Nije ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Majkl Kirbi rekao nešto što već nismo znali i najavljivali makar još od Prvog briselskog sporazuma Beograda i Prištine iz 2013. godine, ali ovo jeste prvi put da je neki američki zvaničnik javno rekao da će pred Srbiju biti stavljen i zahtev da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije.
„Ne tražimo da Srbija prizna nezavisnost Kosova, već normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Šta će ta normalizacija na kraju tačno značiti, na Evropskoj uniji je da definiše, ali, po nama, to uključuje i članstvo Kosova u UN“, rekao je Kirbi u intervjuu „Novostima“ objavljenom ovog petka. I još je dodao: „Zapadna Nemačka nikad nije priznala Istočnu Nemačku, a ona je bila u UN“.
Kirbijevo spominjanje Zapadne i Istočne Nemačke u kontekstu normalizacije odnosa Beograda i Prištine predstavlja ključ za razumevanje načina na koji bi Kosovo, bude li kako Kirbijevi poslodavci nameravaju, trebalo da uđe u Ujedinjene nacije.
Reč je, naime, o sporazumu Istočne i Zapadne Nemačke od 21. decembra 1972. godine o normalizaciji međusobnih odnosa koji nije podrazumevao formalno međusobno priznanje ali je govorio o „načelima suvereniteta i jednakosti država, poštovanja nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta“, potvrđivao je „nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće“ i, pored ostalog, nalagao i „razmenu stalnih predstavništava“. Ovaj sporazum, i u tome je njegova suština, Istočnoj Nemačkoj omogućio je da postane članica UN. To je model koji bi Kirbi sad da primeni na Srbiju i Kosovo.
Sama namera arhitekata i sponzora krnje kosovske nezavisnosti da Kosovo uguraju u UN, inače, otkrivena je javnosti još pre više od četiri godine, zahvaljujući Vikiliksu i depešama američke diplomatije koje je organizacija Džulijana Asanža objavila.
„Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama“, poručila je u demaršu Beogradu 30. januara 2010. tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton (depeša pod oznakom 10STATE9661), dok depeša 10BRUSSELS85, takođe s početka 2010, opisujući sastanak predstavnika zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) i predstavnika Evropske komisije, otkriva njihov stav da ovaj „međunemački model“ — to jest, Kosovo u UN — „može da bude samo privremeno rešenje“ na putu ka konačnom, formalnom srpskom priznanju nezavisnog Kosova. Najzad, sudeći po depeši 08BELGRADE1338 s kraja 2008, nekadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić još tada je, u razgovoru s američkim kongresmenom Tedom Poom, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, ’ako budemo imali sreće‘“…
Treba podsetiti i da su naši EU partneri još u Prvi briselski sporazum pokušali da ubace odredbu po kojoj bi se Srbija obavezala da ne sprečava ulazak Kosova u međunarodne organizacije. Kao što je poznato, ovaj je zahtev na kraju sveden na 14. tačku sporazuma prema kojoj se „dve strane obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane“.
Time je srpska strana izbegla da pruži svoj blagoslov za ulazak Kosova u UN, ali, naravno, problem ovime nije bio rešen već samo odložen. O tome, na kraju krajeva, svedoči i Kirbijeva izjava „Novostima“.
Iako je američki ambasador rekao da će odluku o konkretnom sadržaju pojma normalizacija odnosa doneti Evropska unija a ne SAD, i iako pet članica EU Kosovo ne priznaje kao nezavisnu državu, nema mesta sumnji da će upravo ovaj zahtev — za davanjem neke vrste saglasnosti za ulazak Kosova u UN — pred Srbiju biti postavljen.
I to, reklo bi se, veoma uskoro. Teško je, naime, na bilo koji drugi način protumačiti vašingtonski nalog Majklu Kirbiju, ambasadoru koji uskoro napušta Beograd, da o ulasku Kosova u UN (napokon) progovori javno.
Šta je izazvalo ovo ubrzavanje kosovskog pritiska na zvanični Beograd? Jedan od važnijih faktora moglo bi da bude pojačano američko nastojanje da Rusiju izbaci s Balkana, koje se očitovalo i u nedavnom upućivanju pozivnice Crnoj Gori da se priključi NATO-u.
Reč je o nastavku procesa koji je postao sasvim vidljiv kada su Evropska komisija i Bugarska, obe pod dokazanim američkim pritiskom, izminirale projekat gasovoda „Južni tok“. Ovo je pre svega učinjeno da bi se sprečilo, kako to vidi Vašington, jačanje energetske zavisnosti ovog dela Evrope od Rusije. Potrebno je, međutim, prekinuti i političku zavisnost, čime i dolazimo do pitanja Kosova. Logika (Vašingtona) je sledeća: u svojoj, kakvoj-takvoj, borbi za očuvanje Kosova u (formalnom) sastavu Srbije, Srbija zavisi od glasa Rusije u Savetu bezbednosti. Dobrovoljnim odustankom Srbije od borbe za Kosovo, u vidu saglasnosti za ulazak Kosova u UN o kojoj govori ambasador Kirbi, nestalo bi srpske potrebe za Rusijom u Savetu bezbednosti, čime bi i ruski politički uticaj u Srbiji postao znatno manji nego što je sada.
U prvim reakcijama na Kirbijeve reči, srpski zvaničnici istakli su nameru da se zahtevu za Kosovu u UN suprotstave. To su već učinili, kao što podsetismo, i prilikom sklapanja Prvog briselskog sporazuma, a učinili su isto, indirektno, i uspešnim suprotstavljanjem pokušaju utrpavanja Kosova u Unesko. Imajući to u vidu, nije nezamislivo da zaista nameravaju da učine ono što sada najavljuju.
S druge strane, odbijanje ovog zahteva usporiće, pa i potpuno blokirati, proces briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a time će biti blokirano pregovaračko Poglavlje 35 sa Evropskom unijom, a time, posledično, i čitave srpske evrointegracije. Da li je takav scenario zamisliv, imajući u vidu onu količinu egzaltacije kakva je bila iskazana prilikom nedavnog otvaranja pregovaračkih poglavlja 32 i 35?
Neminovno je, jedno od ova dva će nastradati — ili srpska borba za Kosovo i Metohiju, ili srpske EU integracije. Koje? Ovo će zavisiti od volje i namera srpskih vlasti, od jačine pritiska Vašingtona i njegovih evropskih satelita, od spremnosti Rusije da pomogne Srbiji da se ovom pritisku odupre, od spremnosti Srbije da prihvati pomoć Rusije… U svakom slučaju, nažalost, čini se da nas čeka uzbudljiva, možda i prelomna nova 2016. godina.
