Ruska nacionalna biblioteka iz Sankt Peterburga i Srpska akademija nauka i umetnosti sklopile su ove sedmice sporazum o saradnji, koji podrazumeva digitalizaciju srpskih srednjovekovnih rukopisa iz fonda peterburške biblioteke i izradu faksimila najdragocenijih zapisa. Sporazum su potpisali Aleksandar Vislij i predsednik SANU Vladimir Kostić.
U Rukopisnom fondu Ruske nacionalne biblioteke, među više od 300.000 naslova, nalazi se 370 srpskih srednjovekovnih zapisa. Neki od njih su Vukanovo jevanđelje, Radoslavljevo četvorojevanđelje, list Miroslavljevog jevanđelja, žitija cara Uroša i kneza Lazara.
Balkansko hodočašće
Priča o srpskim srednjovekovnim rukopisima koji su se našli u kolekciji Ruske nacionalne biblioteke vezana je za početak 19. veka, kada su ruski sveštenici, trgovci i industrijalci aktivno putovali po Balkanu kao hodočasnici.
„Tada je na Balkanu boravio i arhimandrit Porfirije Uspenski, kome su knjige poklanjali, ali ih je on i kupovao i tako formirao svoju ličnu zbirku. To nisu bili samo srpski rukopisi, bile su tamo i bugarske, francuske, nemačke knjige. On je celu svoju kolekciju poklonio imperatoru (Aleksandru Prvom) koji ju je preneo u novoosnovanu imperatorsku biblioteku. Fond i čuvamo upravo kao originalne kolekcije, srpski rukopisi nisu posebno izdvojeni“, navodi Vislij.
Sporazumom koji su 5. aprila potpisale Ruska nacionalna biblioteka i Srpska akademija nauka i umetnosti predviđeno je da se tokom naredne dve godine kompletna građa digitalizuje i učini dostupnom široj javnosti.
„Imamo odličnu saradnju sa srpskom stranom. Projekat će trajati dve godine, a verovatno i duže. Ogromnu zaslugu za ovaj projekat ima ambasador Srbije Slavenko Terzić, bez njega se to ne bi dogodilo. Dobro je što su se za projekat zainteresovali veoma bogati ljudi, odnosno Dobrotvorni fond Jelene i Genadija Timčenka, kao i brojne društvene organizacije. Srbija i Rusija imaju veoma blisku saradnju u oblasti društvenih nauka, a ta saradnja je dobra i s drugim zemljama, od Evropske unije do Južne Amerike. Što je ta saradnja bliža, to će biti manje eksplozija po metroima. Čovek koji je obrazovan, koji razume korene, kulturu, poreklo svog naroda, neće se razneti eksplozivom“, naglašava Vislij.
Početkom i sredinom 19. veka, priča naš sagovornik, bilo je uobičajeno da ljudi koji se bave naukom jedni drugima daruju listove knjiga.
„Sada to izgleda kao divlji običaj, a tada je to bila norma ponašanja. Tako se dogodilo i da 166. list Miroslavljevog jevanđelja dospe u ruke arhimandrita Porfirija tokom njegove posete Balkanu. Slična je i priča o Vukanovom jevanđelju. Ono se našlo u kolekciji Ruske carske biblioteke, ali je jedan njegov list takođe dat jednom naučniku da bi ga izučavao. Potom se našao u Biblioteci Ruske akademije nauka, tako da čuvamo original Vukanovog jevanđelja bez jednog lista koji se nikada neće vratiti kod nas, jer svaka biblioteka to smatra neprocenjivom vrednošću“, objašnjava Vislij.
Prema njegovim rečima, list Miroslavljevog jevanđelja može da bude predat Srbiji kako bi se upotpunio original koji se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. To je, međutim, dugotrajan i složen proces, koji podrazumeva usvajanje posebnog zakona u Ruskoj državnoj dumi.
Ruska nacionalna biblioteka namerava da izradi faksimil ovog lista i da ga pokloni Srbiji. Izrada ove kopije predstavlja poseban izazov, jer tehnologija izrade pergamenta nalik onom koji je izrađivan pre gotovo hiljadu godina nije nimalo jednostavna.
„Tehnologija obrade kože i izrade pergamenta izgubljena je i danas je veoma teško zamisliti kako je neko pre hiljadu godina skidao kožu s jareta ili jagnjeta i od nje izrađivao list. Ne znamo kako je pravljeno mastilo koje i dan-danas čuva zapise iz tog vremena. Savremene tehnologije mogu samo da imitiraju ove procese, možemo dobiti nešto veoma slično, ali nipošto isto“, kaže Vislij.
Najveći ponos — Volterova biblioteka
Među brojnim vrednim izdanjima koje čuva Ruska nacionalna biblioteka, poseban ponos predstavlja lična biblioteka čuvenog francuskog prosvetitelja, naučnika, filozofa i pisca Voltera.
„Događaji su se složili tako da se slobodoumni Volter dopisivao s Katarinom Velikom, za čije se ime vezuju samodržavlje, vlastoljublje. Kada je Volter umro, ostavio je za sobom biblioteku od oko 4.500 knjiga. Ruska carica je kupila celu ovu biblioteku, i to za prilično veliku sumu novca za ono vreme. Tako se danas kompletna Volterova biblioteka nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci i na tome nam zavide svi“, priča Aleksandar Vislij.
Rukopisi ne gore!
Stari, dragoceni rukopisi, ispisani na pergamentu, perom i mastilom, navode na pomisao da se u njima kriju tajne stare vekovima. Misterija se, međutim, ne krije u samim rukopisima, nego u nečem drugom, objašnjava Vislij.
„Rukopisi koji sadrže sećanje naroda imaju običaj da budu pronađeni, da neočekivano iskrsnu. Ne znamo u kojem će se trenutku neočekivano pojaviti novi rukopis. To je, po pravilu, potpuno nepredvidiv proces. Miroslavljevo jevanđelje, na primer, prema verziji naših naučnika, pronašao je arhimandrit Porfirije Uspenski prilikom posete Svetoj gori. Kako se rukopis pojavio baš kada je Porfirije bio tamo — niko ne zna“, navodi Vislij.
Osećaj čoveka koji neočekivano otkrije knjigu za koju se verovalo da je zauvek nestala je neopisiv. Ipak, u novije vreme najčešće se slučajno otkrivaju tekstovi napisani u eri štampane knjige.
„Apsolutno neočekivano može da iskrsne sve i svašta. Kod nas je u sovjetsko vreme vladala stroga cenzura, tiraži pojedinih knjiga su uništavani u potpunosti, spaljivani su. I, odjednom, iskrsne jedan primerak, sačuvan ko zna kako. To se veoma često dešava, a u Rusiji se najčešće tiče knjiga koje je štampala jevrejska dijaspora. Što se tiče rukopisa, njih smo sve odavno iščitali. Ipak, moguće je da će neko nekada na nekom tavanu nešto pronaći“, kaže naš sagovornik uz osmeh.
