https://lat.sputnikportal.rs/20231118/zlatan-vidovic-nadolazece-vreme-nas-prozdire-moramo-se-odupreti-marija-jakovljevic-1163882949.html
Ovuda će proći put: Nadolazeće vreme proždire, moramo se odupreti - globalizmu
Ovuda će proći put: Nadolazeće vreme proždire, moramo se odupreti - globalizmu
Sputnik Srbija
Male sredine se prilagođavaju ovom nadolazećem vremenu koje nas ždere i proždire, pokušavaju da mu se odupru, bore se protiv globalizma… A, opet,ne možemo da... 18.11.2023, Sputnik Srbija
2023-11-18T14:35+0100
2023-11-18T14:35+0100
2023-11-18T14:45+0100
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
film i serije
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/0b/11/1163880111_466:0:2750:1285_1920x0_80_0_0_149cdd35b6fc07e91bed2304e412456a.png
Debitantski film Nine Ognjanović „Ovuda će proći put“, posle osvojenih 15 nagrada na 30 festivala širom sveta, od nedavno se nalazi na redovnom repertoaru domaćih bioskopa.Glavnu mušku ulogu u tom ostvarenju tumači Zlatan Vidović, koji za Sputnjik objašnjava zašto bira psihološki zahtevne uloge, kako se posle fudbala opredelio za glumu i kakva je bila saradnja sa čuvenim rediteljem Terensom Malikom.Film „Ovuda će proći put” nedavno je osvojio šesnaestu nagradu na Japansko-srpskom festivalu filma. Šta je, prema Vašem mišljenju, prepoznala publika i kritika u toj priči?- Mislim da su prepoznali autentičan izraz Nine Ognjanović čiji je ovo debitantski film, iako to ne izgleda tako. Sjajan scenario, nestvarna fotografija i naravno čitava glumačka ekipa. Svi su dali sve od sebe. Kombinacija svega toga uz talenat, entuzijazam, hrabrost, volju, upornost rezultirala je ovakvim filmom.Da li su teskoba i zatočenost mlade devojke u maloj sredini i strah od stranca i nepoznatog univerzalne teme bliske podjednako srpskoj, američkoj, indijskoj publici?- Teskoba i zatočenost su, nažalost, uvek aktuelne teme - kako ovo novo vreme,koje nas neumitno ždere i proždire, te male sredine pretvara u nešto što nikada nisu bile. Ljudi stvarno pokušavaju da se odupru ovom nadolazećem vremenu koje nudi svoje dobre strane, ali opet ima i onih loših, i mislim da je publika to prepoznala. Vidi se da je borba protiv globalizma univerzalna tema, a opet ne možemo da ostanemo zatvoreni u svojoj čauri jer „nijedan čovek nije ostrvo“, kao što je rekao Ernest Hemingvej.Izjavili ste da Vam je uloga Mileta Ilića u filmu „Dara iz Jasenovca” do tada bila najteža. Onda je usledila uloga u „Oluji“, a u seriji „Pevačica” tumačite čoveka sa teškom, burnom prošlošću … Volite psihološki zahtevne uloge i mračne priče?- Volim uloge ljudi sa problemima, igram ih i u pozorištu i na filmu. Mislim da je najzahvalnije, ali i najzahtevnije za glumca da dobije ulogu za koju mora mnogo da kopa, radi, pokušava da se izbori sa demonima svog lika. Do sada sam imao sreću da su me reditelji i producenti videli baš u takvim ulogama. Kao klinac voleo sam da gledam one koji tumače takve uloge i - evo - negde me je to dočekalo kao glumca. Nadam se da ću ubuduće dobijati i sasvim drugačije uloge. Trudim seda radim posvećeno i detaljno jer smatram da talenat nije dovoljan, potrebno je mnogo vremena, pripreme, rada na sebi, mnogo odgovornosti.Kako se sa svim tim borite u sebi?- Ponekad je teško ostaviti sve to kad se prekorači preko svog kućnog praga, ali uz trening i iskustvo uspevam da razdvojim privatno i poslovno. Jeste teško, mnogo je neprospavanih noći zbog razmišljanja o ulogama, kako da ih kreirate, šta da uradite, šta nije valjalo... Glumac je biće koje nikada nije zadovoljno, bar ja mogu to da govorim u svoje ime. Nikada nisam do kraja zadovoljan svojim ulogama i uvek mislim da je trebalo da nešto uradim bolje, drugačije. Ali to je takav posao, gluma je živa stvar, radi se organski i teško je potpuno izaći iz svih tih uloga, ali opet - zbog okoline i svojih bližnjih - ne smete baš previše u svoj privatan život da prenesete živote svojih likova.Igrate centuriona koji zakiva Svetog Petra na krstu u filmu „The way of the wind” Terensa Malika o poslednjim danima Isusa Hrista. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas?- Bilo je zaista sjajno iskustvo igrati pored Marka Rajlansa, Bena Kingslija i u režiji jednog od najvećih - Terensa Malika. Bilo je zaista čarobno glumiti u takvom filmu sa takvom temom, u autentičnom okruženju - u Rimu, u tim koloseumima i kostimima. Bilo je preko 200-300 ljudi na setu iz raznoraznih krajeva sveta i jedva čekam da pogledam film, jer moja uloga nije prevelika, ali je jako značajna. To je čovek koji najavljuje dolazak hrišćanstva koji doživljava preobrat, katarzu i shvata koliko su vera u Isusa i vera u Boga jake.Igrali ste u pozorištu Raskoljnikova, Ahmeda Nurudina, vrlo zahtevne uloge. Šta Vam pruža pozorište?- Pozorište je moja prva ljubav, prva kuća. Pozorište je za glumca najsvetije mesto, kao što je za vernika to crkva. To je mesto gde se pokazuje ko je kakav glumac i ko koliko može, jer to je živa stvar, kad izađete na scenu nema povratka nazad. Vi ste tu, publika je došla da vas gleda, da joj pružite katarzu, nasmejete, rasplačete, da je zamislite nekim problemom ili pitanjem koje ta predstava nudi. Mislim da je zbog toga gluma samurajski posao, jer mi imamo misiju da ljudima pružimo beg od realnosti, da se kroz tih sat, dva, tri koliko su u pozorištu gde gledaju žive ljude na sceni identifikuju sa njihovim problemima, strahovima, sumnjama, strepnjama. Veoma sam zahvalan sto sam imao priliku da u pozorištu radim sa velikim rediteljima, da igram velike uloge kao sto su Raskoljnikov, Ahmed Nurudin, Leon Glembaj, kao i likove iz Šekspirovih i Molijerovih drama. To me je najviše izgradilo kao glumca. Pozorište mi je pomoglo da pobedim svoje sumnje i strahove i da svakodnevno radim na sebi.Pored velikog angažmana u filmovima i serijama vodite i Gradsko pozorište Gradiška.- To je moj grad, tu sam odrastao, napravio svoje prve korake, tu su se desile ljubavi, razočaranja, tuga i sreća… Tu su mi drugovi iz detinjstva, porodica, roditelj i brat,tako da sam odlučio da se vratim i da pomognem Gradskom pozorištu Gradiška da radi što bolje, da iskoristim svoje znanje, iskustvo, ali i kontakte, da bih pozorište izvukao izvan granica tog grada, približio ga ljudima u drugim sredinama. Prošle godine smo prvi put organizovali festival „Ljubica“, prvi festival pozorišta Republike Srpske. Trajao je pet dana i svake večeri su sale bile pune, što samo pokazuje da ljudi vole pozorište, da su željni da dolaze, samo treba da im se to ponudi, da im je dostupno, da im je tu. Ljudi su željni kulture, nečega više od svakodnevnog života i ja kao glumac pokušavam da kroz direktorski rad u Gradskom pozorištu Gradiška, to ljudima i pružim u svome gradu.Uskoro ćemo vas gledati u ulozi Fute, muža Marine Tucaković u filmu „Nedelja” Nemanje Ćeranića o Džeju Ramadanovskom. Zašto Vam je ta uloga značajna? Kakvog Džeja nam otkriva taj film?- „Nedelja” je veoma značajan film, jer je Džej jedna od ikona pop kulture kod nas od devedesetih pa nadalje, čovek koji je svojim pesmama svakograsplakao, podstakao na ples… Imao je neverovatnu emociju u glasu, neverovatan pristup izvođenju svojih pesama. Marina Tucaković i Futa su to prepoznali i stvorili možda najlepše balade koje su ikad napisane na ovim prostorima. Meni je veoma značajno što sam igrao u takvom filmu, a lik Fute mi je jedan od dražih, iako ga nema puno u filmu. Bilo je čarobno tumačiti lik čoveka koji je napisao toliko dobrih pesama, uz koje smo odrasli, uz koje smo izašli prvi put u kafanu, sreli prve ljubavi. To je ono što me kao glumca čini srećnim.Kako ste odlučili da fudbal zamenite glumom? Tu je još jedna velika ljubav – književnost. Imaju li fudbal, književnost i gluma nešto zajedničko?- Fudbal sam trenirao nekih desetak godina i čitavo svoje detinjstvo mislio sam da ću biti profesionalni fudbaler. Međutim, književnost i filmovi su me odvukli na drugu stranu, otkrio sam taj čarobni svet glume, filma, pozorišta, drame, romana i negde je to prevagnulo. Ali i dan danas sam pasionirani ljubitelj fudbala, navijač Crvene zvezde i Kozare iz Gradiške, naravno. Nije mi žao što se nisam bavio fudbalom, ali uvek u čoveku ostane pitanje šta bi bilo, kad bi bilo. Međutim, mislim da me je gluma najviše ispunila kao ljudsko biće i dala mi ono što ne bih mogao da dobijem ni u jednom drugom poslu.
https://lat.sputnikportal.rs/20230320/nakon-dve-nagrade-publike-film-ovuda-ce-proci-put-nastavlja-svetsku-turnej-marija-jakovljevic-1152743554.html
https://lat.sputnikportal.rs/20230803/televizijska-premijera-filma-oluja-na-dan-kada-je-krenuo-talas-izbeglica-iz-srpske-krajine-marija-jakovljevic-1159453612.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Marija Jakovljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
kultura, kultura – intervjui i analitika, film i serije
kultura, kultura – intervjui i analitika, film i serije
Ovuda će proći put: Nadolazeće vreme proždire, moramo se odupreti - globalizmu
14:35 18.11.2023 (Osveženo: 14:45 18.11.2023) Male sredine se prilagođavaju ovom nadolazećem vremenu koje nas ždere i proždire, pokušavaju da mu se odupru, bore se protiv globalizma… A, opet,ne možemo da ostanemo zatvoreni u svojoj čauri, jer nijedan čovek nije ostrvo, kaže glumac Zlatan Vidović.
Debitantski film Nine Ognjanović
„Ovuda će proći put“, posle osvojenih 15 nagrada na 30 festivala širom sveta, od nedavno se nalazi na redovnom repertoaru domaćih bioskopa.
Glavnu mušku ulogu u tom ostvarenju tumači Zlatan Vidović, koji za Sputnjik objašnjava zašto bira psihološki zahtevne uloge, kako se posle fudbala opredelio za glumu i kakva je bila saradnja sa čuvenim rediteljem Terensom Malikom.
Film „Ovuda će proći put” nedavno je osvojio šesnaestu nagradu na Japansko-srpskom festivalu filma. Šta je, prema Vašem mišljenju, prepoznala publika i kritika u toj priči?
- Mislim da su prepoznali autentičan izraz Nine Ognjanović čiji je ovo debitantski film, iako to ne izgleda tako. Sjajan scenario, nestvarna fotografija i naravno čitava glumačka ekipa. Svi su dali sve od sebe. Kombinacija svega toga uz talenat, entuzijazam, hrabrost, volju, upornost rezultirala je ovakvim filmom.
Da li su teskoba i zatočenost mlade devojke u maloj sredini i strah od stranca i nepoznatog univerzalne teme bliske podjednako srpskoj, američkoj, indijskoj publici?
- Teskoba i zatočenost su, nažalost, uvek aktuelne teme - kako ovo novo vreme,koje nas neumitno ždere i proždire, te male sredine pretvara u nešto što nikada nisu bile. Ljudi stvarno pokušavaju da se odupru ovom nadolazećem vremenu koje nudi svoje dobre strane, ali opet ima i onih loših, i mislim da je publika to prepoznala. Vidi se da je borba protiv globalizma univerzalna tema, a opet ne možemo da ostanemo zatvoreni u svojoj čauri jer „nijedan čovek nije ostrvo“, kao što je rekao Ernest Hemingvej.
Izjavili ste da Vam je uloga Mileta Ilića u filmu „Dara iz Jasenovca” do tada bila najteža. Onda je usledila uloga u „Oluji“, a u seriji „Pevačica” tumačite čoveka sa teškom, burnom prošlošću … Volite psihološki zahtevne uloge i mračne priče?
- Volim uloge ljudi sa problemima, igram ih i u pozorištu i na filmu. Mislim da je najzahvalnije, ali i najzahtevnije za glumca da dobije ulogu za koju mora mnogo da kopa, radi, pokušava da se izbori sa demonima svog lika. Do sada sam imao sreću da su me reditelji i producenti videli baš u takvim ulogama. Kao klinac voleo sam da gledam one koji tumače takve uloge i - evo - negde me je to dočekalo kao glumca. Nadam se da ću ubuduće dobijati i sasvim drugačije uloge. Trudim seda radim posvećeno i detaljno jer smatram da talenat nije dovoljan, potrebno je mnogo vremena, pripreme, rada na sebi, mnogo odgovornosti.
Kako se sa svim tim borite u sebi?
- Ponekad je teško ostaviti sve to kad se prekorači preko svog kućnog praga, ali uz trening i iskustvo uspevam da razdvojim privatno i poslovno. Jeste teško, mnogo je neprospavanih noći zbog razmišljanja o ulogama, kako da ih kreirate, šta da uradite, šta nije valjalo... Glumac je biće koje nikada nije zadovoljno, bar ja mogu to da govorim u svoje ime. Nikada nisam do kraja zadovoljan svojim ulogama i uvek mislim da je trebalo da nešto uradim bolje, drugačije. Ali to je takav posao, gluma je živa stvar, radi se organski i teško je potpuno izaći iz svih tih uloga, ali opet - zbog okoline i svojih bližnjih - ne smete baš previše u svoj privatan život da prenesete živote svojih likova.
Igrate centuriona koji zakiva Svetog Petra na krstu u filmu „The way of the wind” Terensa Malika o poslednjim danima Isusa Hrista. Kakvo je to iskustvo bilo za Vas?
- Bilo je zaista sjajno iskustvo igrati pored Marka Rajlansa, Bena Kingslija i u režiji jednog od najvećih - Terensa Malika. Bilo je zaista čarobno glumiti u takvom filmu sa takvom temom, u autentičnom okruženju - u Rimu, u tim koloseumima i kostimima. Bilo je preko 200-300 ljudi na setu iz raznoraznih krajeva sveta i jedva čekam da pogledam film, jer moja uloga nije prevelika, ali je jako značajna. To je čovek koji najavljuje dolazak hrišćanstva koji doživljava preobrat, katarzu i shvata koliko su vera u Isusa i vera u Boga jake.
Igrali ste u pozorištu Raskoljnikova, Ahmeda Nurudina, vrlo zahtevne uloge. Šta Vam pruža pozorište?
- Pozorište je moja prva ljubav, prva kuća. Pozorište je za glumca najsvetije mesto, kao što je za vernika to crkva. To je mesto gde se pokazuje ko je kakav glumac i ko koliko može, jer to je živa stvar, kad izađete na scenu nema povratka nazad. Vi ste tu, publika je došla da vas gleda, da joj pružite katarzu, nasmejete, rasplačete, da je zamislite nekim problemom ili pitanjem koje ta predstava nudi. Mislim da je zbog toga gluma samurajski posao, jer mi imamo misiju da ljudima pružimo beg od realnosti, da se kroz tih sat, dva, tri koliko su u pozorištu gde gledaju žive ljude na sceni identifikuju sa njihovim problemima, strahovima, sumnjama, strepnjama. Veoma sam zahvalan sto sam imao priliku da u pozorištu radim sa velikim rediteljima, da igram velike uloge kao sto su Raskoljnikov, Ahmed Nurudin, Leon Glembaj, kao i likove iz Šekspirovih i Molijerovih drama. To me je najviše izgradilo kao glumca. Pozorište mi je pomoglo da pobedim svoje sumnje i strahove i da svakodnevno radim na sebi.
Pored velikog angažmana u filmovima i serijama vodite i Gradsko pozorište Gradiška.
- To je moj grad, tu sam odrastao, napravio svoje prve korake, tu su se desile ljubavi, razočaranja, tuga i sreća… Tu su mi drugovi iz detinjstva, porodica, roditelj i brat,tako da sam odlučio da se vratim i da pomognem Gradskom pozorištu Gradiška da radi što bolje, da iskoristim svoje znanje, iskustvo, ali i kontakte, da bih pozorište izvukao izvan granica tog grada, približio ga ljudima u drugim sredinama. Prošle godine smo prvi put organizovali festival „Ljubica“, prvi festival pozorišta Republike Srpske. Trajao je pet dana i svake večeri su sale bile pune, što samo pokazuje da ljudi vole pozorište, da su željni da dolaze, samo treba da im se to ponudi, da im je dostupno, da im je tu. Ljudi su željni kulture, nečega više od svakodnevnog života i ja kao glumac pokušavam da kroz direktorski rad u Gradskom pozorištu Gradiška, to ljudima i pružim u svome gradu.
Uskoro ćemo vas gledati u ulozi Fute, muža Marine Tucaković u filmu „Nedelja” Nemanje Ćeranića o Džeju Ramadanovskom. Zašto Vam je ta uloga značajna? Kakvog Džeja nam otkriva taj film?
- „Nedelja” je veoma značajan film, jer je Džej jedna od ikona pop kulture kod nas od devedesetih pa nadalje, čovek koji je svojim pesmama svakograsplakao, podstakao na ples… Imao je neverovatnu emociju u glasu, neverovatan pristup izvođenju svojih pesama. Marina Tucaković i Futa su to prepoznali i stvorili možda najlepše balade koje su ikad napisane na ovim prostorima. Meni je veoma značajno što sam igrao u takvom filmu, a lik Fute mi je jedan od dražih, iako ga nema puno u filmu. Bilo je čarobno tumačiti lik čoveka koji je napisao toliko dobrih pesama, uz koje smo odrasli, uz koje smo izašli prvi put u kafanu, sreli prve ljubavi. To je ono što me kao glumca čini srećnim.
Kako ste odlučili da fudbal zamenite glumom? Tu je još jedna velika ljubav – književnost. Imaju li fudbal, književnost i gluma nešto zajedničko?
- Fudbal sam trenirao nekih desetak godina i čitavo svoje detinjstvo mislio sam da ću biti profesionalni fudbaler. Međutim, književnost i filmovi su me odvukli na drugu stranu, otkrio sam taj čarobni svet glume, filma, pozorišta, drame, romana i negde je to prevagnulo. Ali i dan danas sam pasionirani ljubitelj fudbala, navijač Crvene zvezde i Kozare iz Gradiške, naravno. Nije mi žao što se nisam bavio fudbalom, ali uvek u čoveku ostane pitanje šta bi bilo, kad bi bilo. Međutim, mislim da me je gluma najviše ispunila kao ljudsko biće i dala mi ono što ne bih mogao da dobijem ni u jednom drugom poslu.
