Umetnik koji je postavio više od dvesta opera i opereta na brojnim ruskim i svetskim pozornicama, u Beogradu boravi u okviru turneje posvećene 30. godišnjici „Opere Sankt Peterburga”, čiji je osnivač i umetnički direktor. Sanktpeterburški operski ansambl gostuje na sceni zemunskog „Madlenijanuma”, gde izvodi predstave „“Ne samo ljubav” Rodiona Ščedrina (24. jun) i „Veridba u manastiru” Sergeja Prokofjeva (26. jun).
Jurij Aleksandrov je već bio u prilici da se upozna i s ovdašnjim umetnicima i publikom, pošto je u „Madlenijanumu” pre nekoliko godina režirao dve opere – „Travijatu” i „Pajace”. To je, kako kaže, ostavilo vrlo pozitivan trag u njegovoj profesionalnoj karijeri, ali i u njegovoj svesti, jer je u Beogradu upoznao „mnogo divnih ljudi”.
Šta je Vama blisko u stvaralaštvu Sergeja Prokofjeva i Rodiona Ščedrina?
— To su vrhunska dela. Ja sam po obrazovanju klasični muzičar, završio sam konzervatorijum kao pijanista, tako da mi je važna pre svega muzika, u oba dela. Ščedrin je bio mlad i pun energije kada je pisao operu „Ne samo ljubav“, što se vidi u muzici. Opera je imala veoma neprijatnu sudbinu: na premijeri šezdesetih godina doživela je fijasko u „Boljšom teatru“. Napisana je u vreme najvećeg ljubavnog zanosa Ščedrina i Maje Plisecke, čuvene ruske balerine. To je opera o njihovoj ljubavi, tako da im je bilo veoma teško što je tako loše prošla. Kada smo postavili ovo delo, bili su veoma uzbuđeni (Maja Mihajlovna je tada još bila živa) i kao da smo pokrenuli novi talas — sada mnogi teatri u Rusiji postavljaju ovu operu.
Prokofjev je izuzetan majstor za scensku muziku. Kada smo birali operu koju ćemo da postavimo, razmišljali smo prevashodno o tome kako da predstavimo svu teatralnost njegovog dela. Naš teatar ove godine obeležava 30. godišnjicu, tako da smo želeli mladalačku, duhovitu predstavu, jer je humor vrlo redak u operi.
Koliko se ruska opera danas izvodi u svetu i u Rusiji, da li je na mestu koje zaslužuje?
— Opera preživljava prilično težak period… Reditelji su zainteresovani za moderne postavke, ali ja mislim da modernost nisu kostimi nego ideje, a danas u svetu nema mnogo ideja.
Zbog čega?
— Zato što svet gubi razum. Vidimo šta se dešava oko nas, novac i kapitalizam su ušli u umetnost, tako da se svi trude samo da zarade novac. A novac se ne zarađuje samo kvalitetnom predstavom nego i skandalom, zbog toga se i pojavljuju skandalozne postavke s obnaženim telima, iako više nikoga ne mogu da iznenade. Postoji, međutim, i intelektualni teatar. Predstava treba da ostavi neki ukus u ustima gledalaca, publika treba da razgovara o predstavi, da je analizira, da pokušava da je shvati. Nije dobro kada iz pozorišta izlaze ravnodušni ljudi i kada odmah zaborave ono što su videli. Opera je, verovatno, najmoćniji pozorišni žanr, jer podrazumeva ogroman broj ljudi na sceni, muziku, hor, orkestar, kostime. U Rusiji ima neinteresantnih, pseudomodernih predstava, a ima i interesantnih stvari, najčešće u „Operi Sankt Peterburga“ (smeh).
Kada ste pre trideset godina osnovali „Operu Sankt Peterburga“, zamislili ste je kao stvaralačku laboratoriju. Ona je, međutim, prerasla u Državni kamerni muzički teatar.
— Mi smo se organizovali kao grupa istomišljenika. U početku nismo imali svoj krov, sponzore, sve je bilo smišljeno potpuno spontano. Ja sam u to vreme bio reditelj „Marijinskog teatra“, već sam napravio mnogo predstava, ali sam želeo da realizujem sopstvene pozorišne ideje i okupio sam nekoliko ljudi s kojima sam napravio prvu predstavu – Donicetijevu „Ritu“. Nismo išli za novcem, nego za profesijom. Ipak, više ne gladujemo i imamo svoje raskošno zdanje, a mnogo velikih umetnika izašlo je upravo iz našeg teatra.
Vrlo smo često na gostovanjima, širom Rusije i u inostranstvu. Naš teatar je prvi posetio SAD posle terorističkog napada 9. septembra 2001. Pet dana nakon tog tragičnog događaja doputovali smo u Kaliforniju i igrali smo „Borisa Godunova“, „Evgenija Onjegina“. To je bilo izuzetno gostovanje i ujedinjenje kakvog danas, nažalost, nema.
A kako danas publika reaguje, da li doživljavate neprijatnosti u inostranstvu zbog toga što ste Rusi?
— Nedavno smo se vratili s gostovanja u Talinu. Estonci važe za vrlo uzdržane ljude, a na sve to se nadovezuje i određena politička atmosfera, tako da su bila organizovana čak i mala protestna okupljanja oko teatra povodom našeg dolaska. Ali tri predstave koje smo tamo izveli, veoma teške — „Rigoleta“, Bizeove „Lovce na bisere“ i Štrausovog „Slepog miša“ – publika je ispratila ovacijama, na nogama. Lokalni žitelji su mi rekli da se takva reakcija u Estoniji dešava veoma retko. Već razgovaramo o sledećoj godini, tražili su da ponovo dođemo. Sukobi su posao političara, neka se oni deru i tuku do krvi, a ljude neka puste da slušaju muziku. Ljudi žele da komuniciraju.
Da, ali političari imaju moć.
— Tome možemo da se suprotstavimo ličnim angažmanom. Čak i ako negativne događaje pomerimo za svega nekoliko santimetara, to je već dobro.
Postavili ste u maju 2014. predstavu „Krim“, koja je bila vaš odgovor na događaje u vezi s poluostrvom.
— Za Ruse je Krim posebna teritorija. Rusija ga je tokom tri rata čuvala i borila se za njega, stradali su i ginuli ljudi. Zbog toga su me pripajanje Krima i negativne reakcije na to naterali da iskažem šta mislim. Nastala je predstava koja nema veze s politikom, ona je bljesak duše. Nešto kasnije smo izveli i „Mladu gardu“ Mejtusa, i tako je nastao svojevrsni diptih. Važno mi je bilo da ukažem na mostove među ljudima i da podstaknem razgovor među mladima koji ne znaju ništa — šta je bilo u ratu, ko je bio Lenjin… Možda je to i dobro… Ipak, potrebno je orijentisati se u današnjem svetu. Teatar je dužan da se bavi i metastazama u ovom društvu.
Upravo zato sam Vas pitala za ovu predstavu — malopre ste spomenuli da je svet sišao s uma, slažem se s tim… ali može li umetnik da tu promeni nešto?
— Ne možemo da menjamo, ali moramo da postavljamo pitanja. Naš najsvežiji primer je opera „Faust“ Šarla Gunoa. Dugo sam izbegavao da se bavim temom sotone, jer sam ja čovek religiozan, pravoslavac. Međutim, kada sam razmišljao o tome šta da postavim povodom jubileja teatra, odlučio sam se za „Fausta“, prvo — zato što je to genijalna, prelepa muzika, a drugo — zbog činjenice da je Mefisto već među nama, veoma zavodljiv, nasmejan, svemoguć, a mi moramo da shvatimo kako da živimo zajedno s njim. Tako je nastala veoma moderna predstava, gotovo bez dekora, samo s instalacijama i s nekoliko zavesa — sve je crveno, crno i belo. U tom upečatljivom prostoru događa se uzbudljiva priča. Kritičari su napisali da sam radnju preneo u ludnicu i upoređuju ovu predstavu s filmom „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Ja bih to objasnio malo drugačije: ludnica je došla kod nas, a mi smo prinuđeni da u njoj živimo. Ovo uspavano društvo trpi uticaj tog negativca i suštinski se menja. Za mene je to sada glavna misao, koja podvlači trideset godina našeg umetničkog rada.
