Šta je Srbija do sada uradila kada je reč o poglavljima 11, 12 i 13 koja se tiču poljoprivrede i ruralnog razvoja, bezbednosti hrane, veterinarske i fitosanitarne politike i ribarstva? I još važnije — šta čeka vlasnike malih poljoprivrednih gazdinstava, srpske seljake, na putu ka Evropskoj uniji?
Danilo Golubović, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede i predsednik grupe za poglavlja 11, 12, i 13 za Sputnjik kaže da, kada je reč o pristupanju EU, nema ni evrofanatizma ni evroskepticizma.
„Treba biti realan. Činjenica je da Evropa ima sređenu administraciju, da vodi računa o ekologiji, mladim farmerima i izdvaja ozbiljne fondove za pomoć poljoprivedi. Naš zadatak je da sredimo administraciju, pojačamo kapacitete i omogućimo da poljoprivrednici dobiju dodatna sredstva kako bi ojačali konkurentnost spram ozbiljnih konkurenata iz EU“, kaže Golubović.
Prema njegovim rečima, Strategija poljoprivrede je završena, pa je u izveštaju o skriningu za poglavlje 11 od Srbije zatražena izrada Akcionog plana.
„Akcioni plan je u finalnoj fazi izrade i očekujemo da će biti gotov do kraja januara naredne godine i predstavljen Evropskoj komisiji. Kada je reč Upravi za agrarna plaćanja, borili smo se sa nedostatkom kadrova, a početkom godine čeka nas konkurs za zaposlenje još 103 stručnjaka kako bismo ovu ustanovu akreditovali, jer će preko nje ići kompletna isplata fondova EU, odnosno sredstava koja će iz zajedničkog agrarnog budžeta EU biti dodeljena Srbiji“, objašnjava Golubović.
U budžetskom periodu 2014—2020 za Srbiju je predviđeno 175 miliona evra bespovratnih sredstava kroz IPARD fondove, a u Ministarstvu poljoprivrede očekuju da će do kraja januara 2016. godine stići i prve aplikacije za sredstva iz tih fondova. Ipak, napominje Golubović, ovi fondovi namenjeni su za bogatije poljoprivrednike.
„Morate da isfinansirate kompletan projekat za koji želite aplicirate za bespovratna sredstva. To znači da na godinu dana morate da zarobite od 100 do 200 hiljada, pa i do 2 miliona evra, u zavisnosti od veličine projekta, a tek kada je čitav projekat gotov, bespovratno dobijete iz IPARD fondova do 75 posto uloženih sredstava“, kaže Golubović.
Kada su u pitanju mali poljoprivredni proizvođači, koji nemaju mogućnost da konkurišu za IPARD fondove, Golubović napominje da će oni i dalje moći da se finansiraju iz nacionalnih budžeta, kako bi ostali konkurentni na tržištu.
„Nije reč samo o komercijalnoj već i o socijalnoj priči, jer moramo zadržati ljude na selu, prevashodno mlade. Moramo omogućiti komercijalni motiv da ostanu tamo da žive i rade“, ističe Golubović.
Prof. dr Miladin Ševarlić, savetnik za agroprivredu Ekonomskog instituta, kaže da je održivost poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji sve teža. U periodu od 2002. do 2012. godine Srbija je izgubila 150.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, odnosno svako peto.
„Sve zemlje u procesu pristupanja EU povećavale su svoj agrarni budžet, dok ga Srbija, nažalost, smanjuje, pa je on ove godine manji nego ikada ranije. Sa ovakvim agrarnim budžetom Srbija ne može da povećava konkurentnost sopstvene poljoprivrede niti može da učini nešto značajnije u domenu ravnomernijeg regionalnog razvoja ruralnih područja u Srbiji“, kaže Ševarlić.
Najveći deo srpske poljoprivrede je u rukama ogromnog broja sitnih porodičnih gazdinstava.
„Mala porodična gazdinstva, bez udruživanja u kooperative i formiranja dvadesetak ili više zadružnih centara u Srbiji, koja će biti otkupna mesta, mesta za doradu, preradu i plasman svojih proizvoda, neće moći da opstanu na tržištu EU. Zemljoradnici moraju da se udružuju jer ako se ne udružuju između sebe, kako misle da se udruže sa pola milijarde stanovnika EU“, kaže Ševarlić.
Međutim, naša slavna zadružna tradicija imala je svoje uspone i padove.
„Da bismo mogli da revitalizujemo zadružni sektor mora da se promeni dosta toga u zadružnim savezima, jer su oni ostali praktično samo kao debatni klubovi, a nemaju nikakvu poslovnu funkciju i ne doprinose razvoju i konkuretntnosti“, napominje Ševarlić.
Prema njegovim rečima, još jedan problem srpskog sela je nedovoljna edukovanost seljaka, kao i nedostatak dovoljnog broja poljoprivrednih savetnika.
„Mi danas imamo svega 260 savetodavaca u odnosu na 628.000 poljoprivrednih porodičnih gazdinstava, što je opterećenje od skoro 2.000 gazdinstava po jednom poljoprivrednom stručnjaku. To nije moguće ni kontaktirati, a kamoli kvalitetno opslužiti. Da bi naša poljoprivredno savetodavna služba bila na nivou one u Hrvatskoj, trebalo bi da povećamo broj savetodavaca za 4 do 6 puta u zavisnosti od specijalnosti, a da bismo bili na nivou poljoprivredno savetodavne službe u Sloveniji, trebalo bi da povećamo broj savetodavaca od 10 do 12 puta“, napominje Ševarlić.
On dodaje da Srbiji nedostaju i neke od elementarnih institucija za uvođenje standarda, kao što je Nacionalna laboratorija za kontrolu kvaliteta poljoprivredno prehrambenih proizvoda, pa kvalitet mleka još uvek kontrolišu otkupljivači, koji su i prerađivači.
Ipak, srpska poljoprivreda ima perspektivu, a uvođenje standarda EU doprineće poboljšanju zdravstvene bezbednosti poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
„Budućnost srpske poljoprivrede je da proizvodi, pre svega, količine za preradu u našoj domaćoj prehrambenoj industriji. Da prestanemo da izvozimo sirovine, da počnemo da umesto izvoza malina proizvodimo visokokvalitetne sokove od malina i druge prerađevine od voća. Da prerađujemo i izvozimo soju u više faza prerade, da izvozimo proizvode bez GMO i budemo prepoznatljivi kao zemlja koja proizvodi visokokvalitetnu hranu za visokoplatežne kupce kojih je u EU najmanje 15 posto, odnosno 75 miliona potrošača“, ističe Ševarlić.
Da je naša prednost proizvodnja prehrambenih proizvoda bez GMO, smatra i Danilo Golubović.
„Srbija je, posle Italije, jedan od najvećih proizvođača soje bez GMO i to treba da iskoristimo kao prednost, ali s druge strane moramo, kada to dođe na red, pametno napraviti zakon o GMO da zaštiti naše građane, ali da nas ne zatvori prema velikim sistemima kao što je Svetska trgovinska organizacija i EU. Dakle, uzgoj semena sa GMO u Srbiji nikada, a promet kroz ograničenja koja su dozvoljena i niz zakonskih propisa koja će suštinski značiti zabranu prometa“, kaže Golubović.
Kada je reč o poglavlju 12 i bezbednosti hrane i veterinarskoj i fitosanitarnoj politici, Golubović kaže da se izveštaj EK o skriningu još čeka. Od ovog poglavlja i njegovog usklađivanja zavisi i dobijanje izvoznih dozvola za mlekare, klanice i sve prehrambene objekte prema EU i trećim zemljama. Reč je o sistemu bezbednosti hrane u Srbiji i ratifikacija monitoringa od njive do trpeze.
„Ovo je najsenzibilniji deo, pogotovu u uslovima globalnih izazova kada je u pitanju hrana i njena bezbednost, ne samo Srbiji i Evropi nego i u trećim zemljama. Realizacijom svih zahteva iz poglavlja 12 ćemo omogućiti da Srbija može da registruje daleko veći broj proizvoda i izveze ih u EU i treće zemlje. U Srbiji postoje ljudi koji su izuzetno obučeni i pripremljeni za ovaj proces, a dokaz da je to tačno je da mi imamo izvozne dozvole za EU, Rusiju, ali i za Kinu smo dobili dozvole za za junetinu i jagnjetinu. To je sve odraz kvalitetno odrađenog monitoring Uprave za veterinu i zaštitu bilja“, napominje Golubović.
On dodaje da priče da srpski poljoprivrednici, kada budemo deo EU, neće moći da peku rakiju nisu tačne.
„Dok god prave za svoje potrebe moći će da peku i sa svojim prijateljima tu rakiju popiju. Ako neko želi da plasira rakiju na tržište, to mora biti pod kontrolom. Imali smo jednu aferu ’zozovača‘ gde su se ljudi potrovali i umrli. Ako neko želi da na tržištu prodaje bilo koji proizvod, on mora da ga registruje, kao i do sada“, kaže Golubović.
On dodaje da će izmenjen način poslovanja nekim ljudima izmeniti i način vođenja biznisa.
„Uvođenje reda u zakonodavstvo u delu, na primer, pesticida, gde se uvozio veći broj aktivnih materija koji je potencijalno bio opasan po ljudsko zdravlje, sada će biti smanjen. Nekima će to sigurno izbiti čak i milione evra iz džepa. Međutim, ono što je u interesu građana je da sve što izlazi na tržište mora biti sertifikovano i od strane stručnjaka potvrđeno. A za svoje potrebe će i dalje moći da kolju svinje, da peku rakiju i slično. To uopšte nije problem“, kaže Golubović.
Poglavlje 13 — Ribarstvo je najlakše jer Srbija nema izlaz na more, kaže državni sekretar, pa je Srbija odmah dobila da piše pregovaračku poziciju, koja će biti završena do kraja januara. Ako sve bude u redu, ovo će biti prvo poljoprivredno poglavlje koje će Srbija otvoriti u procesu pristupanja EU.
