Godina 2015. bila je godina iskušenja za naš narod na Kosovu i Metohiji i još jedna godina u kojoj se naš narod trudio, sa mukom, da opstane na zemlji na kojoj Srbi imaju svoju prapostojbinu i koja je kolevka i koren srpske državnosti. Ovim rečima Marko Đurić opisuje prethodnu godinu.
Šta je i koliko Srbija uradila po pitanju Kosovu i Metohije?
— Sprečili smo otimanje „Trepče“. Sa prijateljima iz sveta smo uspeli da sprečimo da Kosovo uđe u Unesko. Izvojevali smo mnoštvo takvih pobeda. Jedna od njih je postizanje dogovora o principima za formiranje ZSO sa Prištinom 25. avgusta. To je naš rezultat uz žestok otpor i opstrukciju Prištine u sprovođenju dela tih sporazuma. Nema sumnje da s obzirom na teško nasleđe, pred nama stoji ozbiljna borba da data reč i potpis budu i sprovedeni u delo.
Ipak, jedna od najbitnijih tema za Srbe na KiM, Zajednica Srpskih opština, nije formirana. Ustavni sud Kosova je odlučio da je formiranje ZSO u neskladu sa njihovim Ustavom, ali se ne pozivaju na razgovore od 25. avgusta kad je potpisan. Šta to znači?
— Nas ne zanima mišljenje Ustavnog suda u Prištini. Mi nismo sa njima pravili sporazum, već sa legitimno izabranim predstavnicima Albanaca. Kao što ni nas niko nije pitao kada su usvajali ustav i niko nije razmatrao međunarodno pravo i Ustav Srbije kada je 2008. godine nelegalno doneta odluka o secesiji Kosova, koju mi ne priznajemo i nećemo je priznati, tako mi smatramo da ono što treba da bude primenjeno jeste politički dogovor, a ne traženje izgovora da se oni ne sprovode.
Već u januaru je, ako se ne varam, najavljeno da će biti nastavka pregovora Beograda i Prištine u Briselu — šta nas čeka na tom sastanku?
— Januar će biti mesec pregovora. U drugoj nedelji januara u Beograd će doći delegacija iz Evropske unije da pripremi teren za nastavak razgovora Beograda i Prištine, tačnije da zajedno sagledamo situaciju u svetlu nesprovođenja sporazuma sa prištinske strane. Oko 18. januara razgovori će biti obnovljeni na ekspertskom, tehničkom nivou sa ciljem da otkočimo sprovođenje sporazuma na koje se Priština obavezala. Taj proces bi trebalo da kao epilog ima sastanak premijera Aleksandar Vučića i predstavnika pokrajinskih institucija. Naš cilj u tim razgovorima je jačanje prava i stabilnost za naše građane i ostvarivanje njihovih imovinskih prava. Imamo skoro 80.000 ljudi čije su kuće i stanovi još uvek uzurpirani. Oko 43.000 takvih zahteva je predato pokrajinskim institucijama i oni su negativno rešeni. To mora da bude tema, kao što mora da bude i tema društvene i državne imovine. Na Kosovu i Metohiji ukupna površina je oko milion i 84 hiljade hektara, od toga više od polovine je vlasništvo Srbije, kroz razna preduzeća.
Šta je sa imovinom Srpske pravoslavne crkve? Kako komentarišete deo iz Platforme za KiM predsednika Srbije po kojoj bi SPC na Kosovu trebalo da bude ustrojena po modelu Vatikana?
— Ako je u Ahtisarijevom planu, sa kojim se Beograd nije nikada složio, i ako je u Aneksu pet tog plana bilo da SPC ima visok stepen samostalnosti u svom radu, zaštićene zone, samostalnu brigu o obnovi manastira i crkava, zbog čega danas neko ne bi bio spreman da to, u okviru normalizacije i poboljšanja odnosa garantuje i pred međunarodnom zajednicom odnosno, u ovom slučaju posrednicima iz EU. I premijer i predsednik Srbije pitanju Kosova i Metohije pristupaju kao pitanju od prvorazrednog značaja, a to znači da su i svi elementi državne politike koje sprovodi Vlada predmet pažljivog sagledavanja i razmatranje. Oko sprovođenja državne politike konsultacije neprekidno traju.
U Prištini se otvara Agencija za katastre, koja će pregledati naše zemljišne knjige koje smo im dali. Tačnije, priča se da će se vlasništvo nad zemljištem koje je srpsko, a uzurpirano od strane Albanaca, utvrđivati na osnovu kriterijuma koji oni budu doneli, a ne na osnovu postojećih zapisa.
— Godine 2011. je postignut sporazum o katastru, i on nije loš. On omogućuje da Beograd, Priština i Evropska unija tripartitno formiraju Agenciju koja bi obavljala verifikaciju imovine, i na neki način reviziju i analizu pokrajinskog pravosuđa po tom pitanju. Mi imamo drugi problem, a to je što Priština taj sporazum ignoriše i nastoji da mimo njega formira sopstvenu agenciju i da iz katastarskih evidencija, koja ona trenutno nema, a neće ih ni dobiti ako nastavi ovako da se ponaša, izdaje neka sopstvena nova rešenja. Nećemo im dati naše zemljišne knjige dok ne budemo sigurni da će biti zaštićena prava naših građana.
Da li je stolica u UN za Prištinu jedno od pitanja koje će nam biti nametnuto u narednom periodu? Američki ambasador u Beogradu je već tako nešto nagovestio.
— Nije tajna da Srbija i Amerika na status Kosova gledaju različito. Mi svoje mišljenje ne želimo da menjamo jer imamo svoj nacionalni interes na Kosovu i Metohiji. Mi se borimo za očuvanje principa međunarodnog prava. Srbija smatra da i u ovom svetu kakav je danas, glas svih država, barem u Ujedinjenim nacijama treba podjednako da vredi. S obzirom na mehanizam odlučivanja u UN nije moguće da neka država postane punopravna članica bez saglasnosti stalnih članica Saveta bezbednosti. Srbija može da računa na stabilnu podršku uticajnih država SB, pre svega na Rusku Federaciju i Narodnu Republiku Kinu.
Koliko je realno da Poglavlje 35 bude zatvoreno, a da Srbija ne prizna Kosovo? Da li će po zatvaranju tog poglavlja Kosovo biti i nadalje predstavljano sa zvezdicom?
— Poglavlje, s obzirom na elemente koje su u njega ubačeni, nije lako, ali što više iskušenja bude bilo, to ćemo morati da radimo više na sebi. Moraćemo da se više trudimo da unutar našeg sistema i nacionalnog korpusa ojačamo. Znamo šta nećemo, ne možemo i ne želimo da uradimo, a to je da dignemo ruke od Kosova i Metohije. Od budućnosti naših odnosa sa članicama EU u velikoj meri zavisi i kako će biti definisana i sadržina tog poglavlja. Važno je da našu diplomatsku aktivnost učinimo živom i za naše stavove dobijamo i male i velike države.
