Šta povezuje filmove i televizijske serije kao što su „Ustanička ulica“, „Konji vrani“, „Jesen stiže, dunjo moja“, „Apsolutnih sto“, „Nebeska udica“, „Točkovi“, „Budva na pjenu od mora“, „Jagodići“, „Cvat lipe na Balkanu“, „Sva ta ravnica“? Svaki od ovih naslova kao scenarista potpisuje Đorđe Milosavljević.
Uspešnost u osnovnom zanatu ne ometa ga, međutim, da se bavi i drugim vidovima stvaralaštva, od režije (koju je, zasada, ostavio po strani), preko stripa (kao večitog hobija), do književnosti (u kojoj pronalazi sve više izazova).
Postoji, ipak, jedan posao u kojem se nije pronašao, a to je rad u marketinškoj agenciji i smišljanje reklamnih slogana. Licemerje, dvoličnost i površnost koje vladaju ovim svetom poslužili su mu kao jedna od inspiracija za novi roman „Sentimentalne zavere“.
Naizgled uobičajene teme — usamljenost, strast, zločin, manipulacija ljudskim slabostima — povezane su u ovom romanu upečatljivim karakterima glavnih junaka, troje obrazovanih ljudi koji odbacuju stereotipe društva satkanog od reklamnih slogana o uspešnom, lagodnom i glamuroznom životu.
Ljudi o kojima pišete u romanu potiču iz miljea kojem i sami pripadate. Perspektivna mlada književnica, kopirajter čije reklamne slogane pamte milioni gledalaca i priznati kritičar koji se izborio za status arbitra dobrog ukusa. Koliko god da su talentovani, pa i uspešni po meri savremenog društva, oni su nezadovoljni pripadnici „zasićene generacije“. Odbacuju društvene norme, ali su, ipak, na neki način odraz savremenog društva, baš zbog toga što se u njemu ne pronalaze. Slažete li se?
— To je, upravo, životna klopka u kojoj su se našli. Oni su tridesetogodišnjaci, u dobu su kada čovek još nije doneo neke važne životne odluke, ali je ušao u profesionalni život i pokušava da se ostvari. Želeo sam da prikažem očaj u kojem se čovek odjednom prepozna — sve što mu se dešava nekako više liči na filmove koje gleda nego na stvarnost koju može da razume. Ja imam četrdeset i kusur, ali i sebe smatram pripadnikom te „zasićene generacije“. Kada čovek ima pun kofer knjiga, filmova, muzike, taj teret žive i mrtve tradicije postaje ogroman pritisak na njegovim leđima. Pripadnici „zasićene generacije“ imaju utisak da je sve što su iskusili već iskazano kroz književnost, ili film, ili muziku i sami sebi izgledaju kao plod nečije mašte, onako pirandelovski. To je zasićenje u kojem ideologija u suštini postaje samo atribut koji gotovo ništa ne znači. Nema ubeđenja, nema ni iluzija, postoji samo ogromna zasićenost koja te junake tera da se obračunaju.
Pored osnovnog sižea, u čijem je središtu ljubavni trougao, roman se bavi i savremenom kulturom: opisujući uspone u karijerama glavnih junaka upućuje na vrednosti koje vladaju u našoj umetničkoj čaršiji, i istovremeno, uz veliku dozu ironije, pa i sarkazma, slika društvo zasnovano na lažnim vrednostima i licemerju. Može li se savremeni čovek odupreti teroru potrošačke kulture, vrednostima koje mu u podsvest urezuju reklamne poruke i razni arbitri elegancije?
— Vrlo teško. Živimo u jednoj vrsti marketinškog i ideološkog terora. Naterani smo da čak i o kulturi razmišljamo kao o marketinškom ili ideološkom proizvodu. To je teror u kojem i moji junaci shvataju da je zaista svejedno gde ste i ko ste, dok god možete nešto da prodate ili kupite. Konzumerstvo je, praktično, progutalo sve — i kulturu, i veru i idealizam… Moji junaci nisu nihilisti, oni su jednostavno digli ruke od bilo kakvog kulturnog, umetničkog, političkog ili životnog „vjeruju“.
Ja sam jedno vreme radio u marketingu i to mi je, sigurno, najnesrećnije životno i profesionalno iskustvo. Bio sam užasnut ljudskim relacijama koje vladaju u tom svetu, tom apsolutnom površnošću. Tu vladaju odnosi koji nemaju apsolutno nikakvu dubinu, sve je predstavljačko, prikazivačko. Taj grozan utisak o marketingu sam, u stvari, pretopio u jednog od junaka, Ranka, koji živi od marketinga i oseća se užasno, jer se bavi prodajom najbanalnijih laži.
Na početku romana napominjete da su događaji opisani u njemu ostali izvan pažnje javnosti, iako pripadaju vremenu u kojem mediji i publika imaju nezajažljiv apetit za izopačenost i nesreću. Pratite li uopšte medije, uspevate li u njima da pronađete istinitu sliku stvarnosti?
— Nažalost, pratim. To je, takođe, deo te zasićenosti. Navikli smo da sedimo pred internetom i svaki čas proveravamo vesti koje nas se zaista ne tiču. Mislim da svi živimo u tom medijskom diktatu, kao i u diktatu marketinga koji smo maločas spomenuli. Pokušavam da u privatnom životu zadržim neku epikurovsku distancu od toga, jer je ona i potrebna i zdrava. Svi mi treba da se na određeni način distanciramo od užasa koji nas okružuju, jer ne možemo da ih sprečimo, da ih neutrališemo. Strašno je što nas je internet okružio svakodnevicom celog sveta, u kojoj, nažalost, dominiraju užasi.
Šta više menja sliku stvarnosti, informativne emisije ili reklame koje nam poručuju da je život divan, sladak, udoban, mirisan, ukusan, baš onakav kakav zaslužujemo?
— Mislim da su to reklame, jer kad pratimo informativni program ipak imamo neku distancu, barem oni misleći među nama. Reklame su užasne, jer podmeću instant informaciju koja ima čak i prerušenu emociju. Zbog toga verujemo u najrazličitije ludosti, provodimo život verujući u njih.
Često napominjete da želite da izbegnete prosvetiteljsku ulogu kao pisac, jer je taj prosvetiteljski pristup gotovo neizbežan u našoj književnosti. Šta taj prosvetiteljski trend govori o nama kao društvu?
— Zaista mislim da je to prosvetiteljstvo (koristim ga u pejorativnom smislu) dominantno. Od pisca, od umetnika se očekuje da kao nekakav seoski učitelj izađe među ljude i objasni im šta je stvarnost, da im otkrije neku misteriju o Drugom svetskom ratu ili o Kosovskom boju, o budućnosti, o bilo čemu. Ja se kao pisac, u slučaju „Sentimentalnih zavera“, trudim da od čitaoca napravim prijatelja kome mogu da se ispovedim, a ne nekoga koga pokušavam da ubedim u nekakvu političku, istorijsku, društvenu ili neku drugu istinu. Ne znam u čemu je problem, mislim da se kod nas književnost i umetnost dele na dva dominantna pravca. Jedan je dominantan, prosvetiteljski, a drugi je, opet pomalo pejorativno, žanrovski. Ja sam malo bliži tom drugom, jer ne želim nikoga da indoktriniram. Imam svoja ubeđenja, ali ne nameravam da vam ih „sipam“ u glavu. Želeo bih da od čitaoca napravim svog saučesnika.
Jedan od Vaših junaka u romanu konstatuje da se danas toliko piše i objavljuje da se više smisla može naći u jednom es-em-esu nego u romanu. Ta konstatacija se može preneti i na film, fotografiju… Kuda nas vodi ta hiperprodukcija reči i slika?
— U potpunu zasićenost. Moj junak Bogdan je, naravno, ironičan i otrovan, ali zaista, danas, kada objavite knjigu, imate utisak da je ona bačena na tržište iz helikoptera u brišućem letu u nekakvu džunglu knjiga i da tu tone među bezbrojna izdanja. Živimo u čudnom društvu, to je nekakav polukolonijalni status u kojem marketing određuje i šta treba kupiti. Možda sada podsećam na svog antagonistu Bogdana, ali zaista se pitam da li ljudi čitaju knjige koje kupuju, jer postoje zaista krajnje bizarni, beslovesni naslovi koji se ludački kupuju. Pitam se da li neko to zaista i čita.
Vi ste, za razliku od glavnog junaka Ranka, uspešan scenarista i niste morali da se okrenete kopirajtingu. Čime se sada bavite, šta pripremate?
— Dosta pišem za televiziju… Ova knjiga je bila moj pokušaj da lično, privatno izrazim svoje najdublje umetničke želje. Kao scenarista ste prisiljeni da se bavite temama koje su namenjene najširoj publici. Televizija je obećano mesto za scenariste, opet zbog hiperprodukcije. Ja se trudim da napišem priče koje će biti zaista dobre. Mogao bih da vam kažem šta sada radim, ali je naša kultura toliko krhka da se veoma ustručavam da pričam o bilo čemu što je u procesu. Dok se kamere ne uključe i glumci ne izađu na scenu, nijedan projekat u Srbiji nije živ. Trudim se da ih ne izmalerišem (smeh).
