Kada je posle nedavne posete Moskvi ukazao na nove mogućnosti srpsko-ruske saradnje u vojnoj industriji, premijer Srbije Aleksandar Vučić je ovih dana i u Pekingu ukazao zainteresovanost za partnerstvo u namenskoj proizvodnji.
Na sastanku s predstavnicima Poli grupe, sa kojima je razgovarao o vojnoj industriji, Vučić je kineske sagovornike obavestio da će Vlada Skupštini Srbije na usvajanje predložiti zakon po kojem će biti dozvoljeno ulaganje inostranih kompanija u našu vojnu industriju do 49 posto.
Šta će za srpsku namensku industriju značiti dozvola za ulaganje stranaca, što do sada nije bilo moguće? Hoće li to s obzirom na njenu izvoznu orijentisanost, ali i našu geopolitičku pozicioniranost značiti i nadmetanje za taj deo značajnog tržišta?
Sagovornici Sputnjika su saglasni da novi Zakon o proizvodnji naoružanja i vojne opreme može samo da bude od koristi našoj namenskoj industriji, koja slovi za bitan segment razvoja srpske ekonomije.
Poslanik u Odboru za odbranu Skupštine Srbije Zoran Dragišić kaže da je mogućnost da se ulaže u namensku industriju, da se ona dokapitalizuje, dobrodošla, pogotovo što se od nje dosta očekuje.
„Namensku industriju posmatram kao biznis. Srbija ima šta da ponudi, i ulaganja u novu opremu i kapacitete su dobrodošla“, ističe Dragišić za Sputnjik. On kaže da najveća očekivanja u tom pitanju ima od Kine, koja u ovom trenutku jedina raspolaže zdravim novcem. Naravno, dodao je, to što svi mogu da ulažu samo može da otvori pitanje zdrave konkurencije.
„Daj bože da stignemo do proizvodnje od tri milijarde dolara godišnje, pa da zaradimo i mi i oni koji ulažu. Svako ko ulaže može da dođe po profita, ali 51 odsto namenske znači da ona pripada Srbiji“, istakao je poslanik u Odboru za odbranu.
Analitičar Andrej Mlakar, stručnjak za oblast naoružanja, za Sputnjik kaže da je ulaganje stranaca u namensku industriju u svetu normalna praksa i okolnost.
To bi za Srbiju značilo krupan korak u razvoju pojedinih sistema naoružanja, ističe on, ne sporeći da bi otvaranje tržišta namenske industrije za strance moglo da dovede do „preplitanja raznih igara i sukoba njihovog interesa“. Tržište naoružanja je dosta specifično i vlada nemilosrdna borba kada su u pitanju sistemi naoružanja. Sve zavisi koje će kompanije ući, kaže Mlakar za Sputnjik.
Sa Zapadom, posebno sa Francuzima i Nemcima, on vidi mogućnost saradnje u proizvodnji artiljerijskih sistema koji su našoj „Nori“ konkurencija, ali u nastupima prema trećim zemljama to bi bilo moguće realizovati, a mi bismo dobili na tehnologiji koja nam sada nije dostupna, smatra on. Sa njima vidi i mogućnost modernizacije, pogotovo aviona „Supergaleb“.
Saradnju sa Rusima, dodaje on, već imamo. Po mišljenju Mlakara, licencirana saradnja kada su u pitanju topovi kalibra 30 milimetara, njegova modernizovana verzija, mogla bi da bude sastavni deo naoružanja Vojske Srbije ako bi „Lazar“ jednog dana ušao u serijsku proizvodnju. Tako bi nam bilo dostupno ono što nemamo, napominje on, a podseća i na to da smo orijentisani na ruske avione, što bi značilo da bi mogao da bude pojednostavljen njihov remont i dostupnost savremene elektronike.
Taj analitičar napominje da je kinesko tržište zasad dosta zatvoreno za Evropu ali ne treba isključiti mogućnost njihove zainteresovani za saradnju. Tu je problem, smatra on, što Kinezi zahtevaju određene količine i pitanje je da li će naša namenska industrija biti sposobna da pokrene tu saradnju.
Generalno, mogućnost ulaganja stranaca u našu namensku industriju je široka tema. Ja bih se tome nadao jer bi konkurentnost srpskog naoružanja bila znatno veća i kvalitet plasmana na pojedina tržišta bi bio efikasniji jer bi sistem ubeđivanja i lobiranja, stranci verovatno preuzeli na sebe, pa bi to podiglo reference srpske namenske industrije, kaže Mlakar.
No on, kao ni Dragišić, ne vide opasnost da bi ulazak stranaca mogao da znači da bi srpska namenska industrija bila rukovođena njihovim interesima.
„Namenska industrija se, pre svega, rukovodi prema potrebama tržišta. Neće stranci preuzeti svo tržište i ne bih ja strahovao da će oni nama uzeti nešto. Tržište se ukrupnjuje i pre svega se ceni kvalitet, brzina i dostupnost pojedinih borbenih sistema u ovakvom svetu kakav je danas“, kaže Mlakar.
On podseća da je bivša Jugoslavija imala neke razvojne kapacitete, a da posle njenog raspada srpski nisu toliko jaki da bi mogli samostalno da usavršavaju i razvijaju borbene sisteme bez primene tehnologije i kooperacije sa pojedinim inostranim partnerima.
Iako nacrt novog Zakona o proizvodnji naoružanja i vojne opreme Vlada Srbije još nije razmatrala, ministar odbrane Zoran Đorđević je nedavno izjavio da je dosta stranih investitora već pokazalo interesovanje. Kompanije iz Kine, SAD, Italije i drugih zemalja zainteresovane su da dođu u Srbiju i da otvorimo i zajedničke kompanije i da uđu u vlasničku strukturu nekih kompanija namenske industrije, rekao je Đorđević.
Namenska industrija Srbije, u kojoj je u 21 firmi zaposleno oko 7.000 ljudi, prošle godine je izvezla naoružanje i vojnu opremu u vrednosti od 483 miliona dolara. Izvoz raste iz godine u godinu. U 2012. je, na primer, bio vredan 153 miliona, a u ovoj se očekuje da inkasiramo 510 miliona dolara.
