji žele da putuju u zemlje EU.
Mada, ima analitičara koji vizni režim upoređuju sa kanalizacionim sistemom. Naime, ako se kanalizacija izlije, onda ne valja, prosto smeta. Ali ako funkcioniše, onda je to sasvim normalna stvar. A, da se ne lažemo, oni koji su imali novca za putovanje putovali su i kad je bilo viza. Oni koji ga nemaju — ne putuju ni danas.
Javni sektor, na koji su pre 5. oktobra 2000. svi kukali i zamerali da je Milošević pozapošljavao svoje glasače, uvećan je neuporedivo. Svaka partija koja je preuzimala neki deo državne administracije dovodila je svoje ljude na činovnička mesta, a one postojeće nije otpuštala.
Nekriticizam na veliko
Napravljena je formalna medijska strategija i RTS je nekoliko godina posle promena proglašen za javni servis, a država je podelila još pet nacionalnih frekvencija emiterima. Osnovan je veći broj radio-stanica i dnevnih listova.
Međutim, sve to nije upristojilo medijsko izveštavanje, niti je pospešilo slobodu govora i omogućilo kritiku vlasti. U medijima više nema (finansijske) policije, ali zato glavnu reč vode agencije za oglašavanje koje posluju prema burazerskom, a ne prema tržišnom modelu.
Naime, najveći deo novca za rad i održivost medija dolazi od oglasa, a za proteklih 15 godina agencije za oglašavanje bile su ili bliske vlastima ili je svaka vlast bila bliska sa njima.
Proces je uprošćen — ako iole kritički pišeš ili izveštavaš, nema oglasa i novca. Tako su mediji i urednici za ovih 15 godina postali više nego kooperativni sa svim političkim garniturama koje su se menjale. A nema nijednog političara na srpskoj političkoj sceni koji nije bio na vlasti ili u vlasti od 2000.
Napominjemo da sve ovo nikako ne treba tumačiti kao da je za vreme Slobodana Miloševića bilo bolje — jer naprosto nije bilo bolje. Ali, to nikako ne znači ni da je danas bolje ili da je za proteklih 15 godina bilo bolje. Svakako da se ne smeju prenebregnuti činjenice koje neupitno govore da je urađeno veoma malo. Da je sav onaj polet, želja, nada i htenje većine građana nasilno splasnuo već u prvih nekoliko godina posle revolucije. A kako je vreme prolazilo, oni su bili sve utučeniji, sve bezvoljniji i apatičniji. Osnovni epitet za prosečnog građanina Srbije postao je — nemoć.
Jedna od odlika kako intelektualaca, a još više medijskih kuća i urednika, za sve ove godine bilo je biranje manjeg zla i nekritički, odnosno blagonaklon odnos prema nemaru, nehatu i svakojakim brljotinama nekadašnjih opozicionih partija i lidera.
Svima njima je zbog takvog činjenja bilo bolje, a građanima, pa i novinarima, sve gore.
Taj nekriticizam jedan je od najvećih uzroka premalih dometa 5. oktobra. Dakako, nebrojeno puta je ponovljeno da se 6. oktobar nije desio.
I to je, evo 15 godina docnije, stvarno i tačno. Jer, ono što nam je sigurno pojelo vreme od „petog do petog“ jeste da nema odgovornosti i da političar jedino što može da doživi posle lošeg upravljanja jeste pad sa vlasti. Pa je nekako nebrojeno puta potvrđena narodna da „što u dobru prođe, u zlu se ne vraća“.
Revolucija nije, dakle, pojela svoju decu. Nije pojela ni one zbog kojih se desila. Ali je, nažalost, pojela Srbiju, čija budućnost je jednaka magli na Povlenu.
