Pred nama je stajao svet kamenog grada, uskih ulica i prostranih trgova, suživot Vizantije, Osmanlijskog carstva, arhitekture iz doba Habsburške monarhije. I sve nam je blisko, lepo. Grad je zapravo vizija kako je Višegrad mogao da izgleda da ga nije zaobišla renesansa.
Na centralnom trgu čeka Ivo Andrić, jedini nobelovac koji ima svoj grad. U gradu inspirisanom njegovim delima i likovima je i Institut koji nosi njegovo ime. Tu se izučavaju istorija, orijentalistika, film, politika, mediji, književnost.
Dok se direktor Emir Kusturica spušta niz stepenice Instituta na trenutak izgleda kao isposnik, a na trenutak kao bengalski tigar. Onda vikne: „Alo! Eeee, alo!“. Ceo Andrićgrad se zatrese, gosti se skamene, misle, neko je gadno pogrešio.
Nije. To je samo poziv, dozivanje uobičajeno u tom mestu. Kao kad nekome od ukućana kažeš: ”Ej, donesi vode, mrzi me da ustanem.“
U centralnom holu Matija Bećković i Vladimir Kecmanović, dobitnici prve nagrade „Ivo Andrić“ koju Institut dodeljuje.
Uručenje nagrade skromno i svečano, a nagrada bogata, dostojna laureata. Ček na 25.000 evra leti po sobi uz šalu „koga će da okrzne“. Bez šale, deo nagrade Bećković kao iz topa poklanja Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi koje su Andrića objavljivale, u kojima je radio.
Kažu da se u Andrićgradu pije najbolja rakija, a kad je svečano, isključivo ona od divlje kruške. Ali samo po jedna, da se „pokrenu vijuge“. Posle zdravice obilazak grada. Sa najboljim turističkim vodičem u Višegradu i okolnim brdima, sve do Trebinja. Vodič Kusturica sa razvezanim pertlama spretno skakuće po snegom prekrivenim stepenicama, kao po temama.
Na kraju grada, na trgu ispred Crkve Lazarice, jer čemu bi bio grad ako ne vodi u hram, sedi Njegoš. Njegoš koji svetli i danju i noću, primećujemo, ne kao onaj u Beogradu i onaj na Lovćenu što je još i zatamničen, pa se pitamo šta li će sa njim sada biti.
Vodič nam kroz osmeh kaže: „Narod je naučio da živi sa Titom, pa će i sa NATO–om.“
Pored svih građevina u tom turističkom, kulturnom i obrazovnom centru Kusturica nam sa najvećom strašću predstavlja zgradu budućeg pozorišta. Dok se ne izradi enterijer i postavi 400 sedišta, to je mesto snimanja jedne scene njegovog novog filma. Reflektori su stalno uključeni, za ne daj Bože, ako treba nešto da se promeni na sceni, kaže nam jedan stanovnik Andrićgrada.
Vodič se mršti kada priča „o situaciji“, posebno kada govori o administraciji koju treba pobediti da bi grad normalno živeo. Moli Sputnjik da ne priča o tome, da ne kvari sunčan dan na Drini. Došlo je vreme kada mudri ljudi veruju budalama, apokalipsa je blizu, zaključuje.
Dan u Andrićgradu završava se u „Zlatnoj moruni“, restoranu koji je dobio ime po čuvenoj beogradskoj kafani u kojoj su se okupljali članovi „Mlade Bosne“. Na zidovima su freske Bisenije Tereščenko koja je i autorka čuvenog mozaika u ulici Mlade Bosne u jedinom gradu u kojem su ovekovečeni Gavrilo Princip i prijatelji.
Ako se okliznete na snegu i ledu koji delimično prekriva trgove Andrićgrada, odmah se pored vas stvori njih pet da vas pridrže. Dolete i zgrabe te Pobunjeni anđeli.
U Andrićgradu nema padova i ispravljanja krive Drine. To je turistički kompleks u kome možete da spavate i doručkujete za 40 konvertibilnih maraka, ali i jedini u kojem, hteli ili ne, čujete glas Mehmed paše Sokolovića.
Za trenutak vam se može učiniti da je iza ugla nestala Jelena.
Na izlazu iz grada put ka istoku osvetljava nam spomenik Nikole Tesle.
