Pravda da bude zadovoljena u najkraćem roku! Ovako je reagovala Ambasada Sjedinjenih Država u Srbiji nakon što je Apelacioni sud ukinuo prvostepenu presudu Višeg suda kojom su optuženi za paljenje zgrade ove ambasade 2008. godine bili osuđeni na uslovne kazne od šest do 10 meseci.
Huligani imaju ime i prezime
„Poštujemo vladavinu prava u Srbiji, ali ovaj slučaj još nije okončan od 2008. i opterećuje naše bilateralne odnose“, dodali su američki diplomatski predstavnici.
Podsetimo, tokom i posle mitinga „Kosovo je Srbija“ februara 2008. godine huligani su zapali zgradu Ambasade SAD u ulici Kneza Miloša u Beogradu.
Sudski procesi oko otkrivanja počinilaca vođeni su više puta poslednjih godina, a često je paljenje zgrade ove ambasade korišćeno i u dnevno-političke svrhe, kako geopolitičke, tako i prilikom polemika na međupartijskoj sceni u Srbiji.
Odmah da budemo jasni, počinioci (i eventualni nalogodavci) moraju biti pronađeni i adekvatno sankcionisani. O tome nema spora. Ono o čemu se može polemisati, jeste upravo američki zahtev za zadovoljenjem pravde.
Pravo i pravda nisu sinonimni termini. Naime, pravedno često nije i pravično. Pravda je ono što neki pojedinac, grupa ili zajednica smatra moralnim i etičkim u društvenim odnosima, dok je pravo skup zakona kojima se od strane države ograničava samovolja pojedinaca, grupa ili zajednica.
Strogo uprošćeno, pravo je u slučaju paljenja američke Ambasade ispoštovano, a presuda, iako traljava, mora kad-tad biti doneta. Pravedno bi u ovom slučaju bilo da, hipotetički, neki učesnici demonstracija u Americi zapale srpsku Ambasadu u Vašingtonu.
Naravno da predstavnici Ambasade SAD u Beogradu ne traže tako nešto, ali kad već govorimo o terminima, da ih pravilno objasnimo.
I zapadni političari i generali imaju ime i prezime
Sa druge strane, Severnoatlantska vojna alijansa, odnosno NATO, još tačnije Amerika, 24. marta 1999. je oko 20 časova započela vazdušne napade na vojne ciljeve u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Napadi su kasnije prošireni na privredne i civilne objekte i bez prekida su trajali 78 dana.
U ovom zločinu prema državi i narodu ništa nije bilo ni prema pravu — jer Alijansa za akciju nije dobila odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ni prema pravdi — jer od strane Srbije (i tada Crne Gore) nije bila napadnuta ni Amerika, ni neka od NATO zemalja.
Procene broja stradalih za 78 dana agresije NATO-a kreću se između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih. Snage NATO-a su na tadašnju SRJ bacile oko 2.300 raketa i 14.000 bombi, uključujući kasetne i bombe sa osiromašenim uranijumom. Tada su porušene ili ozbiljno oštećene stotine privrednih i infrastrukturnih objekata, medicinske i obrazovne ustanove, istorijski i arhitekturni spomenici, kao i desetine hiljada kuća.
Ukupna ekonomska šteta tada nanesena, prema raznim procenama, iznosi od 30 do 100 milijardi dolara.
Ekonomski eksperti iz Grupe 17 procenili su svojevremeno tu štetu na oko 30 milijardi dolara, a vlada koja je bila aktuelna tokom NATO agresije ju je procenila na 100 milijardi dolara.
„Oluja“ i „Pogrom“ su se desili
Nema prava koje odobrava ubistva civila, rušenje privatnih objekata, progone i iseljavanja stanovništva.
Niko od političara i generala sa Zapada zbog svega pobrojanog nije ni odgovarao, a kamoli da je osuđen. Predstavnici Alijanse nazivali su čak civilne žrtve NATO agresije „kolateralnom štetom“, ali ni posle 17 godina nema prava i pravnih sankcija. Pravde tek nema, pogotovu za porodice žrtava.
Setimo li se i vojne operacije „Oluja“, tokom koje je hrvatska vojska proterala 250.000 Srba, koji su bili konstitutivni narod Hrvatske, ali i hrvatske vojne akcija „Bljesak“ u Zapadnoj Slavoniji, odakle je proterano oko 15.000 Srba, videćemo da ni u ovim zločinima do dana današnjeg nije došlo do pravnog procesuiranja, ni do zadovoljenja pravde.
Ameriku i NATO ništa od ovoga nije zanimalo, čak su sve posmatrali širom zatvorenih očiju.
Brojni analitičari, hroničari, ali i činovnici poput Pitera Galbrajta, prvog ambasadora SAD u nezavisnoj Hrvatskoj, izjavljivali su da bi tadašnji hrvatski predsednik Franjo Tuđman odustao od „Oluje“ da je Vašington to (za)tražio. Takođe, u više navrata je pokazano da su „Oluju“ potpomogli pojedini američki generali.
Nekoliko godina docnije, kad je nastupio „mir“ na Kosovu i Metohiji, pred očima zapadnih vojnika i Unmik policije demonstracije kosovskih Albanaca 17. marta 2004. prerasle su u nasilje tokom kojeg je ubijeno 19 lica (11 Albanaca i osam Srba), a više od 900 osoba je povređeno. Uništeno je ili oštećeno oko 800 kuća, 29 crkava i manastira, preko 4.000 Srba napustilo je svoje domove, a šest gradova i 10 sela etnički je očišćeno od Srba.
U Prizrenu, pored Bogorodice Ljeviške iz 14. veka, među zapaljenim pravoslavnim objektima su bili i Bogoslovija, Saborna crkva Svetog Đorđa, sedište Raško-prizrenske episkopije i Crkva Svetog Spasa, a u blizini tog metohijskog grada stradao je i Manastir Svetih Arhangela.
U 33 pojedinačna akta nasilja učestvovalo je 51.000 ljudi, a za ove zločine do danas niko nije odgovarao.
Dakle, ni za ovaj (kao ni za ranije pomenute) zločin protiv naroda nije bilo prava i pravnih sankcija, a o pravdi da i ne govorimo. Pritom, navodimo samo neke od pregršt datuma iz poslednje decenije, gde je očigledno kršenje svih moralnih, etičkih, ali i pravnih i međunarodnih normi.
Elem, ako je nekome do prava, onda (bi trebalo da) mu je do prava za sve. Ako je nekome do pravde, još više bi trebalo da mu je do pravde za sve. Ako je taj neko Amerika, svetska super-sila, onda nije pitanje može li do prava i pravde doći, već postoji li želja da do njih dođe.
Međutim, čini se da ne samo da su nečiji životi vredniji od nekih drugih života, da za nekoga žal i suze za civilnim žrtvama nisu iste za sve, već i materijalna šteta nije ista za njih i za druge.
Nema tu prava, gospodo. Pravde ni u naznakama.
