Kosovo, košarka i kolektiv. Za razliku od čitavog sveta u kome se ne mogu sakriti tri stvari: ljubav, kašalj i sirotinja, Srbe otkrivaju tri pojma (koja nisu samo to) kojima počesmo tekst.
Kosovo im je i početak, i sredina, i kraj; košarka je maltene sinonim za ovu naciju; a kolektiv osobina koju najčešće nisu imali, nemaju i nažalost neće imati.
Da je kolektiva, odnosno sloge, onda bi se ostvarila ona opaska da je sve moguće kad se Srbi slože.
Košarkaški klub Crvena zvezda nije — kao ni ona fudbalska ekipa Zvezde iz Barija od pre 25 godina koja je osvojila Evropu — sastavljen samo od Srba, ali je srpski i kolektiv je u najbukvalnijem smislu. Čini se da baš zbog toga od 19 utakmica u ovogodišnjoj košarkaškoj ligi šampiona imaju 11 pobeda.
Svi, svi, svi
Da se evropska košarka vraća kući mogli smo da vidimo po tome što Srbi vladaju evropskom košarkom. Pritom, naravno mislimo na reprezentaciju Srbije koja je na dva poslednja velika svetska takmičenja došla do finala sa američkim „drim timom“.
Međutim, Srbi ne prave čuda samo na reprezentativnom planu. Naime, da bi evropsku košarku približili NBA uzoru ove godine je ULEB napravio prvu košarkašku evropsku ligu koja bi u budućnosti mogla da bude zatvorena zajednica najbogatijih i najboljih evropskih klubova.
E, među te najbogatije i najbolje „prošvercovala“ se i Crvena zvezda. Prošvercovala jer mnogi misle da ni prošlogodišnji plasman u osam najboljih u Evropi ne bi bio dovoljan da su francuski klubovi uključeni u Ulebov projekat. Prošvercovala i zbog toga što je rasprodala svoje zvezde: Milera, Cirbesa i Kinzija i u prvu pravu Evroligu krenula samo sa domaćim igračima.
I umesto, kao što su kladionice predvidele, da služi kao topovsko meso za popravljanje koš razlike bogatih klubova, košarkaši Crvene zvezde su počeli da pobeđuju. Prvo na svake dve nedelje, a onda od polovine decembra i redom svake nedelje, čak i na svaka dva dana.
Zvezda je zaredom pobedila poslednja tri šampiona Evrope: CSKA, Real i Makabi, kao i neke od najskupljih evropskih ekipa svih vremena poput Obradovićevog Fenerbahčea.
Ispred Crvene zvezde su u ovom trenutku bolje plasirani moskovski CSKA, Real Madrid, Olimpijakos i Fenerbahče. Iza nje takođe košarkaške gromade kao što su Makabi, Žalgiris, Barselona, Efes, Galatasaraj…. Ni u jednoj od pobrojanih ekipa ne bi među prvih deset igrača mogli da se nađu sadašnji Zvezdini prvotimci.
Zvezda je, bez namere da ikoga uvredimo, sakupila u ovogodišnjoj selekciji ili one igrače koji vrede, ali su mladi da bi bili starteri u evropskoj konkurenciji, ili one koje evropski klubovi nisu hteli kao startere. I dogodio se uspeh. Tačnije, nije se dogodio, već je sve tako dobro sakupljeno da je uspeh i rezultat došao kao plod tog rada.
Uprkos pobrojanom, Zvezdini igrači kao tim, kolektiv i ekipa pobeđuju one skupocene timove u kojima bi samo sedeli na klupi, u najboljem slučaju. Dva najbolja igrača u prošlogodišnjoj postavi Crvene zvezde ove godine igraju za izraelski Makabi, koji je Zvezda ove godine pobedila. I to dva puta.
Bedem. Kalemegdanski bedem.
Zato se ovogodišnja igra Crvene zvezde u Evropi može porediti sa prošlogodišnjim uspehom koji je napravila fudbalska ekipa Lestera u engleskoj Premijer ligi ili onomad fudbalska reprezentacija Grčke sa Oto Rehagelom na čelu.
Na čelu ove Crvene zvezde je Dejan Radonjić. Trener čiji je razvojni put veoma sličan razvojnom putu Crvene Zvezde kao kluba, poslednjih desetak godina.
Klub koji je maja 2010. dugovao i Bogu i narodu, čiji je račun i tada i nekoliko puta docnije bio blokiran, i klub čiji je grb baš u to vreme star 65 godina bio založen za tričavih 300.000 evra, uspeo je da se oporavi. U godinama između svojevrsnog fenomena Zvezde u Evropi i Zvezde koja samo sticajem okolnosti nije završila u beton ligi uspeha nije bilo. Uprkos neretko i velikim budžetima.
Dejan Radonjić napravio je tim koji igra najbolju kolektivnu odbranu koju pamti srpski klupski sport. Četiri spoljna igrača slične visine i centar Ognjen Kuzmić iza njih predstavljaju bedem kroz koji ne mogu da prođu ni najbolje napadačke ekipe u Evropi. Za odbranu koju postavlja Radonjić rešenje nemaju ni genijalni Teodosić, ni energični Ljulj, ni igrač van svih šablona Datome.
Miloš Teodosić, treba li navoditi apoziciju za ovog čoveka i igrača, najbolji je plejmejker Evrope i veliki navijač Crvene zvezde. Da srpski klub ima više novca od moskovskog CSK i da ove godine za Zvezdu umesto Stefana Jovića igra Teodosić, pitanje je da li bi bilo ovoliko pobeda u ovoliko utakmica.
Naime, a to je vertikala koje se držimo sve vreme u ovoj priči, u pitanju je tim. Skup pojedinaca koji svaki za sebe ne predstavlja pretnje za protivničke igrače i timove, ali zajedno u ekipi deluju moćno kao ruski S-400. Namerno pominjemo ovo oružje, jer ono je odbrana.
Dabome, ovo nije samo priča o sportu. Ili je i priča zašto je sport toliko zanimljiv. Jer, novac i moć znače samo na papiru, a na terenu se mere i druge stvari.
Uspesi Crvene zvezde ove sezone govore da rad, disciplina i timski duh vrede više od miliona dolara potrošenih na najbolje svetske igrače i trenere.
I tek kad klubovi poput Crvene zvezde, koji uspeh ne određuju samo po novčaniku već i po košarkaškoj inteligenciji, budu ponovo u vrhu evropske košarke ona može da vrati staru slavu.
Da se američkim modelima „trči i šutiraj“ i „kupuj sve što je vredno“ suprotstavi timskom igrom. I pameću. I onda je blokada Kuzmića Judou samo prirodan završetak jednog procesa.
I zato je Srbija zemlja košarke.
