Ko je branio moćnim zapadnim silama da od Bosne i Hercegovine parama, pravilima i poštovanjem prava naprave — Ameriku na Balkanu? A pod protektoratom kontrolišu tu zemlju već skoro 22 godine.
Ko je sprečavao evroatlantske izvoznike slobode, najviših civilizacijskih vrednosti i finansijske moći, da od Kosova i Metohije stvore moderni i uređen primer kako u miru mogu da žive dva naroda posle ratnog konflikta? A tamo vode glavnu reč već 17 godina.
Odgovor je prost — nije im to ni bio cilj.
Umesto uređene BiH, koja je trebalo na osnovu Dejtonskog sporazuma da postane konfederalna zemlja sa jasno utvrđenim pravima i sačuvanim nacionalnim dostojanstvom Bošnjaka, Srba i Hrvata — danas je to jedna potpuna razvalina o države.
Jer umesto strogog i brižljivog čuvanja Dejtona, koji je jedva zaustavio klanicu, visoki predstavnici u BiH, od Karla Bilta, preko ozloglašenog Pedija Ešdauna do sadašnjeg Valentina Incka, štitili su isključivo interese Bošnjaka.
U prevodu, oduzimanjem dejtonskih ovlašćenja Republici Srpskoj, perfidno su vodili proces ka ostvarenju sna Izetbegovića (oca i sina) — unitarnoj Bosni.
Tako se posle skoro 22 godine došlo do toga da Srpska ponosno podigne glavu i zahteva samo ono što joj pripada — da joj se vrate prava zagarantovana Dejtonom. U protivnom, legitimno je pravo srpskog naroda preko Drine i njegovog vođstva da istaknu pravo i na svoj san — da Srpska dobije svoju državnost.
Umesto da su nosioci zapadne politike i sile, na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom je obustavljen rat na Kosovu i Metohiji, novcem i doslednom odbranom međunarodnog prava, stvorili bar lažnu harmoniju u suživotu Albanaca i Srba, ta frankenštajnska tvorevina se iznutra raspada. Opet na štetu Srba.
Pod preciznom režijom SAD i vodećih zemalja Evropske unije, zgaženo je međunarodno pravo, kosovski Albanci su proglasili svoju divlju i lažnu „državu“ na teritoriji Srbije: fantomsku teritoriju koja je prepuštena kontroli OVK ubica i narkodilera i koja je jedan od regrutnih centara za islamske teroriste.
I kada je u takvim uslovima zvanični Beograd, ne priznajući nezavisnost Kosova, pristao na dijalog sa Albancima pod okriljem EU, da bi život u južnoj pokrajini mogao nekako da se normalizuje, ponovo se ispostavilo da je sve izrežirano protiv srpskog naroda.
Svaki dogovor iz hladnih briselskih kancelarija koji su postigle dve strane, Beograd je ispoštovao. A onu jedinu i najvažniju obavezu koju je imala Priština — da se formira Zajednica srpskih opština, Hašim Tači, Isa Mustafa i ekipa, opet su uz muk evroatlantskih zaštitnika — pogazili.
Posle 17 godina NATO protektorata, Srbi ne mogu ni na Zadušnice, da bezbedno posete groblja svojih najmilijih, a albanski teroristi presvučeni u lister odela čvrsto veruju da će im se ostvariti viševekovni san o ujedinjenju svih teritorija gde žive Albanci.
Srbi i pod pritiskom nepodnošljive nepravde polako dižu glavu i najavljuju da će stvoriti ZSO i bez odobrenja Prištine, kao i da će zauvek ostati na javi da je Kosovo neodvojivi deo Srbije.
Šta je bio cilj Zapada ako ne da stvori uređene države u srcu Evrope? I taj odgovor je jednostavan — da ostvare zacrtane geostrateške ciljeve i da NATO zagospodari Balkanom.
I sve su to činili optužujući Rusiju da ona ima hegemonističke namere u ovom delu sveta, iako se Moskva neprekidno i uporno zalagala i za odbranu Dejtona i Rezolucije 1244.
Posle izbora u Americi, „bregzita“, spoljnopolitičkog uzleta Ruske Federacije, ubrzano se menjaju i odnosi u svetu.
Nikada nijedna okupacija nije trajala večno. Pre ili kasnije, okupacija postane kapitulacija.
