Svaka ovdašnja generacija polaže ispit iz istog predmeta kao i knez Igor i ruske zemlje — svi mi iznova i iznova učimo šta znači biti razjedinjen, u okviru samog slovenskog bratstva. Čitajući ’Slovo o pohodu Igorovom‘ učimo koliko je nužno zanemariti zađevice koje su u istorijskom smislu smešne i šta bi za zdravlje nacije značio jedan bratski zagrljaj”, kaže u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ prevodilac Vera Horvat koja je ovom remek-delu ruske književnosti iz 12. veka posvetila godine istraživanja.
Ep o junačkom pohodu kneza Igora za osnovu ima realni istorijski događaj, kao što je to, kako objašnjava Vera Horvat, slučaj sa svim književnim delima srednjeg veka. Događaj je zabeležen u letopisu za 1185. godinu kao neuspeli pohod kneza Igora Svjatoslaviča protiv Polovaca. Taj pohod bio je okončan porazom ruske vojske i zarobljavanjem samog kneza.
Kako je zaljubljenik u knjige spasio rukopis
„Slovo o polku Igoreve“, kako glasi originalni naziv speva, otkriveno je 1795. godine u drevnom srednjovekovnom rukopisu u moskovskoj biblioteci Alekseja Musina Puškina, istoričara i arheografa, neumornog kolekcionara manuskripata.
„Musin Puškin bio je jedan od najvećih istoriografa i kolekcionara u Rusiji. Na to ga je inspirisala carica Katarina II koja je veoma dobro znala koliko je važno prikupljati stare dokumente. Musin Puškin je jedan takav, srednjovekovni dokument pronašao u gradu Jaroslavlju, a u njemu list na pergamentu. Na veoma skučenom prostoru, na gotovo stenografski način, bio je ispisan tekst o Igorovom pohodu. Nije bilo mesta čak ni za interpunkciju, za mala i velika slova, čak ni za razdvajanje reči“, priča Vera Horvat.
Ugledni kolekcionar je, na sreću, odmah naložio da se izradi kopija teksta za caricu. Tako je taj izuzetni pisani spomenik ruske kulture sačuvan, dok je original zauvek izgubljen kad je, tokom Napoleonovog pohoda na Moskvu 1812. godine, u gradu izbio veliki požar.
Delo bez pandana u svetskoj književnosti
„Slovo o pohodu Igorovom“ nije klasičan ep, o čemu, podseća Vera Horvat, govori i sam autor na početku svog kazivanja. On navodi da se odriče starog načina epskog pripovedanja, jer se događaji koje će opisati veoma razlikuju od starih, zlatnih vremena, te da mora da koristi čak i drugačiju formu da bi te događaje opisao na nov način.
„Ovde se pripoveda o spektakularnom porazu kneza Igora, a razlog je to što se odvažio da u svom ličnom interesu krene protiv Polovaca sam, ne pitajući za to ni svoje bližnje, ni ostale zemlje ruske kneževine. Čitav spev je prožet veoma tragičnom notom i željom da se na osnovu tragičnog događaja i kasnijeg kneževog kajanja i promene mišljenja dođe do ujedinjenja zemalja ruskih, jer su samo tako ujedinjene mogle da se bore protiv neprijatelja“, priča Vera Horvat.
Spev je vredan ne samo zbog svoje poetike i specifične strukture, nego i zbog dirljivih lirskih epizoda.
„Taj spev je čista poezija. Možemo ga nazvati belim ili slobodnim stihom. Njegova simbolička nadogradnja je takva da čitaocu ostaje samo da se divi autoru, stvaraocu koji je poznavao nebrojeno mnogo dela. Delo se ne može razumeti dok se ne otkrije sa kim autor razgovara, sa kim to tajno komunicira u epu. Kada to otkrijete, shvatate kakav je vrhunski pesnik bio autor“, ističe Vera Horvat koja je za čitaoce ovog izdanja epa pripremila i veoma opsežne komentare, odnosno dragocene smernice za razumevanje dela.
Prema njenim rečima, istoričar taj spev može da pročita kao istorijsko štivo, dok pesnik može da uživa u stilskim figurama i da se divi obrazovanju i svemu što poseduje autor te književne konstrukcije iznad koje „kao da zrači još jedan, nevidljivi i suptilni, krajnje poetizovani svet“.
Mračno doba za rusku zemlju
Centralni lik speva je, zapravo, ruska zemlja koja boluje, pati, ima svoje teške i mračne trenutke.
„To u epu postoji i doslovno, jer pripovedanje počinje pomračenjem, kako na nebu, tako i u Igorovoj duši. Druga slika je tužbalica kneza Svjatoslava, čuveno ’Zlatno slovo‘, san u kojem se javlja strašna prognoza šta će se dogoditi ukoliko se ne sastave braća. Tu je i ’Plač Jaroslavne‘, tužbalica duše koja vapi za tim da se situacija popravi. Žene kao kolektivni lik u tom spevu čine mnoga dobra svom muškom stanovništvu, vraćajući ga na put vere, pravde, ujedinjenja“, objašnjava Vera Horvat.
Iako je autor speva nepoznat, jasno je da je to morao biti duhovnik, jer su, kako ističe naša sagovornica, samo duhovnici u ono vreme bili pismeni.
„Najverovatnije je to neko uradio po poslušanju. Postoji mnogo ideja o tome ko bi to mogao da bude, istina je da je bio veoma obrazovan i da je poznavao knjige Starog i Novog zaveta koje tada još nisu bile prevedene na ruski. Citirao ih je iz grčkih izvornika“, priča Vera Horvat i dodaje da je vrlo moguće da je autor i sam učestvovao u događajima koje je opisao.
Harmonija religije i mitologije
Delo je napisano između 1187. i 1200. godine, dakle, oko dva veka nakon ruskog pokrštavanja pod knezom Vladimirom.
„Dva veka nisu dovoljno dug period da bi se potpuno zaboravili paganski elementi i narodna poezija. Pravoslavlje ne samo da je imalo zdrav odnos prema tome, nego je premetnulo tu pagansku simboliku poput, recimo, poznatih katedrala u svetu, na čijim fasadama mogu da se vide razna paganska čudesa. Ona služe kao dekoracija, donekle kao veza sa prošlošću, ali i kao nešto što hrišćanina plaši i navodi ga da uđe u hram kao sigurni brod. U tom delu se pojavljuju razna mitološka bića koja drže pažnju slušaoca (ti stihovi slušali su se u pratnji gusala). To su prastrukture u ljudskom biću, poput nekih jakih sila, ali to nipošto nije tendencija da se one ističu kao paganske“, objašnjava naša sagovornica.
Novija istraživanja i analize teksta pokazuju da se autor dopisuje sa velikim biblijskim prorocima.
„Ono što autor govori u delu ima snažan odjek knjige proroka Jeremije. Ako ova dva teksta čitate zajedno, dobijate dimenziju ogledala, shvatate da je autor Bibliju znao napamet, da je bio duboko religiozan i da je, samim tim, mogao lagodno da manipuliše mitološkim bićima i igrama reči, a to je doprinelo živosti samog dela“, navodi Vera Horvat.
Spev koji intrigira naučni svet
„Slovo o pohodu Igorovom“ je duhovni spomenik slovenskog naroda, nema pandana u svetskoj literaturi i samim tim veoma je interesantan naučnicima, mnogo je istraživan i prevođen.
Jedan zanimljiv podatak u vezi sa tim spevom nevelikog obima jeste to da je o njemu napisano oko 15.000 naučnih radova. Autorka koja je po obrazovanju istoričar umetnosti nastojala je da ga sagleda iz raznih uglova, poput skulpture.
„Osvetlila sam to delo sa nekoliko strana, dala sam mu tri dimenzije, za koje sam smatrala da su neophodne, da bih videla sve ono što delo sadrži, naročito kada je reč o višeznačnim izrazima kojima obiluje. Naravno, originala sam se držala veoma precizno, s obzirom na značaj dela, na njegovu slojevitost i na način izražavanja samog autora“, objašnjava Vera Horvat.
Naša sagovornica ističe da gotovo da nema jezika na kojem nema makar delimičnog prevoda tog speva. Među onima koji su pokušali da prevedu spev bio je i Petar II Petrović Njegoš:
„Nije ga dovršio, ali je ono što je preveo odlično, videlo se da je odlično poznavao ruski. Naravno, prebacio ga je u deseterac“, kaže autorka uz osmeh.
