Novi Zakon koji će poslanici razmatrati već na jesen, otvoriće vrata strancima i omogućiti im da postanu vlasnici vojnih fabrika sa najviše 49 odsto akcija.
Domaća namenska industrija okuplja oko 50 fabrika u kojima je zaposleno 10.000 ljudi. Preduzeća koja su u vlasništvu države izvoze 90 odsto proizvodnje, a fabrike odbrambene industrije Srbije prošle godine proizvele su i prodale oružje i municiju vredne 490 miliona dolara. Najveće proizvođače oružja i municije Vlada je ove godine pomogla sa 50 miliona evra direktne finansijske podrške.
Da li će strani kapital dati zamajac srpskoj vojnoj industriji ili će ipak ugroziti odbrambenu moć zemlje?
Predsednik sindikata „Zastava oružje” Dragan Ilić ističe u razgovoru za Sputnjik da za njih ovo pitanje predstavlja veliki problem koji se ne sme rešavati privatizacijom, pogotovo ne onako kako je do sada sprovođena privatizacija u Srbiji.
„Vojnu industriju su stvarale generacije i razvijale je i čuvale kroz nove proizvode i kupovinu licenci. Ona je oduvek bila od strateškog interesa zemlje i obezbeđivala je odbrambenu moć. Samom prodajom prodala bi se i iskustva i znanja i sva tehnologija koje prati proizvodnju“, naglašava Ilić.
On navodi da bi prodaja ugrozila bezbednost zemlje jer namenska industrija proizvodi oružje za potrebe očuvanja zemlje i stanovništva.
„Zamislite samo šta bi se dogodilo ako jednog dana strani investitori usled nedostatka uposlenosti povuku svoju opremu, napuste fabrike i dovedu nas u beznadežan položaj“, pita se Ilić i objašnjava da su naše fabrike od 2005, kada je tadašnja Vlada donela odluku da one ne idu u privatizaciju, zabeležile uzlaznu krivu, što govori o vitalnosti i o oparavku s obzirom da je za vreme bombardovanja na njih bačeno više od 200 projektila.
Za kratko vreme one su uspele da se oporave i da dođu do nivoa da su danas vrlo konkurentne na svetskom tržištu. Proizvodi ovih fabrika jako su traženi, imaju veoma malu zastupljenost uvoznih komponenti i ostvaruju veoma veliku dobit.
„Za nas je prodaja vojnih fabrika izdaja nacionalnih interesa i zato ćemo insistirati na širem društvenom konsenzusu, a ne da samo vlast odlučuje o tako bitnom pitanju“, kaže Ilić.
Otvaranje vrata strancima — dvosekli mač
Vojni analitičar Andreja Mlakar smatra da je ulazak stranog kapitala u srpsku stratešku granu mač sa dve oštrice i da se ovim otvara jedno novo poglavlje koje sa jedne strane može biti korisno, ali sa druge strane može imati negativne posledice.
„Mi sad ne možemo znati ko će biti potencijalni kupac ili ulagač u vojnu industriju. Takođe nikada nismo uradili bilans poslovanja namenske industrije, preduzeća koja bi bila ponuđena na prodaju, a ne znamo ni koji će segmenti namenske industrije biti privatizovani“, objašnjava Ilić.
Prema njegovom mišljenju, suštinsko pitanje je ko će biti zainteresovan za ulaganje u srpske fabrike.
„Ako bi, na primer, ruske kompanije ušle u namensku, to bi značilo napredak i pomak, pre svega u pogledu izrade oklopnih vozila i artiljerijskih sistema. Naš top haubica ’Nora‘ koristi šasiju ruskog ’kamaza‘ ali civilnu verziju. Ako bi oni ušli u vojnu industriju, samim tim bi cena ’Nore‘ značajno pala, tako bi dostupnost tržišta drugih zemalja bila još veća, a vojska Srbije bi dobila kvalitetan artiljerijski sistem. Zatim imamo slučaj sa kupolom ’Lazara 3‘, kalibra ruskog topa ’Šipunov‘ od 30 milimetra, kupola MB 0203 koja se koristi za modernizaciju ruskih BTR točkaša. I po tom pitanju ruska industrija bi mogla da načini značajan pomak“, precizira Ilić i navodi da bi srpska vojna industrija mogla bi da bude unapređena i ako bi južnoafrička „Paramaut grup“, privatna kompanija bivših inženjera korporacije „Denel“ aktivno mogla da radi na razvoju oklopnog vozila „Miloš“ jer bi značajno unapredila njegove karakteristike.
S druge strane, ako bi puščana municija bila predmet interesovanja stranaca, za Srbiju bi to moglo da predstavlja problem.
„Ako država odluči da proda kompletan paket, borbena gotovost Srbije bi bila značajno ugrožena. Izgubili bismo jednog snabdevača i morali bismo po tržišnim cenama da kupujemo municiju“, kaže Mlakar.
Naš sagovornik zaključuje da sve zavisi i od toga koje će se firme privatizovati jer i na tom tržištu postoje firme koje su ozbiljni igrači i one koje proizvodnji pristupaju diletantski.
„Mi smo navikli da je u poslednjih 50 godina namenska industrija pod patronatom države, što je takođe neodrživo stanje. Ali ako se pristupi privatizaciji, onda treba omogućiti kvalitetnim firmama da uđu na tržište“, ističe Mlakar.
A kako je u EU?
Namenska industrija u Evropskoj uniji je odavno u privatnim rukama, a udeo države u njima je veoma mali i pre svega zasnovan na kooperaciji.
Svoj udeo država poseduje još u Francuskoj, Poljskoj, Bugarskoj…
Udeo privatnih kompanija je veliki posebno u Čehoslovačkoj, Slovačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj — koja je potpuno privatizovana a država samo objedinjuje proizvođače i olakšava marketninški prodor na pojedina tržišta.
U Srbiji i BiH vojna industrija u rukama države
Situacija sa udelom državnog kapitala u namenskoj industriji donekle je ostala nepromenjena u BiH i Srbiji, gde su ta preduzeća većinom u državnom vlasništvu, ali se pojavljuju i manja privatna koja su osnovali bivši radnikci namenske, oficiri tehničke struke, koji su bili aktivno uključeni u proces proizvodnje naoružanja.
Zanimljivo je da Srbija, osim kompanija koje se bave prodajom i proizvodnjom u državnom vlasništvu SDPR, ima i jednu privatnu kompaniju za proizvodnju naoružanja „Jomil grup“, koja proizvodi lako oklopno vozilo „Palanka negra“ za armiju Angole.
