„Otkrivamo — Šta se krije iza vojnih vežbi Srbije i Rusije“, naslov je jučerašnjeg teksta (slobodno nas držite za reč da su takvi bili i pre mesec, i pre tri, i pre godinu dana, a sva je prilika da će ih i u narednim danima i mesecima biti još) na portalu jednog dnevnog lista.
„Otkrivanje“ počinje sa — „Prst u oko Zapadu — dve velike vojne vežbe srpske i ruske vojske održaće se na tlu Srbije za samo dva meseca, u septembru i oktobru ove godine“.
Onda su tu fotografije vojske, Putina sa dvogledom, zatim statistički podaci o broju ljudi koji će učestvovati na vežbama — ali izdvojeni i uvećani, da to izgleda što opasnije i da čitaocima ne ostane ni promil mogućnosti da nešto previde. Valja im sačuvati živu glavu od ruske čizme i šizme.
Ko puca u karton, a ko u živog čoveka
Pošto opasnost vreba, već sledećeg jutra jedan od naslova sa naslovne strane istog dnevnog lista pita i (posredno) poručuje: „Zašto je Putinu Srbija na meti?“, sa fotografijom na kojoj je Vladimir Vladimirović sa uperenim kažiprstom, i nadnaslovom: „Geopolitičke igre“.
I, nije to sve. Unutra naslov: „Putin jača pritisak na Srbiju“, sve garnirano fotografijom ruskog predsednika iz streljane sa pištoljem i prigušivačem zvuka na ušima.
Puca čovek, pa šta. I to u metu na kartonu. Nije kao „urednici“, koji pucaju u živog čoveka, ali ćorcima.
Potom kreće raspakivanje, nazvaćemo je za ovu priliku Putinove zakulisne doktrine prema Srbiji. Koju, naravno, otkrivaju srpski mediji.
„Vojne vežbe, posete na visokom političkom nivou, najavljena pomoć u naoružanju, politička saradnja… samo su deo Putinovog plana“, nabrajaju, kao da žele da čitaoci osete udar čizama i zveckanje oružja. Potom — kao u svakom osrednjem krimi romanu, gde se posle prve rečenice zna ishod — podsećaju, kao da je to činjenica, kako bi (predsednik Rusije) Putin i (predsednik Turske) Erdogan trebalo da se sastanu i „odrede linije podele na Balkanu“.
Napišu i publikuju oni to, kao da je geopolitika soba za „prelom“ u novinarskoj redakciji, pa sednu tako „vrli urednici“ i gledaju na koji način da doakaju Putinu. Ozbiljni ste čitaoci, nećemo dalje pojašnjavati te neuke uposlenike, znate i sami o čemu je reč.
Kao svaki priučeni novinski profesionalac koji je učio da u tekstu treba imati više rukavaca, na sve to lepe podatke koje je onomad „sakupljala“ jedna NVO i pominju „čak 76 organizacija koje zastupaju prorusku ideologiju“, a u zagradi dodaju: „sa trendom rasta“. Da, zakucaju, može slučajno da ispadne.
Međutim, ne lezi vraže, u poslednjem delu teksta jasno stoji: „Ipak, politički analitičari sa kojima je (pa ime tog dnevnika) juče razgovarao, pomirljivo gledaju na ovaj trend povećanja ruskog uticaja“. Kao da kažu — „mi ih zovemo da kažu, a oni neće za nas da lažu“. Bedastoća.
Kako napraviti od muve bivola
Obratite pažnju sad. Ono što ove medije do kraja razobličuje i pokazuje svu njihovu neprofesionalnost jeste izdvojeni deo teksta (antrfile) koji govori potpuno suprotno od teze koja je u tekstu.
Piše, dakle, tu — sve pozivajući se na zvanične podatke — da su „pripadnici Vojske Srbije tokom 2015. učestvovali na ukupno 21 multinacionalnoj vežbi. Od navedenog broja vežbi, dve su bile sa pripadnicima oružanih snaga Ruske Federacije“. Šta ćemo sad?
Šta li Srbiji rade svi ostali, kad Rusija sa dve zajedničke vežbe sa Vojskom Srbije hoće da je stavi pod čizmu? Da li je moguće da su je ostali već ugasili kao opušak cigarete?
„Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije tvrde da“, prenose dalje zvaničnu izjavu, „najrazvijeniju saradnju imaju sa Sjedinjenim Američkim Državama i državama EU, sa kojima na bilateralnom i multilateralnom planu učestvuju na više od polovine od ukupnog broja međunarodnih vežbi na godišnjem nivou“.
I nisu samo oni.
Nedavno smo pisali o još jednom srpskom dnevnom listu koji je na istom zadatku. Tu je i Bojan Pajtić, koji je naprasno „okrenuo ćurak“ pa pominjanjem NATO-a želi da se nametne zapadnom delu međunarodne zajednice. O istorijskom „Ne“ politički „prejakog“ Čedomira Jovanovića smo već pisali, ali kao što rekosmo onomad: Čeda otvara usta, a Latinka Perović progovara.
Bilo je i naslova „Srbiju koči velika bliskost sa Rusijom, a ne Hrvatska“, pa „Putin sprema ekonomsku ofanzivu na Srbiju“.
„Koliko god da je ruski predsednik Vladimir Putin na Zapadu na udaru kritika zbog deficitarne demokratije i imperijalističke spoljne politike, u mnogim zemljama jugoistočne Evrope je on još uvek ideal i uzor“, piše nedavno nemački Dojče vele kao da kazuje o Hitleru ili Idi Aminu…
I Nemci prave spiskove
I tu nemački „profesionalci“ nabrajaju ko sve u Putinu vidi idola, pa nabrajaju mađarskog premijera Viktora Orbana, predsednika Makedonije Nikolu Gruevskog, kažu da je u Grčkoj tradicionalno prijateljstvo s Rusijom, ali „popločano i mnogim razočarenjima“.
Finiširaju sa međunaslovom: „Ali pre svega — Srbija“.
Tu ubrajaju i „predsednika srpske polovine Bosne i Hercegovine Milorada Dodika“, kažu da „i Srbi u Crnoj Gori — gotovo polovina stanovništva — polažu velike nade u ’velikog brata‘ iz Moskve“, i poentiraju sa time da se najvatrenije pristalice Putina mogu naći u Srbiji.
„Predsednik Nikolić se godinama zalagao da njegova zemlja postane jedan element Ruske Federacije“, kažu, a da nisu ni svesni šta kažu. Odmah zatim dodaju „seveprisutni premijer Aleksandar Vučić je i ovog meseca bio kod svog uzora u Moskvi, a tamošnji mediji već godinama uporno prikazuju Putina kao primer političara koji samo želi mir u svetu“.
To što sve pobrojano nema veze sa činjenicama, što je većina navedenog notorna neistina, što Putin ne mora da osvaja Srbiju jer je država Rusija zadužila prošle, sadašnje i buduće generacije Srba da bi većina njih na jedan mig krenuli da napadaju one koji napadaju Rusiju… novinarske „profesionalce“ ne interesuje.
U (modernom) novinarstvu poodavno važi pravilo da je dozvoljeno biti za jedne ako si fer prema drugima. Ovde pak fer ne postoji.
Navika je služavka koja se konačno udaje za gospodara. Gospodar je Zapad. A Srpski mediji se ponašaju kao supruge iz srednjeg veka koje misle da „žena čoeku pripada“ i da ga „je vlasna slušati“.
Pa su, avaj mučeni, poverovali da to stvarno tako treba.
