Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, čovek koji je najzaslužniji za vaspostavljanje uloge i uticaja te svetske super-sile na geopolitičkom planu, postao je poslednjih godina — gotovo paralelno sa rastom značaja Rusije i vraćanja sveta u ležište — svetski krivac broj jedan. Tako je sudeći prema izveštajima zapadnih medija i izjavama tamošnjih činovnika, a često i visokih zvaničnika.
Po sredi je, naime, stara navika Zapada, začeta još od kraja Hladnog rata, koja znači dominantan uticaj na svetska kretanja — pa se zato teško mire kad im neko kaže „njet“.
Neće globalnu ravnotežu
Zbog mučnog odricanja od te stare navike i nesmetane uloge geopolitičkog tužitelja, sudije i izvršioca presude, potrebno je mobilisati zapadnu javnost i sve ostale resurse tamošnjih zemalja, a da bi to učinili mora postojati neprijatelj. Jaka Rusija nije neprijatelj Zapada, ali jaka Rusija smeta namerama, planovima i poodavno projektovanim interesima tog Zapada, pa je samim tim percipiraju kao neprijatelja.
Čuveni diplomata Henri Kisindžer, prekaljeni geostrateg i čovek koji je dobar deo radnog veka proveo u nekoliko administracija u Beloj kući, sugerisao je početkom ove godine da „Amerika ne treba da posmatra Rusiju kao pretnju po sopstvenu bezbednost, već kao ključni element globalne ravnoteže“. Suštinski sličnu poruku poslao je i ruski predsednik septembra prošle godine u Ujedinjenim nacijama, apostrofirajući ulogu te organizacije u spasavanju sveta koji je otišao u haos, pretnje, terorizam.
Međutim, oni kojima se Putin obratio pitanjem i konstatacijom: „Da li ste svesni šta ste napravili“, ne haju za globalni svet, već gledaju uske interese, pa je sve ostalo kolateralna šteta očuvanja tog zapadnog dominantnog položaja.
Tri vitalna (američka) regiona
Dakako, ciljevi Amerike su globalno liderstvo i sprečavanje da u tri vitalna regiona sveta neka druga sila stekne preimućstvo. Ta tri regiona su, prema mišljenju Džona Miršajmera, jednog od najvećih teoretičara međunarodne politike, Severoistočna Azija, zemlje Persijskog zaliva i Evropa.
Zato smeta Rusija, zato smeta Putin i zato pakovanje konstantne priče o ruskoj agresiji, ruskim agresivnim medijima, ruskom uticaju na sirijske migrante, ruskom širenju… a Sputnjik je pisao da još samo što nisu pomenuli kako je „Putin ubio Kenedija“.
Za te ciljeve Amerika koristi NATO, šireći ga fabrikovanjem opasnosti koja preti sa Istoka, a preko NATO-a šireći geopolitički uticaj na ostale zemlje. Otuda spinovanje priče kako Rusija ruši Evropu, a zapravo jaka Evropa odgovara Rusiji, ali nikako ne odgovara Americi.
Evropa su, pojednostavljeno, Nemačka i Francuska, a sad kad je Francuska oslabila ekonomski, onda je tu ekonomski jaka, ali vojno slaba Nemačka. Naravno tu je i Britanija koja je američko naličje u Evropi.
Otuda ne čudi, iako je previše začuđujuća da bi bila realna, izjava nove britanske premijerke Tereze Mej da bi bila spremna da upotrebi nuklearno oružje protiv Rusije radi zastrašivanja! Nije pojasnila — ni ona ni novinar koji ju je to pitao — o kakvoj vrsti zastrašivanja je reč? Da li je to ona stara matrica o Rusiji koja zastrašuje, pa eto trebalo bi zastrašiti zastrašivača? Ili je po sredi zastrašivanje porukom: „Rusijo, prestani da rasteš!“
Makartizam kao ideja za antiputinizam
Za vreme Hladnog rata postojao je realan strah Zapada od Istoka i Istoka od Zapada, ali i preterano širenje panike na Zapadu kako će Sovjeti ne-znamo-šta uraditi Zapadu. Tada je postojala i ideja komunizma koje se Amerika plašila.
Svakako, taj strah je zloupotrebljen od strane senatora Džozefa Makartija za takozvani lov na veštice. Bila je to serija neosnovanih optužbi i progona svih koji su levičarski mislili, ali i istraga prevelikog broja onih koji su u legalnu Komunističku partiju Amerike ulazili braneći tako princip slobode ličnog izbora i princip slobode izbora njihovih prijatelja.
„Bauk komunizma nadire sa Istoka“, „Bauk komunizma se širi Evropom“… postao je gotovo poklič koji je trebalo da poruči da stiže pretnja i od ideologije i od države. Taj bauk je i dalje prisutan u zapadnim glavama, iako komunističke ideologije nema, a umesto Sovjetskog Saveza je sada tu Rusija kao kontrateža. No, samozaljubljeni Zapad ne voli kontratežu.
Zato su poslednjih godina čak i svi oni na Zapadu koji ne kažu nešto ružno ili osuđujuće za Putina, automatski njegovi ljudi.
Pa je tako Doland Tramp, republikanski kandidat za predsednika Amerike, onakav kakvim ga je Bog dao, ni kriv ni dužan nacrtan kao potencijalni ruski čovek u Beloj (američkoj) kući. Da, pesnik bi rekao, smejurija bez mere.
Nezavidno je imati posao koji se zasniva na prodaji straha. U Americi je postojao period „Prve crvene panike“, potom pomenuti Makartijev period „Druge crvene panike“, a sad je očito na delu period „Treće Putinove panike“.
Razloga za paniku nije bilo ni u jednom od tih perioda, ali je bilo razloga za očuvanje statusa kvo. Tako je i danas.
A Tereza Mej? Daleko je ona od Čelične Lejdi.
