Hoćemo život, bolji život! U ove četiri reči koje su građani Srbije saopštili 5. oktobra dvehiljadite sažete su sve njihove muke i želje nakupljene decenijama pre revolucije. Nećemo Slobu, koje je pritom takođe saopšteno — bio je samo potreban, ali ne i dovoljan uslov. Deceniju i po kasnije, u istraživanju koje je pre nekoliko dana sproveo Medijum galup, 59 odsto građana se izjasnilo da podržava put Srbije u EU.
Međutim, znaju li građani (i onih 41 odsto) šta znači taj put, još tačnije, šta bi trebalo da znači?
Slika sadašnje situacije jasno pokazuje da boljeg života nema. Svakako, nije sve isto kao pre 5. oktobra, ali ukidanje institucije reda za hleb i mleko, pojava plastičnog novca ili mogućnost da sudove operemo i hladnom vodom — nije dokaz standarda ili činjenice da ljudi žive bolje. Sramota je ovako nešto nazvati reformama. To što nema ratova, sankcija i što su fiskalni računi (barem formalno) zamenili kanistere za benzin jeste nemerljiv boljitak, ali se ujedno i ne može predstavljati boljitkom pošto je normalna stvar da „ima života“, a ne da „nema rata“.
Posle robijanja u Hagu i sahrane u Požarevcu, Slobodan je i fizički otišao, ali je Milošević i dalje bio opravdanje za najbizarnije probleme i sve neučinjeno. Nehat, nerad, a nekad i nemar svih potonjih političkih garnitura pravdan je njegovim nasleđem. Manje je godina proveo na vlasti nego što se oni koji su ga zamenili žale na „ono što je ostavio“.
Neobavešteno obavešteni
Građani Velike Britanije su nedavno, prilikom odlučivanja njihovog parlamenta o učešću Londona u bombardovanju u Siriji, protestovali protiv te odluke, između ostalog, i zbog loših iskustava u Iraku i Avganistanu. Borba protiv DAEŠ-a nije isto što i intervencija u Iraku, ali očito da Britanci to ne znaju ili je verovatnije da su onomad bili pogrešno obaveštavani, pa poučeni iskustvom ne veruju ni današnjim interpretacijama tamošnjih vlasti.
A šta znaju građani Srbije?
Ne treba nam istraživanje javnog mnjenja da bismo znali šta žele, ali je pitanje gde je tačka dodirivanja onih koji vode i onih koji bi trebalo da idu? Da li je građanima neko do kraja sve to pojasnio? Da li je Evropa sredstvo ili je cilj?
Umesto kristalno jasnog plana i odgovora na sva ova pitanja, građani su dobijali samo dve stvari: ucene i mantre. Ucene od predstavnika zapadnog dela međunarodne zajednice. Mantre od svih političkih garnitura u Srbiji.
Trougao zablude
Dakako, i odgovor na pitanje ko je za sve ovo kriv je višeslojan. Moglo bi se čak reći da u trouglu zapad — srpski političari — građani, nema (potpuno) nevinih. Najveća krivica je ipak na Zapadu i na političkim garniturama u Srbiji.
Zapad baš briga za reforme i jedino šta ga zanima su Hag, Kosovo, Rusija, Srpska… pa za ostale stvari i ne pritiskaju. Političke garniture u Srbiji prinuđene su pak da se bave ispunjavanjem zapadnih uslova, a ne reformi. A iskreno, ni reforme im se ne forsiraju jer one moraju biti bolne. Niko ne voli bol, ali ako je on cena za budući kvalitetniji život, građani će na to svakako pristati.
Otuda i ovaj podatak od 59 odsto za EU. Ali je to deklarativni podatak, kao kad nekog pitate hoćeš li bolje? Jasno je šta će odgovoriti, jer nada umire poslednja. I to njihovo „bolje“ nema veze sa dnevnom politikom i geopolitikom, ni sa time da li neko voli ovu ili onu zemlju. Ostalih 41 odsto građana, ali svakako i veliki deo od pomenutiuh 59 odsto opredeljenih, je preumoran.
Ima nešto što je bolnije i od reformi. To su reforme na pola. Promene u vakumu, pa staro nije prošlo, a novo je tek načeto. U većini oblasti nije ni počelo.
Kućni bicikl
Srbija, dakle, svih ovih godina na neki način šlajfuje u mestu zbog toga što srpske administracije nisu bile kadre da naprave ekonomsko-političko-društveni okvir i ambijent u kome ljudi mogu da rade i da zarade. Nisu uspeli u svom osnovnom poslu, da stvore sistem u kome gubitak radnog mesta ne znači i gubitak zaposlenja i hleba, već samo prelazak sa jednog na drugi posao ili čak iz jedne u drugu industriju.
Pošto rešenja nije bilo, dobili smo ljude bez posla a od svega je načinjena jalova rabota. Svakako nije bilo novca za socijalne programe, a i kad ga je bilo — nije bilo ambijenta o kojem govorimo, pa kad otpušteni potroše socijalna davanja i istekne im rok do kad mogu da ih primaju, eto ih pred vladom.
Administracije su tako kupovale socijalni mir i čuvale fotelje u koje su sele zbog reformi, nesprovođenjem tih istih reformi. Naklonost zapada su kupovali sprovođenjem njihovih zahteva. Svi ostali su imali televizor, pa ko koga više zamaje.
Važan deo onog trougla, a ne samo ćošak, su građani. Svakako da ima i njihove krivice. Naime, čovek kad vidi da polučinjenje prolazi i da će uvek „država da uradi nešto“ on se opusti. Takođe, nisu svi u stanju da dugoročno misle, ili naprosto to ne žele, pa onda gledaju sebe i žele što manje muke. Nije krivo dete koje ne želi da ide u školu, već roditelj koji ga u to ne ubedi, natera i ne objasni mu šta time dobija. Da je građanima nedvosmisleno rečeno da ovako kao do sad više ne može, ali im istovremeno ponuđeno kako može i mora, svi bi tako postupili, jer svi oni najviše i od svega vole sebe i soptvesni boljitak. Problem je što im nije rečeno kako može. Već šta Zapad kaže da mora.
