Do 1. septembra Srbija bi u zakonsku odredbu morala da pretoči slovo iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU o prodaji poljoprivrednog zemljišta strancima. Na to su nas još aprila prošle godine upozorili iz OECD-a, pošto je stručna i ina javnost sve više počela da negoduje zbog takve obaveze, tražeći da se popravi šta se popraviti može.
Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović je pre dve nedelje najavio da će rešenje biti nađeno.
„Nećemo menjati Ustav kao Mađari da bi sprečili strance da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji, ali ćemo zaštititi svoj državni interes“, rekao je Nedimović, gostujući na Poljoprivrednom fakultetu.
Kako ćemo to isposlovati nije bliže objasnio, ali nema sumnje da mu je pripalo da vadi kestenje iz vatre. Prethodna vlast demokrata je „ispregovarala“ SSP tako da je to više ličilo na sistem uzmi ili ostavi.
Tako će, ako se ništa ne promeni, Srbija biti jedina država koja će pre prijema u EU, za koji ne znamo kada će i da li će ga i biti, morati da omogući prodaju svoje zemlje strancima.
Pojedine zemlje zadržale su moratorijum na takvu prodaju zemljišta i posle ulaska u Uniju. U Slovačkoj je prvobitni sedmogodišnji moratorijum produžen za još četiri godine, a u Poljskoj je devetogodišnji prelazni period produžen za još tri godine, od ulaska u EU. Hrvatska se izborila za to da poljoprivredno zemljište neće morati da prodaje do 2020. godine, sedam godina po ulasku u EU.
Mađarska je bila najradikalnija, odlučivši da Ustavom trajno zabrani stranim državljanima da kupuju obradivo zemljište, pošto joj je prethodno isticao jedanaestogodišnji moratorijum na prodaju zemlje.
Slovenija je u propise ugradila nekoliko ograničenja za sticanje prava nad zemljištem. Kupac, na primer, mora da bude državljanin ove zemlje najmanje pet godina.
Prednost pri kupovini imaju vlasnici susednih parcela, kao i mladi poljoprivrednici koji formiraju novo gazdinstvo ili proširuju postojeće posede, kao i ljudi koji već imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva.
U Estoniji, sa druge strane, stranci bez ograničenja mogu da kupe samo do 10 hektara zemlje.
Nisu, međutim, samo nove članice EU, koje su deo Unije postale u poslednjih 10 do 15 godina, odlučile da zaštite svoje poljoprivredno zemljište od prodaje strancima. U Danskoj, na primer, ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeno obrazovanje i dokaz da na seoskom imanju živite 25 godina bez prekida. Uz to, maksimalna površina zemljišta u vlasništvu je 300 hektara, uz obavezu da vlasnici farme žive na tom gazdinstvu.
Po oceni agroekonomskih analitičara Miladina Ševarlića i Milana Prostrana, Srbija ne treba da „izmišlja toplu vodu“, već samo da primeni ono što su drugi već uradili.
Ševarlić smatra da Srbija treba da primeni model Mađarske, a Prostran predlaže da se uvedu ograničenja prema kojem bi zemljište moglo da bude prodato strancu koji već 15 godina živi u Srbiji, da se 10 godina profesionalno bavi poljoprivredom, a da se istovremeno ograniči i veličina poseda koju bi mogao da kupi.
On, međutim, nije propustio da primeti da su nam ruke vezane jer smo to sa Briselom vrlo loše ispregovarali, dok su gotovo sve druge zemlje izdejstvovale moratorijum, odnosno zabranu prodaje zemljišta u određenom periodu nakon pristupanja EU.
Prostran je svojevremeno primetio da bi prodaja poljoprivrednog zemljišta značila i gubitak suvereniteta, a Ševarlić da odredba o prodaji zemljišta praktično znači osvajanje teritorija neoliberalnim konceptom.
A taj koncept smo već iskusili praktično dozvolivši strancima da kupovinom firmi dođu u posed naših oranica. I bez realizacije SSP-a. Kupovinom ovdašnjih preduzeća, mahom iz oblasti agrara, u ruke stranaca je do sada otišlo i oko 18.000 hektara naših oranica. Najviše, oko 10.000 hektara u posedu je irskog „Baltik properti investmentsa“. Vlasnik hrvatskog „Agrokora“ Ivica Todorić je do skora gazdovao sa oko 5.000 hektara, koje je prodao ovdašnjem veleposedniku, pa je sada najveći hrvatski gazda srpskih njiva Marko Pipunić, vlasnik „Žito grupe“ iz Osijeka. On nadomak Odžaka poseduje više od 2.000 hektara.
Kompanija iz Mađarske CBA postala je vlasnik oko 2.650 hektara obradivog zemljišta kupovinom „Krivaje“ iz istoimenog mesta, kao i još dva gazdinstva u Bajši i Čonoplji.
Srbija nije ni pokušala da se odupre zakonitostima liberalnog tržišta, za razliku od Hrvatske koja u svoj „zabran“ gotovo da nije pustila nijednu srpsku firmu. O tome najbolje svedoči još sveži slučaj „Čokolinda“ i izvinjavanje hrvatske predsednice zbog srpskih čokoladica podeljenih tamošnjoj deci.
