Raskošno ilustrovana knjiga „Nemanjići – U ime oca“ prvi je deo trilogije o srpskoj vladarskoj dinastiji i njenom rodonačelniku. Drugi deo knjige, koji prati Nemanju na putu od ratnika do državnika, biće objavljen najesen, a do kraja ove godine očekuje se i treći deo, posvećen periodu u kojem je Nemanja odlučio da se odrekne ovozemaljskog carstva i da se posveti bogosluženju.
Knjiga „Stefan Nemanja – U ime oca“ pisana je poput bajke, prati put mladića koji je sticajem okolnosti veoma rano primoran da sazri i da preuzme na sebe veliku odgovornost. Kako ste se pripremali za pisanje knjige, koju ste građu koristili?
— Kecmanović: Mi smo se, zapravo, prvo pripremali za rad na scenariju za film i seriju o Nemanjićima, koje je trebalo da radimo s Draganom Bjelogrlićem, tako da su pripreme završene mnogo pre nego što smo odlučili da pišemo ovu knjigu zajedno. Inače, u tom zajedničkom radu Dejan je zadužen više za faktografiju, a ja za izmišljanje. Ja čitam literaturu koju mi on preporuči, koliko mi je potrebno da bih mogao da se uklopim u rad.
— Stojiljković: Sve ide na moju dušu, mada mogu da se vadim na stručne konsultante s istorijskog instituta, i to dvojicu. Mogu da kažem, eto, oni su pogrešili, a ne ja. U principu, nije to toliko teško, s tim što je problem u tome što kada govorimo o nemanjićkom periodu postoji dosta kvaziistorijskih tumačenja. Pričaju se razne bajke, razni ljudi vole da tumače srpsku istoriju, pišu raznorazne budalaštine o Nemanjićima i nemanjićkom periodu i to stvara toliku konfuziju, da čak i obrazovani ljudi na to nasedaju.
Želeli smo da priča ne bude suvoparna, da bi deca mogla da je čitaju kao bajku, onako kako čitaju Tolkinovog „Gospodara prstenova“, s tim što je ovo autentično, ovo je njihovo nasleđe. Mi smo u školi morali da učimo mnogo datuma. Mi smo to izbegli, želeli smo da ispričamo jednu lepu priču koju može da pročita dete, može otac da pročita detetu, ili roditelj da se podseti, da nauči neke stvari. Sasvim sam siguran da mnogi ne znaju te stvari.
Kako vi vidite figuru Stefana Nemanje, šta je ključno u njegovom liku?
— Kecmanović: Onako kako smo i zamislili ove tri knjige. Prva knjiga obrađuje dečaka koji postaje ratnik, druga knjiga ratnika koji postaje državnik, a treća državnika koji postaje svetac. To je njegov razvojni put, a njegova poznata biografija ukazuje na tu priču i na ono što je u njegovom liku najzanimljivije.
— Stojiljković: Nemanjinog oca Zavidu ubili su Ugri, on je bio najmlađi sin. Vizantijski car Manojlo takođe je bio najmlađi sin. Nemanja nije imao pravo na presto, ali se izborio za njega. Interesantno je to što stalno Nemanju prikazuju u skladu s onim čuvenim likom s freske, kao jednog mudrog starca, sveca, a mi smo ga ovde prikazali, kao što se vidi i na koricama knjige, kao viteza. On je to bio gotovo ceo svoj život i tek kasnije, kada se odrekao ovozemaljskog carstva, postao je svetac. A do tada je bio izuzetan vojnik, izuzetan strateg, možda prvi srpski vojnik koji je vodio u pravom smislu jedan gerilski rat. On je vodio gerilski rat veoma uspešno i čak je Manojlo morao da preduzme jedan vrlo nečastan potez, da mu zarobi porodicu da bi ga naterao da odstupi. Nemanja je sa svojim trupama vršio prepade u šumi i Manojlo nije imao vojničko rešenje za to.
Nemanjićki period je vrlo važan u srpskoj istoriji. S jedne strane težak, s druge veoma svetao. Šta iz njega možemo da naučimo?
— Kecmanović: Mislim da iz priče o Stefanu Nemanji možemo da izvučemo dosta pouka. U politici i ratovanju nužno je praviti diplomatske poteze i kompromise, to nije sporno, ali bitno je da kompromisi budu u interesu države, a ne nekog drugog.
— Stojiljković: Meni je zanimljivo to što pričamo o Nemanji kao ratniku koji je izvojevao mnoge pobede na bojnom polju u trenutku kada Srbija faktički nema svoju vojsku, nema služenja vojnog roka, pod protektoratom smo stranih sila. Interesantno je to što je Nemanja faktički izašao na crtu najvećoj vojnoj sili svog doba, suprotstavio se Manojlu. Iako je tu bitku izgubio, posle je diplomatskim i državničkim potezima dobio rat, svoju državu i nezavisnost. I od njega bi mogli da uče ovi naši političari. Kod nas je u poslednjih 200 godina često obrnuto. Mi dobijemo rat, a posle za stolom izgubimo i teritorije, i državnost, i nezavisnost. Nemanja je učinio obrnuto. Naravno, to je bilo drugo vreme, ali mislim da je Nemanja dobar uzor.
A kakvo je ovo današnje vreme?
— Stojiljković: Ovo je, što kaže Fokner, vreme buke i besa. Mnogo volim da pišem o srednjem veku jer me oduševljava mir koji je vladao u to vreme, život koji je bio spor, sveden na odnos s prirodom, na porodicu kao ćeliju društva… Kada čitam srednjevekovnu poeziju ili tekstove, vidim u njima mudrost. Danas, jednostavno, to niko ne ceni, jer nema te vrste poštenja i vernosti.
Dvojica autora, Nišlija i Sarajlija, već su se oprobali u zajedničkom pisanju, u romanu „Kainov ožiljak“, u čijem je središtu nobelovac Ivo Andrić. S autorima smo razgovarali o tajnama pripovedačkog zanata i iskustvu pisanja „u četiri ruke“, što možete čuti u subotu, 14. maja, od 10.00 do 12.00 časova, na talasima Studija B, u okviru Sputnjikove emisije „Orbita kulture“.