Pored eksponata koji svedoče o ljubavima Mihaila Bulgakova i njegovom radu na čuvenom romanu, uz rekonstrukciju piščevog radnog ambijenta, na izložbi su prikazane i umetničke fotografije Jelene Martinjuk iz Moskve koje ilustruju ovo izvanredno književno delo i njegove junake.
„Roman ’Majstor i Margarita‘ sam čitala u detinjstvu, mladosti, čitam ga i sada, i svaki put u njemu otkrivam nešto potpuno novo. U detinjstvu su mi se dopadala poglavlja ispunjena humorom, u mladosti sam se zanimala za ljubavnu priču Majstora i Margarite, a sada mi je zanimljiva povest o Ješui i Pilatu. To je roman s toliko slojeva da svaki put može da donese nešto novo, i ko zna kakva me još iznenađenja čekaju u njemu u budućnosti. Bulgakov je roman pisao u vrlo teško političko vreme, u doba Staljina, kada se nije moglo otvoreno govoriti i pisati, tako da u njemu ima mnogo šifrovanog“, kaže u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Jelena Martinjuk.
Više od 10 godina radite u muzeju-teatru „Dom Bulgakova“ u Moskvi. Rekli ste da je to magično mesto na kojem želite da ostanete zauvek. Gde se krije čarolija?
— To je prvi stan u Moskvi u kojem je živeo Bulgakov kada je doputovao iz Kijeva sa svojom prvom ženom. Doselio se u stan 50 i živeo tu nekoliko godina. U romanu je adresa te zgrade, Boljšaja sadovaja 302bis, šifrovana — označava zgradu u kojoj je živeo Bulgakov — Boljšaja sadovaja 10. Odmah iza ugla su Patrijaršijski ribnjaci, koji su, takođe, opisani u romanu. Bulgakov je išao stepenicama kojima ja svakodnevno idem, pošto je u toj zgradi sada i moj atelje. Tamo je sve prožeto tom magijom, čarolijom, njegovim stvaralaštvom, tako da je nemoguće ne biti nadahnut.
Fotografije kojima ste ilustrovali knjigu zaista oživljavaju junake i događaje opisane u romanu, a čudesnu atmosferu tog Bulgakovljevog sveta posebno naglašava ton sepije kojim ste osenčili sve prizore. Kako je tekla izrada ovih fotografija?
Želela sam da stil podseća na retro fotografije, da nas vrati u atmosferu dvadesetih i tridesetih godina koje su opisane u romanu. Želela sam da podsećaju na neke stare fotografije koje su pronađene slučajno, iza nekog zida, u nekakvom sanduku, i da izgledaju kao da je neko zaista snimao ono što se realno događalo — kao dokaz da se ono što je Bulgakov pisao zaista dogodilo. Zatim su prošle godine i neko ih je konačno pronašao, požutele, nagorele, stare, a mi svi gledamo u njih i saznajemo šta se zaista događalo.
U oduševljenju čitavim poduhvatom niste bili sami, nego su s Vama u svemu tome s podjednakim entuzijazmom učestvovali i modeli, ne samo ljudi nego i životinje.
— U našem muzeju-teatru već deset godina „radi“ mačak Behemot, pravi crni, čupavi, veliki mačak, kao junak Bulgakovljevog romana. I on je tamo kod nas „na plati“, redovno ga hranimo, češljamo ga u salonu, dolaze deca i igraju se s njim. Prilikom obrade fotografija morala sam da ga uveličam kako bi bio kao Bulgakovljev mačak. Druga životinja je pas koji je s Pilatom. Tražili smo dogu, kao što je opisano u romanu, i brzo smo pronašli psa koji „glumi“ u Pozorištu na Taganki, i to u dve predstave — u „Majstoru i Margariti“ i „Doktoru Živagu“. Kada govorimo o ljudima, u mom projektu su učestvovali i zaslužni narodni umetnici i obični ljudi s ulice. Na primer, Majstora sam pronašla tako što sam se vozila taksijem. Dugo sam tražila čoveka koji ima tugu i bezizlaznost u očima. Sela sam u automobil i videla upravo takve oči. Mogu da kažem da su svi junaci, zapravo, sami dolazili kod mene na neki mističan način.
Postoji li još neko književno delo koje Vas inspiriše poput „Majstora i Margarite“ i koje biste rado ilustrovali?
— Kada sam posle objavljivanja fotografija „Majstora i Margarite“ boravila u Nemačkoj, predložili su mi da na isti način ilustrujem Geteovog „Fausta“. Razmišljam o tome, čini mi se da je teško odlučiti se na tako nešto, zasada ne znam…
Kada sam počela da radim ilustracije za „Majstora i Margaritu“, nisam imala nikakvu predstavu o tome koliko će fotografija nastati. Radila sam veoma pažljivo. To je genijalan tekst i sve mora da bude urađeno savršeno, ili ga i ne treba raditi. Prvo sam radila polako, za sebe. Fotografisala sam Behemota i Primusa, Majstora i Margaritu, te osnovne prizore, a zatim sam se zaustavila, jednostavno nisam znala šta dalje da radim. Odjednom, dolazi kod mene u muzej muškarac koji mi kaže da je slušao intervju u kojem govorim o svom radu na „Majstoru i Margariti“ i da je odmah pomislio kako je, pošto je lekar, idealan za lik doktora Stravinskog iz sanatorijuma. Čak mi je ponudio da pripremi scenu na svojoj klinici, da okupi ljude za masovnu scenu. Tako sam krenula dalje. Zatim mi je na isti način došao Korovjev. Svaki put kad sam se zaustavila, kao da su mi dolazili junaci da me pozovu da nastavim dalje. Pomišljala sam kako je nekome gore vrlo interesantno da vidi kako će sve to ispasti.
A sam Bulgakov je genije! Genije je čovek koji inspiriše druge ljude da se izraze, da stvaraju. Ljudi čitaju roman Bulgakova i on ih vuče da prave predstave, da slikaju, da prave foto-ilustracije poput mene, da snimaju filmove. On je genije koji provocira, daje nadahnuće drugima, i to je predivno.
