Srbija je praktično za deset godina, od 2002. do 2012, uništila 150.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, tj. svako peto. To je, kako kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić, figurativno rečeno — 500 sela sa po 300 poljoprivrednih porodičnih domaćinstava.
Ševarlić pretpostavlja da će u narednom periodu, do sledećeg popisa 2022, nestati još 200.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.
„To je nedopustivo, jer mi ne govorimo više o praznim selima ili praznim opštinama već o čitavim praznim regionima, kao što je slučaj sa južnom i istočnom Srbijom, pojedinim regijama čak i u srcu Šumadije, a posebno u zapadnoj Srbiji, ali i u nekim opštinama u Banatu“, rekao je Ševarlić.
Studija poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji, koju je profesor Poljoprivrednog fakulteta objavio prošle godine, pokazuje da je između dva poslednja popisa od 1960. do 2012. Srbija izgubila milion i po hektara poljoprivrednog zemljišta. To dovodi do zaključka da naša zemlja nije više bogata poljoprivrednim zemljištem kao što se nekada govorilo deci od osnovne škole pa nadalje, jer prvi put to zemljište čini manje od polovine ukupne teritorije Republike Srbije.
Od 25 statističkih oblasti Srbije, osam regiona nije prehrambeno samoodrživo, jer ne raspolažu sa minimalnih 20 ari obradivog zemljišta po stanovniku, što se smatra presudnim elementom za prehrambenu samoodrživost stanovništva na određenom području, konstatuje Ševarlić. Profesor dodaje da takođe ni 47 od 165 opština na području Vojvodine i centralne Srbije, koje imaju poljoprivredno zemljište, nisu prehrambeno samoodržive.
„Dakle, zemljište je ’majka svih stvari‘. Mi zemljište nismo nasledili od naših očeva i dedova, već smo ga pozajmili od naših unuka i praunuka i dužni smo kao bonus pater familijas, kao dobar starešina porodice, kao dobar domaćin da ga racionalno koristimo, da ga u istoj površini i istom kvalitetu ostavimo narednoj generaciji kako bi oni bili ekonomski samoodrživi.“
Šta je rešenje za ostanak ljudi na selu
I dok ljudi u gradovima nemaju posla, u selima nema ko da radi. Sela izumiru, a ne koristi se šansa da se ti negativni trendovi na srpskom selu zaustave, a samim tim i da se razvijaju ruralna područja.
Kao i mnogo puta u istoriji, i u ovim vremenima selo i poljoprivreda su glavni oslonac koji omogućava opstanak i preživljavanje.
Zbog toga, profesor Poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić smatra da bi država morala hitno da primeni jedan od nekoliko modela kako bi uspela bar da uspori ovako loš trend.
Jedan je, naglašava, iz ortodoksnog kapitalističkog sistema Izraela u kome je 99,7 odsto poljoprivrednog zemljišta u državnoj ili paradržavnoj svojini. On predviđa da poljoprivrednici mogu da zakupe zemljište, ali samo na rok do 49 godina korišćenja.
Drugi model pripada Danskoj, koja je jedna od osnivača preteče Evropske unije, odnosno Evropske ekonomske zajednice, koja ima propisan zemljišni maksimum do 300 hektara uz obavezu da farmeri i članovi njegovog domaćinstva moraju da žive na imanju. Zbog tog uslova, objašnjava Ševarlić, teško da možete da kupite zemlju na teritoriji Danske.
Čak se pred Evropskim sudom vode sporovi upravo zbog potencijalnih kupaca iz drugih država koji žele da kupe farme ali ne i da na njima žive.
Kao nimalo loša opcija, otvara se i model koji je primenila Slovenija. Ta zemlja je propisala pet uslova za sticanje svojine na poljoprivrednom zemljištu — od toga da morte da budete najmanje pet godina rezident Republike Slovenije kako biste mogli da kupite zemljište u toj državi, do toga da prednost u kupovini imaju vlasnici susednih parcela radi ukrupnjavanja zemljišta, ili potencijalni mladi poljoprivrednici.
