Da, albatrosi su one silne ptice, raspona krila do dva i po metra, čije je muke (kad ih mornari uhvate i prizemlje na palubu) opisao Bodler.
Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Baš tako je bilo. Sedam miliona građana Srbije moralo je da trpi okove u vidu sankcija Ujedinjenih nacija, da se kao na jutarnje umivanje naviknu na redove za osnovne životne namirnice, srode sa mirisom kanistera za benzin na svakom koraku, naviknu na hiperinflaciju, koja je u jednom trenutku bila 62 odsto na dan.
I žive. Uz represivni režim, koji im se ruga, unutra. I više onih, koji im dim gadan duvaju u nos, spolja.
Među tih sedam miliona bilo je i 12, dodatno žigosanih: Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Zoran Sretenović, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Dejan Tomašević, Dejan Koturović. Sa selektorom Dušanom Ivkovićem i trenerom Željkom Obradovićem.
Ovim gorostasima, čiji je raspon ruku do dva i po metra, ukradena je mladost. Oteta, u najbukvalnijem smislu reči. U naponu snage nije im dozvoljeno da na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. pobede američki „drim-tim“, u utakmici milenijuma.
Zbog sankcija, naime, nisu ni otišli na takmičenje. Ali su se tri godine kasnije, preko specijalne pozivnice za kvalifikacije, plasirali na Evropsko prvenstvo u Atini 1995.
Na današnji dan, pre 20 godina, pomenuta ekipa je u finalu ovog prvenstva kao protivnika imala međunarodnu zajednicu, 20 hiljada Grka (koje su pobedili u grupi i polufinalu) i prejaku reprezentaciju Litvanije sa (i fizički i košarkaški) ogromnim Arvidasom Sabonisom.
Čuveno zakucavanje Predraga Danilovića baš preko tog Sabonisa, koji ga je podigao/odbacio laktom, nije bilo samo najbolji potez prvenstva.
Danilović je te večeri, suštinski, nadskočio i zakucao tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona, kancelara Nemačke Helmuta Kola, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Butrosa Butrosa Galija, premijera Engleske Džona Mejdžora, ali i nemuštog Andreja Kozirjeva, ministra spoljnih poslova Rusije.
Bilo je to, dakle, mnogo više od sportske pobede. Uspeh ovih 12 junaka bio je odoskočna daska za svih sedam miliona građana Srbije. Svetlo u onoj petogodišnjoj tami sa početka teksta.
Posle konstantnih zvižduka 20 hiljada Grka u dvorani „Mira i prijateljstva“ i njihovih poruka Žarku Paspalju da nikada neće uzeti trofej, košarkaši su došli u Beograd pred oko 100.000 ljudi koji su pevali „Sad si uzô trofej Paspalje, Paspalje“. Skandirali su i košarkašima, ali i sebi i svojim porodicama.
A koje slovo o onima koji su pobegli sa pobedničkog postolja u Atini? Jok. Istorija pamti samo pobednike. Srbija i svoja crvena slova. Večeras će biti obeleženo (prvih) 20 godina od jednog takvog. Hvala!