„Istok je mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok. Neki od nas su pogrešno shvatili naše mesto u ovom sukobu struja pa su vikali da mi nismo ni jedna ni druga strana, a neki da smo isključivo jedna ili druga. A mi smo, kažem ti, Irineju, sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“, pisao je, navodno — pošto nema materijalnih dokaza, još u 13. veku Sveti Sava igumanu Irineju.
Prinuđeni na izbore drugih
Ma koliko da je tačna ili je nastala kako bi opravdala pojedine političke i državne geostrateške pravce Srbije u pojedinim diplomatskim trenucima, ova doktrina Svetog Save kao da je pisana za današnje vreme. Ili za vreme od pre četvrt veka. Možda i za vreme od pre 70 godina. Možemo ići još u prošlost i nabrajati, nećemo pogrešiti.
Tačno je, dakle, ono što su nas učili u školi — od časova prirode i društva do časova istorije — Srbija se nalazi na važnom geostrateškom položaju.
Samo dunavska, moravska i ibarska dolina predstavljaju važne saobraćajnice oduvek. Međutim, u međunarodnim odnosima, gotovo kao u kafani, vlada zakon jačeg, pa orijentaciju i pripadnost nije mogla da određuje Srbija sama za sebe, već su to umesto nje određivale velike sile.
Diplomatija na sredini puta
U spomen osnivanja Knjaževske kancelarije inostranih dela Kneževine Srbije 29. maja 1839. godine, Vlada Srbije je ustanovila Dan srpske diplomatije, koji je juče obeležen.
Pošto je taj geografski položaj na raskrsnici i polovini puta od Istoka ka Zapadu ili od Zapada ka Istoku, svejedno, definisao i njen politički položaj, kako je, onda, u svemu tome sve ove godine, decenije i vekove opstajala Srbija? Tako što je nijedan veliki rat nije zaobišao. A ni onaj regionalni. Pa ni građanski.
Kako onda biti diplomata u takvim okolnostima? Šta uraditi da u toj međunarodnoj kafani — koja se, rekosmo, od stvarne kafane razlikuje prema tonu obraćanja, ali ne i prema principu donošenja odluka — ostanete nepovređene glave?
Sve srpske diplomate, od prvog prote Matije Nenadovića do današnjeg Ivice Dačića, imale su gotovo iste muke. Zato se na pitanje gde je srpska diplomatija danas, može dati kratak odgovor: onde gde je bila i juče i prekjuče.
Ovo je, dabome, grubo, ali ne i neprecizno tumačenje. Naime, dosta toga nije zavisilo od Srbije i njenih diplomata, već od interesa i jačine velikih država.
Naravno, ne treba prenebregnuti i zaboraviti diplomatska umeća Koče Popovića, pre njega Milovana Milovanovića, a ima onih koji sa pravom tvrde da je najznačajniji srpski diplomata bio knjaz Miloš. Dakle, bilo je i personalnog, ali to su više nijanse i dobro prepoznavanje interesa drugih u tom geopolitičkom momentu.
Rusija je, opet, tu
Danas je Srbija opet na raskrsnici. Na putu je ka Evropskoj uniji — ali taj put izgleda kao budući brak u koji samo jedno želi, a drugo ga svako malo uslovljava; sve zemlje okolo su u NATO-u — dakle, pod uticajem Amerike; većinsko raspoloženje naroda je (tradicionalno) usmereno ka Rusiji; sve više investicija je iz Kine.
Generalno gledano, od promena 2000. pa do danas Srbija se odredila — voljom političkih elita, mada i naroda jer je glasao za partije kojima je to program — za put u Evropsku uniju uz, sad gotovo frazu, dobre tradicionalne i prijateljske odnose sa Rusijom.
Za vreme vlade Zorana Đinđića Srbija je bila okrenutija Zapadu, tačnije tada se mirila sa svetom; za vreme vlada Vojislava Koštunice se malo više okrenula sebi; potom je Boris Tadić proklamovao politiku četiri stuba —Amerika, EU, Rusija i Kina; dok sadašnje vlade Aleksandra Vučića pokušavaju da održe dobre odnose sa svima, uz donekle i lično potenciranje ka Nemačkoj.
Međutim, sve te varijacije svode se na jedno isto — plivaj i nemoj da se upecaš.
U poređenju sa pređašnjim periodima razlika je u tome što se Rusija snažno vratila na geopolitičku scenu i zauzela mesto svetske supersile koju je nekad zauzimao Sovjetski Savez, a pre njega carska Rusija. Zbog toga „Kosovo“ nisu priznale Ujedinjene nacije već se krenulo na pojedinačno priznavanje ove tvorevine na tlu južne srpske autonomne pokrajine, zbog toga nije izglasan britanski predlog rezolucije u SB UN povodom Srebrenice, zbog toga „Kosovo“ nije primljeno u Unesko, zbog toga kad Amerika najavi slanje naoružanja Hrvatskoj, Srbija može da stupi u kontakt sa Moskvom…
Svakako, nije baš sve bukvalno onako kako geopolitičke sile određuju, nameću ili pomažu, već ima nešto i u balansiranju same države, opredeljenju vlada, ali i ministara. Nije Rusija veća Srbija od Srbije, pa je za sve to vreme bilo važno i kako se zvanični Beograd odnosio prema zvaničnom Kremlju.
Značajno je i to što Srbija uprkos ovlaš javnim i jakim nezvaničnim pritiscima nije uvela sankcije Rusiji i što se i prema drugim stvarima ne ponaša prema Moskvi kao većina članica EU u poslednje vreme.
Nije to licemerje, već stav
Iako ima nemalo onih koji misle da Srbija treba da se odredi za jednu stranu, da ne može sedeti na dve stolice, da ovo nije vreme Tita… I tako dalje, i tako dalje, a sve u cilju da Srbija prelomi ka Zapadu, čini se da Beograd dobro balansira.
Taj odnos ne mora biti tumačen kao sedenje na dve stolice, već kao iskren odnos suverene države koja kaže da uvažava i jedne i druge, ali da neće da se stavlja na jednu od strana. Taj odnos ne mora biti ni kao onaj za vreme Tita, kad je Jugoslavija bila neka vrsta zida i kad je koristila sve prednosti sukoba i mirenja sa jednom od strana, već kao čvrst stav države i političke garniture da ne želi da učestvuje u tuči velikih.
Čini se da takav stav razumeju i velike sile, iako oni koji su donirani od strane Zapada uporno ponavljaju da je to neodrživa situacija i tvrde kako Srbija gubi. Jedino nisu dali odgovor na pitanje: šta će biti kad se te sile izmire? A izmiriće se, ako već nisu.
Sve navedeno ne znači da Srbija nema diplomatiju, već naprotiv, da je položaj tog ministarstva i ljudi koji ga predvode sve ove decenije teži nego kod većine drugih država. I da Srbija pliva dobro. Ne samo zbog toga što se još nije upecala.
