Košarkaški klub Partizan je dobrovoljna, nevladina, nepolitična i neprofitna sportska organizacija, osnovana, kao udruženje, radi organizovanog bavljenja košarkom.
Doslovce ovako piše u prvom članu statuta kluba koji je usvojen marta 2012. Danas je 2017. i dok ostali evropski košarkaški klubovi — od kojih Partizan nije ništa manji brend, ali jeste neuporedivo manja i lošija organizacija — imaju titulara (jednog ili više vlasnika), Partizan je neprofitno udruženje građana.
Svačiji i, kao takav, istovremeno ničiji.
Dugovi umesto trofeja
Od posleratnog osnivanja i dosta godina posle, neko je uvek vodio brigu o ovom klubu, iako je bio svačiji. Međutim, okolnosti u društvima generalno ali i u evropskoj i svetskoj košarci su se promenile, a Partizan je ostao zakucan u 1945. godini, kad je osnovan.
Račun je, zbog takvog odnosa, kad-tad morao doći na naplatu. Godinama pak nije dolazio, pa je sad dug kluba koji je bio prvak Evrope, tri puta osvajač evropskih kupova, 21 put prvak države (prvo Jugoslavije, pa posle Srbije), rasadnik onoliko svetskih košarkaških asova — oko 4,5 miliona evra.
Donedavni predsednik Nikola Peković saopštio je da je za vreme njegovog dvogodišnjeg mandata taj minus smanjen za dva miliona evra. Ustao i rekao doviđenja. Pored Pekovića, iz kluba je otišao i poslovni direktor Žarko Stijović, trener Aleksandar Džikić je našao novi angažman, novi predsednik i trener se ni ne naziru, a o selektiranju ekipe za narednu sezonu tek treba povesti računa…
Ako se, pre svega toga, klub ne ugasi. Ili ako ne ode u stečaj, što bi možda bilo i najbolje rešenje. Pa da se krene od nule.
Slične sudbine bila je i KK Crvena zvezda pre sedam godina kad je ukupni dug, prema tadašnjim procenama, bio oko 12 miliona evra, grb založen za 3.000.000 evra, osnovni račun blokiran duže od pet godina, a i navijači su ih bojkotovali.
Rešenje je pronađeno, ali nije konačno. I nije održivo sve dok se ne donese zakon o transformaciji klubova (i fudbalskih i košarkaških).
Na red je došao Partizan. I ovoga puta će se, najverovatnije, iz problema izaći manje-više prelaznim, uglavnom traljavim rešenjima koja ne garantuju uspeh već nove probleme.
Nedefinisan odnos države i klubova
Ima dosta onih koji kažu da je u čitavom marifetluku sa srpskim klubovima bilo i stihije. Država je decenijama u živo blato gurala sebe, „svoje ljude“, sportiste i navijače. Pa se tako godinama vršilo nazovibrendiranje, gomilalo dugovanje, svi se đuture valjali po tom blatu i, za divno čudo, svi izlaze čisti i nevini.
Za to vreme, giganti u evropskim razmerama ostajali su samo sa imenom i trofejima u vitrinama. I baš ništa više nemaju.
Crvena zvezda poslednjih godina jeste konkurentna i u evropskim, a ne samo regionalnim okvirima, ali kao što rekosmo, to danas jeste, a sutra može da ne bude. Partizan poslednjih godina nije konkurentan ni u domaćoj ligi i posle dugo vremena, ove godine čak nije igrao ni finale košarkaške lige Srbije.
Tako traje zavaravanje uspesima košarkaške reprezentacije, a klubovi ili nestaju ili tavore.
U svetu, generalno, novac diktira sve u sportu. U Srbiji država, koja je na neki način osnivač klubova, niti vodi računa o njima, niti ih drugima na upravljanje daje. Nedostaje definisan odnos države, sporta i klubova. I to je ogroman problem srpskog sporta, generalno, koji još nije počeo da se rešava.
