https://lat.sputnikportal.rs/20260516/ekskluzivno-cuveni-italijanski-politicar-promenicu-ujedinjene-nacije--iz-korena-video-1199240928.html

EKSKLUZIVNO Čuveni italijanski političar: Promeniću Ujedinjene nacije – iz korena! /video/

EKSKLUZIVNO Čuveni italijanski političar: Promeniću Ujedinjene nacije – iz korena! /video/

Sputnik Srbija

Ujedinjene nacije nemoguće je reformisati, one moraju da budu ponovo osnovane na principima jednakosti i saradnje među državama, kako bi se organizacija vratila... 16.05.2026, Sputnik Srbija

2026-05-16T20:30+0200

2026-05-16T20:30+0200

2026-05-16T20:30+0200

svet

svet

svet – politika

sputnjik intervju

mafija

italija

un

sb un

savet bezbednosti un

srbija

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/05/10/1199272527_0:0:988:555_1920x0_80_0_0_b72ec5bfa73311d97aa6368d2191cee2.jpg

Đuzepe Pino Arlaki jedan je od legendarnih boraca protiv italijanske mafije, univerzitetski profesor, nekadašnji italijanski senator i zvaničnik Ujedinjenih nacija. Borbu protiv organizovanog kriminala vodio je i na globalnom planu, gde je takođe zabeležio impresivne rezultate.„Upoznati ste sa mojom prošlošću“, pita Arlaki dok sedamo za sto. Na pitanje kako je preživeo smrtnu kaznu koju mu je izrekao zloglasni šef sicilijanske mafije Salvatore Toto Rina odgovara da je imao sreće.„Ali moj prijatelj Đuzepe nije“, dodaje sa tugom u očima. I zaista, jedino kada govori o svom prijatelju Đuzepeu Falkoneu, takođe legendarnom borcu protiv mafije, u očima mu se pojavljuje tuga. Međutim, kada govori o drugim temama, naročito o borbi protiv organizovanog kriminala, više nalikuje na vojnika, ne isluženog kako bi se moglo očekivati s obzirom na godine, već aktivnog. U svom opusu ima više knjiga, između ostalog i jednu koja je poslužila reditelju Paolu Sorentinu da snimi film „Div“, priču o bivšem italijanskom premijeru Đuliju Andreotiju, poznatom po tesnim vezama sa mafijom.Arlaki je u Srbiju došao na naučnu konferenciju posvećenu budućnosti međunarodnog krivičnog prava, a takođe se kandiduje i za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koje, kako kaže, namerava da promeni iz korena.Sve češće se govori o kraju unipolarnog svetskog poretka. Po vašem mišljenju, da li Ujedinjene nacije ponovo mogu postati centralna institucija međunarodnog prava?Da, apsolutno, ali samo ako dođe do ponovnog osnivanja Ujedinjenih nacija. Koristim izraz „ponovno osnivanje“ jer je reformisanje UN nemoguće. To je pokušavano mnogo puta i nikada nije uspelo, jer je organizacija napravljena tako da ne može biti reformisana. Zato govorim o ponovnom osnivanju, kako bi organizacija ponovo postala verna svojoj izvornoj svrsi. To znači da Generalna skupština postane suvereno telo sa punim ovlašćenjima. Savet bezbednosti bi bio pretvoren u izborno telo. Savet bezbednosti bi birala Generalna skupština, kao u svakoj demokratskoj parlamentarnoj republici.To je glavno… A pravo veta bi bilo ukinuto. To je suština mog predloga za reformu organizacije.Kakvu će ulogu imati ostale članice BRIKS-a, osim Rusije i Kine koje su već u Savetu bezbednosti, odnosno Brazil, Indija, Južna Afrika, a možda i Iran, u procesu „ponovnog osnivanja UN“?U Generalnoj skupštini postoji veoma snažna većina, između 80 i 90 odsto, koju čini Globalni jug. Ali Globalni jug ne znači samo Jug. To znači novu globalnu većinu. I sve zemlje koje ste pomenuli — BRIKS, Kina, Rusija i ostali — deo su te nove većine. I ta većina mora imati težinu srazmernu svom političkom značaju. Danas to nije slučaj. Kina i Rusija su deo te većine i, naravno, igraju veliku ulogu u UN jer u suštini imaju lidersku poziciju. Većina zemalja Globalnog juga vidi Kinu i Rusiju kao prijateljske države, kao zemlje koje imaju jasne ideje o budućnosti sveta, prihvataju međunarodno pravo i zalažu se za mir. To bi bio potpuno nov svet, mnogo pravedniji i prilagođeniji novom multipolarnom poretku.Dugo ste radili u sistemu Ujedinjenih nacija. U kojoj meri su intervencije poput agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine doprinele urušavanju autoriteta i kredibiliteta te organizacije?Veoma mnogo. UN nisu ni bile dovedene u poziciju da imaju stvarni uticaj. Balkanskim ratovima početkom devedesetih, nakon raspada Jugoslavije, upravljali su uglavnom Amerikanci, Klintonova administracija i neke evropske zemlje sa veoma, veoma negativnim rezultatom. Te zemlje danas pate od ekonomskih problema. Nemaju rast. Ekonomije su stagnantne, demografija loša, a migracije velike. I nijedan problem tih zemalja nije rešen. I dalje postoje duboke podele — etničke, ali i etno-religijske. Neke od tih zemalja Evropska unija tretira nepravedno, a posebno Srbiju. U očima EU, najveći „greh“ Srbije je to što je prijatelj Rusije. I to je glavna prepreka za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Ali, danas razmišljam drugačije nego ranije. Nekada sam mislio da bi ulazak Srbije u EU bio veoma dobra stvar. Bio sam poslanik Evropskog parlamenta. Ali iskustvo u parlamentu promenilo je moj stav.Po mom mišljenju, za Srbiju bi možda bilo dobro da uđe u EU, ali nikada, nikada ne bi smela da uđe u monetarnu uniju. To bi bila katastrofa za Srbiju.Zašto tako mislite?Zato što je iskustvo Italije i južne Evrope pokazalo da je integracija bila katastrofa. Najveću korist imala je samo Nemačka. Sve ostale zemlje su trpele jer postoji stagnacija. Nema rasta. Ekonomija Italije stagnira već 30 godina, od uvođenja evra. Zemlja ne raste. I to je takođe posledica evropske integracije. Zato bih novim zemljama koje bi jednog dana mogle ući u EU poslednje preporučio da prihvate evro. Zemljama istočne Evrope bi bilo mnogo bolje da gledaju ka Istoku, a ne ka Zapadu, kao što su radile poslednjih 80 godina, od kraja Drugog svetskog rata. Razvoj je danas na Istoku, više nije na Zapadu. Evropa je u stagnaciji i opadanju. EU propada kao politički projekat, kao institucija i kao ekonomski entitet. U veoma smo lošem stanju. Zato ne vidim nijedan ozbiljan razlog da istočne zemlje koje danas nisu u Uniji u nju ulaze. Pogledajte šta se desilo Turskoj. Pedeset godina je pokušavala da uđe u EU. Mislili su da je to odlična stvar. A onda su postepeno shvatili da nije. Delom i zato što EU nikada istinski nije prihvatila ideju da velika islamska država bude unutar Unije. Zato Turska sada gleda ka Istoku, poboljšava odnose sa Rusijom, gleda ka Iranu i Kini. Jer je prirodni pravac evropske politike — ka Istoku. To je duboka istorijska težnja stara hiljadama godina, koja je trenutno prekinuta ratom u Ukrajini i tenzijama između Evrope i Rusije. Ali po mom mišljenju, to je samo privremena turbulencija. Neće dugo trajati i neće moći da zaustavi mnogo veći proces koji ja zovem evroazijska integracija — integracija u Evroaziju.Na konferenciji posvećenoj budućnosti međunarodnog krivičnog prava vaša tema je uloga Ujedinjenih nacija u multipolarnom svetu. Mi već svedočimo nastanku takvog svetskog poretka. Kakvu ulogu bi UN trebalo da imaju u tom novom svetu?Ujedinjene nacije treba da rade ono zbog čega su i stvorene. To znači sprečavanje sukoba, zaustavljanje ratova, intervenisanje u svim pitanjima mira i bezbednosti. Voleo bih da vidim UN ponovo usmerene na tu svoju izvornu misiju. Poslednjih osam godina UN su izgubile fokus. Pokušavale su da se bave svime, širile su se na sve strane i tako izgubile koncentraciju na svoj glavni mandat. Sve mirovne operacije morale bi biti ojačane kroz stvaranje stalne, stabilne i brze intervencione snage pod kontrolom Generalne skupštine i izvršnog tela UN.Ne ovaj sadašnji sistem mirovnjaka koji se dobrovoljno regrutuju iz različitih država, često nedovoljno obučeni i sa veoma slabim i nejasnim mandatom. Mandat mirovnih snaga budućnosti morao bi biti onakav kakav je predviđen Poveljom UN. To znači nametanje mira, a ne samo „očuvanje mira“. Uključujući i upotrebu sile u konfliktima radi zaštite civilnog stanovništva. Često navodim primer Gaze. Da su UN funkcionisale onako kako bi trebalo, Gaza se ne bi dogodila. UN bi poslale oružanu silu da zaštiti civile od genocida.Tada bi agresori — u ovom slučaju izraelska vlada, Amerikanci i ostali — dva puta razmislili pre nego što bi otišli toliko daleko u tako strašnom napadu na civilno stanovništvo. To bi moglo da funkcioniše širom sveta. Bila bi to veoma snažna sila za zaštitu civila i podršku državama u pravu na samoodbranu.S obzirom na to da trenutno besne dva velika sukoba — ukrajinska kriza i konflikt na Bliskom istoku — kako se može smanjiti nivo konfrontacije između velikih sila?Po mom mišljenju, ako ostanemo u okvirima UN, prava organizacija sa stvarno suverenom Generalnom skupštinom i stvarnim izvršnim telom sprečila bi rat u Ukrajini. Imali smo Minske sporazume 2014. i 2015. To su bili dobri sporazumi, prema kojima je Ukrajina zadržavala suverenitet nad svojom teritorijom. A regioni u kojima žive Rusi dobili bi široku autonomiju i puno poštovanje svojih prava.Te sporazume su garantovale velike zemlje EU — Francuska i Nemačka. Ali kasnije smo saznali da nisu potpisani u dobroj veri, jer su gospođa Merkel i gospodin Oland priznali da su sporazum potpisali samo kako bi Ukrajina dobila vreme da se naoruža.Da su UN bile prisutne, naterale bi sve strane da poštuju sporazum. Poslale bi posmatrače, pa čak i uvele sankcije ukrajinskoj vladi ako bi nastavila sa brutalnom represijom u Donbasu i drugim regionima, gde su hiljade ljudi poginule. To je moglo da spreči eskalaciju koja je dovela do rata i ruske reakcije.Čak i danas se mnogo priča o bezbednosnim garancijama, pri čemu evropske zemlje žele da budu garanti bezbednosti. Ali to su zemlje koje su već strana u sukobu. Nemoguće je verovati u tako nešto. Prave UN bi bile garant mira i obezbedile bi sve potrebne garancije u mirovnom sporazumu. Ali niko o tome ne govori.Postoji i odgovornost samih UN, jer je ovaj generalni sekretar bio veoma loš. Nije uspeo da predloži nijednu ozbiljnu inicijativu u svim krizama o kojima govorimo — u Gazi, Ukrajini, pa i u iranskoj krizi. Imamo državu koja je napadnuta. Imamo jasnog agresora — Sjedinjene Države i Izrael. Ali reakcija UN? Nula.Naravno, Savet bezbednosti je paralisan pravom veta i zbog toga UN ne mogu konkretno da intervenišu. Ali generalni sekretar može da zauzme stav, ne samo da kaže: „Osuđujemo agresiju.“ To su prazne reči ako posle njih ne sledi nikakva akcija.Kada vidite agresiju, nešto što je u direktnoj suprotnosti sa samim razlogom postojanja UN, ne možete se ograničiti samo na reči: „To je loše.“ Dakle, deo odgovornosti leži i na rukovodstvu UN. Nije bilo na visini tri velike krize sa kojima se svet suočio poslednjih godina.Kakvu bi ulogu Rusija i Kina mogle da imaju u procesu reforme Ujedinjenih nacija?Nadam se da će podržati moju kandidaturu i moj plan. To je u njihovom interesu. U suprotnom, ostaćemo zarobljeni u sistemu u kom ne može stvarno da se deluju zbog prava veta. Pravo veta je velika prepreka spoljnoj politici Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja.Svet je sada multipolaran, a taj proces se poslednjih godina dramatično ubrzao. Tramp je mnogo pomogao tom procesu. Paradoksalno, on je bio jedan od glavnih pokretača multipolarnog sveta, jer je povukao Sjedinjene Države iz uloge globalnog garanta bezbednosti.Njega uopšte ne zanima da Amerika bude „svetski policajac“. To je govorio i to sprovodi u praksi. Istovremeno, SAD se sve više izoluju od ostatka sveta.Ako želite da izmerite stvarni uticaj SAD u Generalnoj skupštini, pogledajte glasanje iz marta o ropstvu, gde su države koje su bile žrtve ropstva tražile odštetu. Tada je 123 zemlje glasalo za. Pedeset je bilo uzdržano. A samo tri zemlje su bile protiv: Sjedinjene Države, Izrael i Argentina. To vam je danas realna mera uticaja SAD u Generalnoj skupštini UN. A UN su najveći svetski forum. I po mom mišljenju, to je veoma pozitivno. Povlačenje SAD iz upravljanja svetom ubrzava stvaranje novog globalnog poretka, multipolarnog poretka, koji je po meni pravedniji i demokratskiji od prethodnog.Jednom prilikom izjavili ste da je priznanje nezavisnosti Kosova bila najveća greška međunarodne zajednice. Da li mislite da je Zapad svestan posledica te odluke — od urušavanja međunarodnog prava do ohrabrivanja separatističkih pokreta širom sveta?Apsolutno. To je bila velika greška. I danas tako mislim. Ali sada tu grešku moramo popraviti. Rešenje postoji. Vidim da su se odnosi između Srbije, Prištine i Albanije u poslednje vreme donekle popravili. Može se pronaći rešenje.U tom slučaju, UN mogu imati veoma važnu ulogu kao garant rešenja u kom Srbija zadržava teritorijalni integritet, a Kosovo dobija veoma široku autonomiju kao pokrajina. Kao i u mnogim drugim krizama, poput Ukrajine. Šta je bilo rešenje pre rata? Veoma široka autonomija Donbasu i regionima u kojima žive Rusi trebalo je dati široku autonomiju. Kosovo je većinski albansko. Dajte im autonomiju.Ta formula je funkcionisala širom sveta. I u Italiji smo posle Drugog svetskog rata imali sličan slučaj. Na severu Italije postojao je region koji nije bio italijanski, već govorno nemački. Problem je bio veoma težak, bilo je terorizma i velikih tenzija. Ali je rešen tako što je region dobio izuzetno široku autonomiju, ostajući unutar italijanskog suvereniteta, uz snažan dijalog i međusobno poštovanje između dve zajednice. I problem je praktično nestao.To je formula koja se može primeniti u mnogim delovima sveta — u Azerbejdžanu, Ukrajini, u Srbiji na Kosovu. Potrebna je samo dobra volja svih strana, a multipolarni svet je mnogo pogodniji za takva rešenja, jer više nemate igru velikih sila. Nemate sile koje su iznad zakona.Nemate situaciju u kojoj neka velika sila diktira pravac čitavoj međunarodnoj zajednici. I to je mnogo bolje — svet sa manje konflikata, manje ratova i većom ulogom Ujedinjenih nacija.Često ste upozoravali na veze organizovanog kriminala i političkih struktura na Kosovu i Metohiji. Da li mislite da su evropske političke elite svesne tog problema ili ga namerno ignorišu? I ako ga ignorišu, da li to čine iz geopolitičkih razloga?Apsolutno ga ignorišu. Ogromna korupcija i organizovani kriminal prisutni su na Kosovu praktično od samog nastanka te tvorevine. Kosovo su stvorile grupe koje su imale mafijaški i teroristički karakter. Ljudi koji su kasnije bili optuživani u Hagu učestvovali su u čitavom procesu stvaranja kosovske autonomije.Ozbiljna međunarodna zajednica bi se time bavila, ali pozicija zapadnih zemalja bila je da ignorišu taj ogroman problem i podrže stvaranje političkog rukovodstva na Kosovu koje je potpuno neadekvatno. I to nije dobro ni za ljude na Kosovu, ni za Srbiju, ni za Balkan u celini.Kao čovek koji je decenijama vodio borbu protiv mafije i organizovanog kriminala, kako gledate na to što su pojedini lideri takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, koje su podržavale zapadne zemlje, kasnije povezivani sa organizovanim kriminalom i optuživani za ratne zločine?Da, već sam delimično odgovorio na to pitanje. Dok sam bio u Beču i vodio sektor za borbu protiv narko-kriminala, radio sam istragu o Kosovu. Govorimo o kraju devedesetih i početku ovog veka. A rezultati su bili zastrašujući. Glavna politička struktura na Kosovu finansirana je novcem od trgovine drogom. Činili su je ljudi koji su stekli ogroman kriminalni kapital — i sve to pred očima međunarodnih snaga koje su tamo bile prisutne.Bio sam tamo. Razgovarao sam sa mnogim ljudima iz vojske, policije i međunarodnih misija. NATO je bio prisutan. I zvanično, niko nije priznavao taj problem. Ali privatno, svi su bili šokirani situacijom. Međutim, pošto je NATO bio politički pod kontrolom Zapada — a pre svega Sjedinjenih Država — sve najvažnije teme u vezi sa Kosovom su ignorisane zbog ideje da se Srbija oslabi i podeli. NATO je tada bio produžena ruka atlantskog saveza. Danas je NATO, po mom mišljenju, organizacija koja polako umire jer je prva država koja je faktički napustila NATO upravo Amerika pod Trampom. Ali u to vreme NATO je ignorisao sve najvažnije probleme Kosova jer je postojala strateška ideja da se Srbija suzbije zato što Srbija ima prirodnu naklonost ka Istoku i Rusiji. I ta naklonost je, po njihovom mišljenju, morala biti zaustavljena, iako je Hladni rat zvanično bio završen.Moramo shvatiti da je Hladni rat nastavljen ispod površine. Devedesetih je postojao nezvanični Hladni rat. Neprijateljski odnos prema Rusiji nastavio se i posle pada Berlinskog zida. Kosovo, Srbija, Baltik bili su deo tog procesa. Evropska unija se u to vreme širila ka Istoku i to je delovalo pozitivno, pa ljudi nisu obraćali dovoljno pažnje na NATO. I ja sam tada bio u Evropskom parlamentu i mnogi su govorili: „Da, NATO postoji, ali mi nismo NATO.“U stvarnosti, širenje Evropske unije bilo je neka vrsta dimne zavese za širenje NATO-a. To je bio pravi proces koji se odvijao u pozadini. Kada smo to shvatili — već je bilo kasno.

italija

srbija

2026

Vesti

sr_RS

svet, svet – politika, sputnjik intervju, mafija, italija, un, sb un, savet bezbednosti un, srbija, kosovo i metohija (kim), ovk