Euleksovo sudsko veće proglasilo je 21. januara 2016. godine u Osnovnom sudu u Severnoj Mitrovici lidera Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića apsolutnim pobednikom i izreklo obavezujuće uputstvo, bez prava žalbe, o upućivanju procesuiranog u mit.
Ovako, naime (jedino može da) glasi prava vest sa jučerašnjeg suđenja Oliveru Ivanoviću. Presuda od devet godina zatvora koju je izrekla predsedavajuća rumunska sudija Roksana Komša je za fascikle, arhive, činovnike, medije, albansku većinu, srpsku manjinu, međunarodnu zajednicu, zvanični Beograd, nezvaničnu Prištinu, ljude na Kosmetu i podzemlje na Kosovu.
Kao takva, Komšina odluka ne znači ništa. Čak i da ova presuda ne bude oborena i da postane pravosnažna, šta je devet godina robije u poređenju sa vekovima života Srba na Kosovu i Metohiji? Šta je tamnovanje jednog Srbina u albanskom zatvoru spram budućnosti njegovih i unuka sunarodnika mu na srpskoj zemlji? Šta je 3.285 dana žrtve za čoveka koji je juna 1999. godine sam sebe poslao pravo u istoriju? Sve zajedno manje je to čudo od Albanke koja sedi sama u kafiću tržnog centra odmah preko mosta na južnoj strani Ibra.
Trn
Kosovska Mitrovica nije grad. Nije ni podeljeni grad. Mitrovica je simbol. I trn. Od juče znamo da će to večno i biti.
Mogu Albanci u južnom delu da zavrnu samo jedan ventil i Srbi u severnom delu neće imati ni kapi vode. Kafu će kuvati i sudove prati „kiselom“; kupaće se polivanjem kišnicom — kad je ima; u toalete će sipati kiselinu, da se ne zaraze; dovlačiće balone i burad sa Gazivoda ili iz Kraljeva, možda će dobiti i žuticu… ali preostali Srbi se neće micati iz stanova i solitera.
U ličnoj karti će im pisati isto ono što je otkucano i prvog dana kad su stekli pravo na nju — Kosovska Mitrovica. To im Albanci ne mogu zavrnuti. Za ljude koji su 1999. sačuvali svoj grad i život, sve posle toga je suzavac — malo zapeče, nekad i zaplačeš, ali prođe.
Uzrok
Kosovski Albanci imaju besu, nepisano pravilo koje znači da muški pripadnik tog naroda svoju reč neće pogaziti po cenu života. Srbi imaju inat, karakternu osobinu koja im je previše puta u istoriji došla glave, ali zbog koje su često iz gotovo bezizlazne situacije izlazili sa glavom na ramenima. Osim inata Srbi veruju i u mit, ono usmeno predanje iz istorije naroda koje se prenosi vekovima. Mit kod Srba može predstavljati i raj i pakao. I Miloša Obilića i Vuka Brankovića. Istorija — ona koju pišu činjenice, a ne pobednici ili revizionisti — tu se ništa ne pita. Naprosto, to je aksiom.
Posledica
Posle NATO agresije i povlačenja srpske vojske i policije, bilo je važno odbraniti most na Ibru koji deli srpski od albanskog dela Mitrovice. Tada je Kosovsku Mitrovicu odbranio upravo inat. I Oliver Ivanović.
Nosilac crnog pojasa u karateu i međunarodni karate sudija, diplomirani inženjer mašinstva i apsolvent ekonomije, čovek koji govori i albanski i engleski, ima tri godine studija na vojnoj akademiji i harizmu lidera sposobnog da organizuje i povede dosta ljudi za sobom — rekao je sugrađanima da ne pale automobile u čijim su bravama već bili ključevi, a u gepecima najpotrebnije stvari. Nije imao zapaljive izjave, a kamo li zapaljiva dela. Nije propagirao nasilnu, već politiku opstanka — onaj njen prapojam koji za cilj ima održanje zajednice. I uspeo je.
Kosovska Mitrovica je tada srušila, i dan–danas ruši, plan o gradovima na Kosovu i Metohiji bez Srba. Ta „tvrđava“ pomrsila je konce i delu međunarodnih predstavnika na Kosovu i Metohiji. Oliver Ivanović je postao neposlušni Srbin, ali i redak predstavnik svog naroda čija je politika produktivna.
Tu nepobitnu istinu mu Albanci, ali i svi ostali — strani, pa i domaći — nisu mogli oprostiti. I ne opraštaju mu. Besa je glasila: Ivanović mora biti kažnjen!
Proces
Nije dobro kad se ispostavi da je novinarska analiza tačna, ako zbog toga neko zaplače. Sputnjik je već pisao da je presuda Ivanoviću napisana pre nego što je proces protiv njega počeo. Juče se pokazalo da smo bili u pravu. Ali je familija Ivanović plakala.
Međutim, tada nismo rekli kako ta presuda glasi. Napisali smo je tek sad, na početku ovog teksta.
Ivanović je poslat u mit. One suze, ispostaviće se, biće radosnice. Proces je završen. Ne Oliveru, već na Kosmetu. Više nema bojazni da li će na njemu biti Srba. Hoće, inat je to.
Albanci na Kosovu i Metohiji će podizati spomenike Klintonu i kompaniji, zahvaljivati Stjepanu Mesiću, Milu Đukanoviću, Ulriki Lunaček, učestvovaće na Olimpijskim igrama, sedeti u međunarodnim specijalizovanim agencijama… i zaklinjati se: „Leke Dukađinija mi.“
Srbi na Kosovu i Metohiji će posle ove presude govoriti: „Olivera Ivanovića mi.“ Deca će to slušati. I pamtiti.
