Raspad bivše SFRJ na šest novih država nije doneo samo desetogodišnje ratove na Balkanu, već i ekonomsku nestabilnost i veliku etničku podeljenost među narodima i narodnostima koji su skoro 50 godina živeli u „bratstvu i jedinstvu“ Titove Jugoslavije. Iz današnje perspektive gledano, mnogi zapadni zagovornici raspada SFRJ sada smatraju da je to bila greška, jer nisu dobili ono što su hteli, ali jesu dobili države od kojih barem dve nisu ekonomski samostalno održive.
Sada, skoro dve decenije posle rata, isti oni koji su zagovarali raspad SFRJ „zarad mira“ na Balkanu (mada nemira nije ni bilo dok se oni nisu umešali), smatraju da bi se „balkanska vatra“ mogla ugasiti samo ako se stvore nove države podeljene po etničkom principu. Tako barem rešenje vidi Timoti Les, autor analize političke situacije na Balkanu iznete u američkom časopisu „Forin polisi“. On zagovara prekrajanje granica, pa čak i stvaranje velike Srbije, Albanije i Hrvatske, sa tezom da je potreban radikalan pristup nestabilnom balkanskom regionu kako bi se došlo do mira i stabilnosti.
Da li bi novo prekrajanje granica na Balkanu zaista dovelo do mira na Balkanu ili bi se situacija dodatno pogoršala?
Bivši diplomata Zoran Milivojević, komentarišući za Sputnjik pomenutu analizu, kaže da se ona naslanja na par realnosti sa kojima je suočena međunarodna zajednica kada je Balkan u pitanju, ali sa kojim su suočeni i geopolitičari i analitičari, imajući u vidu promene koje slede nakon američkih izbora, situaciju u Evropi i povratak Rusije na svetsku političku scenu.
„Radi se o tome da se koncept multietnicizma, koji je promovisan posle ratova devedesetih godina prošlog veka na Balkanu i koji je pod okriljem Evropske unije trebalo da garantuje dugoročni mir i dugoročnu stabilnost na ovim prostorima, nije pokazao kao efikasan. Osim toga, mi se suočavamo i sa tendencijama koje se dešavaju u Evropi, gde se ponovo afirmišu nacionalne i entitetske države, kao na primer Mađarska, Poljska, ali i Nemačka, Francuska, da ne pominjem regionalne inicijative kao što su Katalonija, Baskija, i tako dalje. U tom kontekstu se postavlja pitanje i kakva je situacija na Balkanu i šta bi se tu moglo dogoditi, imajući u vidu da multietnički koncept nije ’zaživeo‘ i da EU, suočena sa svojim problemima, kada je i proces proširenja praktično zaustavljen, ni sama nije uspela da svojim standardima i rešenjima sa proširenjem i pristupanjem nametne trajnu bezbednost i stabilnost“, objašnjava naš sagovornik.
Milivojević kaže da ne treba zaboraviti važnu činjenicu da su današnje granice uspostavljene konsenzusom sa velikim silama posle pada Berlinskog zida, kada je srušen versajski sistem i kada su SSSR, Čehoslovačka i SFRJ nestale sa političke scene.
„Granice se po pravilu menjaju ili ratom, ili na međunarodnim konferencijama, uz učešće velikih sila i zainteresovanih država. Prema tome, ako bi se međunarodna zajednica ili okolnosti kretale u pravcu da se ovde produži nestabilnost i da je jedno od mogućih rešenja vraćanje na koncept etičkih država, to jest, da se države zaokružuju tako da imamo srpsku etničku celinu, sa Republikom Srpskom i severnim Kosovom, i albansku celinu, sa delovima Grčke, Makedonije i sa Kosovom, u tom slučaju bi to moralo da se rešava na samo jedan način — na međunarodnim konferencijama. Ukoliko bi se takav proces pokrenuo u ovim okolnostima to ne bi moglo da prođe bez nekih novih sukoba“, uveren je Milivojević.
Bošnjaci, navodi on, ne bi pristali da izgube državu Bosnu i Hercegovinu i da se svedu na malu enklavu. Ni Makedonija ne bi pristala na neku federalizaciju, pa da od sopstvene države, koju je stekla posle raspada SFRJ, dođe u situaciju da to izgubi. O tome da se Grčka odrekne dela teritorije nema ni govora, „a nisam siguran da bi na to pristala i Crna Gora, o Srbiji i da ne govorim“.
„To je nešto što u datim okolnostima nije ostvarivo, ali se može posmatrati i iz ugla da se osnaže neke tendencije koje bi garantovale više autonomije i više prava i sloboda, više elemenata koji idu u prilog nacionalnih entiteta onih manjina od kojih zavisi stabilnost na ovim prostorima. Kada to kažem, mislim da je srpsko nacionalno pitanje na ovim prostorima ostalo nerešeno, jer neki su posle raspada SFRJ dobili države, iako ih nikada nisu imali, a srpsko nacionalno pitanje je ostalo otvoreno. Ostalo je otvoreno i pitanje Kosova i Metohije… U tom smislu trebalo bi tražiti rešenja koja bi na duži rok zadovoljila srpski nacionalni interesi“, zaključuje Milivojević.
Inače, pomenuti autor analize u američkom časopisu dao je svoje viđenje kako bi Balkan trebalo da izgleda, naravno, sve to isključivo iscrtano američkim penkalom, jer kako kaže, „zbog podeljenosti Evrope, SAD ponovo moraju da preuzmu vodeću ulogu i da podrže interne fragmentacije multietničkih država na principu kako to zahtevaju manjine“.
„Vašington treba da prihvati ponudu Albanaca za federalizaciju Makedonije i zahtev Hrvatske za uspostavom trećeg entiteta u BiH.“
„U drugoj fazi, SAD moraju da omoguće da te teritorije ostvare bliske političke i ekonomske veze sa svojim većim susedima, uvođenjem dvojnog državljanstva i uspostavljanjem zajedničkih institucija, dok formalno ostaju u sastavu država u kojima su i sada. I u trećem, konačnom razdoblju, treba omogućiti secesiju tih teritorija od postojećih država i spajanje sa matičnim zemljama, možda u početku kao autonomne regije“, naveo je Les u svojoj analizi.
On smatra da takozvani „hrvatski entitet“ u BiH treba spojiti sa Hrvatskom, Republiku Srpsku i sever Kosova sa Srbijom, dok bi Preševska dolina, zapadna Makedonija i najveći deo Kosova trebalo da budu pripojeni Albaniji.
Prema njegovom scenariju, Crna Gora mogla bi da ostane bez albanske enklave, ali bi mogla da bira — ili da ostane nezavisna ili da se spoji sa proširenom Srbijom.
Les, inače bivši šef Konzulata Velike Britanije u Banjaluci i direktor agencije „Nova Evropa“, koja se bavi procenom političkog rizika u Istočnoj Evropi, smatra da je BiH najslabija država regiona. On navodi da i Srbi i Hrvati žele određene izmene u Dejtonskom sporazumu, koji je „osetljivi skup kompromisa koji drže tu zemlju ujedinjenom“.
Les objašnjava da već postoje temelji za takav scenario, napominjući da u Makedoniji politički lideri iz velike albanske manjine traže federalizaciju države zasnovanu na etničkom principu. Govoreći o Kosovu, on ističe da srpska manjina insistira na stvaranju mreže samoupravnih enklava sa što većom nezavisnošću od centralne vlade (Prištine). U Preševskoj dolini Albanci agituju veću autonomiju, a u Crnoj Gori Albanci traže entitet. Na Kosovu i u Albaniji nacionalisti se bore za jedinstvenu albansku državu.
„Pred Zapadom je veliki izazov — da li da prepozna i uvaži legitimnost tih zahteva i radikalno promeni pristup prema Balkanu, ili da nastavi u trenutnom smeru i da time rizikuje da se ponove sukobi na ovim prostorima“, naglašava Les.
Sa druge strane, svesno ili ne, tek Les je u svoj analizi praktično „priznao“ da je ideja Zapada o multietničnosti propala, jer nije ugušila nacionalizam koji je tada bio prepoznat kao izvor nestabilnosti u Evropi. Ta odluka zapadne politike je, ističe on, zanemarivala osnovna prava i interese manjinskih grupa koje su sebe u tim državama doživljavale kao građane drugog reda što je ubrzo rezultiralo sukobima, zbog čega je Zapad, kako bi zaveo mir, poslednje dve decenije uložio ogroman napor i trud u države bivše Jugoslavije.
Pri tome u početku je Vašington imao vodeću ulogu na Balkanu, ali se u poslednjih deset godina povukao i prepustio vodeću reč Evropskoj uniji. On konstatuje da je EU promenila pristup u odnosu na SAD i pokušala da države Zapadnog Balkana motiviše članstvom u Uniji, nadajući se da će to transformisati loše autoritarne države u demokratske, uređene političke zajednice, gde će se poštovati sva ljudska prava, pa i prava manjina.
„Kratko vreme ta politika je izgledala kao dobitna kombinacija. Međutim, kao nerealna i neodrživa zabluda pokazalo se očekivanje Evrope da će manjine žrtvovati borbu za svoja prava i sigurnost zbog ekonomskih benefita. Zbog toga iz dana u dan svedočimo da države poput BiH, Kosova i Makedonije sve više stagniraju, dok njihovi homogeniji susedi, poput Albanije, Hrvatske, pa čak i Srbije, počinju da napreduju“, naveo je Les.
Kao dodatnu komplikaciju Les je označio to „što Rusija koristi svoj uticaj kako bi zaustavila proces integracija BiH, ohrabrujući bosanske Srbe u njihovim nastojanjima za otcepljenje“, dodajući da je autoritet EU na ovim prostorima u poslednjih nekoliko godina ozbiljno uzdrman.
„EU takođe nije uspela da sklopi ugovor o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova (u stvari, odnosi između dveju vlada idu silaznom putanjom)“, konstatuje se u analizi. Prema Lesovom mišljenju, najozbiljniji udar na autoritet Brisela dogodio se održavanjem referenduma u Republici Srpskoj o Danu RS, iako su zvaničnici EU jasno iskazali stav protiv održavanja referenduma.
