https://lat.sputnikportal.rs/20230925/cudo-kakvo-malo-gde-postoji-alternativni-grad-u-crnoj-gori---svedoci-o-jednoj-istini-veceg-reda-1161641714.html
Čudo kakvo malo gde postoji: Alternativni „grad“ u Crnoj Gori - svedoči o jednoj istini većeg reda
Čudo kakvo malo gde postoji: Alternativni „grad“ u Crnoj Gori - svedoči o jednoj istini većeg reda
Sputnik Srbija
Bog je mitropolitu Amfilohiju dao snagu da se preko njega učini čudo obnove Crkve u Crnoj Gori, kakvo je malo gde zapamćeno. U tom blagodatnom talasu se desila... 25.09.2023, Sputnik Srbija
2023-09-25T16:11+0200
2023-09-25T16:11+0200
2023-09-25T16:11+0200
društvo
društvo
srbija
srbija – društvo
manastir svetog luke
župa nikšićka
vladika ilarion
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/09/14/1161488430_0:0:3073:1730_1920x0_80_0_0_9c7e527f2d21fe7e8b1a2c1ff07cfd95.jpg
Ovo za Sputnjik kaže episkop novobrdski Ilarion i dodaje:Sa jednim od najmlađih episkopa Srpske pravoslavne crkve razgovarali smo na donatorskoj večeri za obnovu manastira Župa Nikšićka, zadužbine Nemanjića, koja je posle Drugog svetskog rata pretvorena u motel.Svetinja koja je više puta rušenaZa svetinju koja je više puta rušena i obnavljana malo ko je i znao, dok u manastir, po blagoslovu mitropolita Amfilohija nisu stigle monahinje iz Manastira Ćelija Piperska. Danas to mesto, kako kažu oni koji su ga posetili, „vrca od ljubavi“.Naš sagovornik kaže da je uvek inspirativnan fenomen, čudo, koliko bogatstva na relativno malom prostoru imamo kada govorimo o duhovnom, ali i o materijalom bogatstvu naše crkve, pa i ne iznenađuje da mnoge stvari ne znamo.„Dok sam živeo na Kosovu i Metohiji otkrivao sam neka sveta mesta na tom prostoru koji je bio u blizini manastira u kojima sam boravio. Nekim promislom božijim Crkva se obnavlja i vaskrsava i to čudo i iskustvo vaskrsenja svedoči o vaskrslom Hristu. Metafora toga, simbol toga jesu i naše svetinje koje posle perioda pustoši ponovo oživljavaju. U manastiru Dečani, u kome sam živeo i služio Bogu, uvek smo bili bliski sa mitropolijom crnogorsko-primorskom, kasnije sa eparhijom budimljansko - nikšićkom, a posebno sa sadašnjim sestrinstvom manastira Sveti Luka. Jedan iz bratije je iz Nikšića, on je bio spona između našeg manastira i manastira Župa Nikšićka. Vrlo smo sličnog duha i jedni druge smo u tom duhovnom smislu podržavali.“Vladika Ilarion dodaje da mu je posebno drago što su radovi na obnovi pri kraju, što se crkva ulepšava i ukrašava na primeren način, a posebno ga raduje kada se nešto radi valjano.Oslikali je umetnici iz BelorusijeUpitan kako je došlo do izbora umetnika iz Belorusije, iz Minska, da oslikavaju ovaj manastir, kaže da je to, po nadahnuću Božijem, bio izbor sestara, ali i da i mi imamo sve više valjanih umetnika, posebno u Crnoj Gori.„Hramovi su tamo u poslednje vreme izuzetno lepo oslikani i ukrašeni, ali imamo i živopisaca koji su školovani na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za konzervaciju i restauraciju, što je dodatna potreba da ta škola zaista ima smisla. O ukusima se ne raspravlja, ali čini mi se da su se sestre, iako je ovo bilo jako teško organizovati, opredelile po nekom nadahnuću za ovo možda teže rešenje, ali koje se čini da je dobro. Vidimo i da je Hram Svetog Save svojevrsno savremeno čudo crkvene umetnosti. Malo je savremenih hramova koji su tako bogato i lepo ukrašeni, a opet su tu umetnici iz Rusije radili, ali i iz Belorusije. Tradicija se u tom smislu nastavlja.“Amfilohije nikada nije bio samNa konstataciju Sputnjika da je ogromna snaga bila u mitropolitu Amfilohiju, koji je vratio život u ovaj manastir kod Nikšića, da je sve zavisilo samo od njega, od jednog čoveka, vladika Ilarion kaže da se sve dogodilo baš zato što on nikada nije bio sam.„Taj čovek, sveti čovek, mitropolit Amfilohije je neprekidno bio čovek zajednice. O tome svedoči i njegova ljubav u Hristu sa vladikom Atanasijem, kao njegovim bratom, sa njegovim bratom vladikom Irinejem bačkim, potekli su iz iste duhovne kolevke. Jedan čovek je nijedan čovek. Mitropolit Amfilohije je svojom crkvenom službom uvek svedočio da nije sam, da nije svedočanstvo njegovo o njemu samom, nego da on svedoči onoga drugoga, višeg od njega, Gospoda Boga. I da taj Bog njega potvrđuje i svedoči o njemu. A kada govorimo o jednom čoveku, to je jedino Gospod Isus Hristos, za koga je rečeno „eno čoveka“, kada je trebalo da ide na stradanje. Ali Hristos opet govori, „ja i Otac smo zajedno, ja i Otac smo jedno“. On nikada nije sam, Hristos je uvek zajedno sa svojim nebeskim ocem i sa Duhom koji o njemu svedoči. A sa druge strane, u tajni Crkve Božije, Hristos je tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo.“Alternativni grad utehe i radostiU manastiru Svetog Luke danas živi čak 27 sestara, što je prilično brojno za naše uslove, ali i svuda u pravoslavnom svetu danas. Vladika kaže da je mitropolit Amfilohije zaslužan za obnovu crkvenog života, ali i monaštva, pa u Crnoj Gori, posebno ženskog monaštva.„Brojna su sestrinstva koja već godinama napreduju i svedoče Hrista, svedoče nebesku istinu. To je dragocenost u savremenom svetu i društvu, zato što manastir treba da svedoči da ovaj svet, sa svim svojim darovima i lepotama, nije konačan, da monaštvo nudi taj alternativni "grad“. Koliko nam on daje utehe i radosti, monasi su pokazali svojim odvajanjem od grada u grad koji svedoči da postoji istina koja je neprolazna. Takođe, u monaštvu se i jednakost muškog i ženskog, današnja važna tema, možda najviše vidi. U pravoslavnom monaštvu ne postoje različiti monaški redovi, monaštvo je jedno, potpuno isto, i muško, i žensko. Tajna jednakosti, prevazilaženja podela koje postoje u ovom svetu, u monaštvu se već nazire“.Dok smo razgovarali sa episkopom na donatorskoj večeri, pažnja drugih medija bila je usmerena isključivo na naše najpoznatije glumce koji su dali svoj doprinos obnovi manastira Svetog Luke. Pitali smo ga da li i ta slika govori o svetu u kome danas živimo, u kome duhovnik ne može da bude zanimljiviji od poznatog umetnika, uostalom i on je nekada bio glumac Rastko Lupulović.Kaže da je to rep koji ga prati, ali mu je i krst, deo njegovog bića i identiteta;“Taj krst sa zahvalnošću nosim, zato što sam i u tom prethodnom životu, na iskustvima koja sam tada imao, zahvalan. I ne odričem ga se u potpunosti, mislim da me nešto iz tog prethodnog života vodilo ka životu u Crkvi. Svi smo skloni senzaciji, potrebno je i zaraditi neke pare da bi se živelo i potrebno je uživati. Taj splet vlastoljublja, slavoljublja i srebroljublja je nešto što je okosnica greha sa kojima se svi mi borimo. To se nekada vidi više, nekada manje, ali svako zlo je od ta tri sazdano. Svi generišemo to zlo, kada čovek vidi nešto što je loše, neki fenomen, kad krene da ga odmotava, shvata da od sličnih stvari boluje i sam. Tako je i kada vidiš sujetu. Sad bi ja trebalo da kao episkop i monah predstavljam neko smirenje, a da su glumci deo glamura. Ali, čim čovek krene da to istražuje, shvati da sve loše što vidi drugde, ima i u sebi“.Na kraju razgovora za Sputnjik vladika novobrdski Ilarion dodaje da i tamo gde smatramo da je loše dominantno, možemo sresti dobro koje će da proklija i donese jako bogate plodove, a da naše dobro može lako da se osuši, da nestane.„Može da se desi vrlo lako da oni što su spolja, u jednom magnovenom trenutku budu unutra, kao onaj razbojnik na krstu, kao niz grešnika koji su prepoznali Hrista, a mnogo finih, pobožnih ljudi, i iz klira, da budu van ograde crkve. I to je moguće“.
srbija
župa nikšićka
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
društvo, srbija, srbija – društvo, manastir svetog luke, župa nikšićka, vladika ilarion
društvo, srbija, srbija – društvo, manastir svetog luke, župa nikšićka, vladika ilarion
Čudo kakvo malo gde postoji: Alternativni „grad“ u Crnoj Gori - svedoči o jednoj istini većeg reda
Bog je mitropolitu Amfilohiju dao snagu da se preko njega učini čudo obnove Crkve u Crnoj Gori, kakvo je malo gde zapamćeno. U tom blagodatnom talasu se desila i obnova manastira Svetog Luke u Župi Nikšićkoj. Bratija Dečana ima poseban odnos sa sestrinstvom tog manastira, zato osećam potrebu da budem deo ovoga.
Ovo za Sputnjik kaže episkop novobrdski Ilarion i dodaje:
„Treba da poštujemo žrtvu i trud monaha i monahinja, oni su alternativni „grad“ koji svedoči da postoji jedna istina većeg reda, istina neprolazna“.
Sa jednim od najmlađih episkopa Srpske pravoslavne crkve razgovarali smo na
donatorskoj večeri za obnovu manastira Župa Nikšićka,
zadužbine Nemanjića, koja je posle Drugog svetskog rata
pretvorena u motel.
Svetinja koja je više puta rušena
Za
svetinju koja je više puta
rušena i obnavljana malo ko je i znao, dok u manastir, po blagoslovu
mitropolita Amfilohija nisu stigle monahinje iz Manastira Ćelija Piperska. Danas to mesto, kako kažu
oni koji su ga posetili, „vrca od ljubavi“.
Naš sagovornik kaže da je uvek inspirativnan fenomen, čudo, koliko bogatstva na relativno malom prostoru imamo kada govorimo o duhovnom, ali i o materijalom bogatstvu naše crkve, pa i ne iznenađuje da mnoge stvari ne znamo.
„Dok sam živeo na Kosovu i Metohiji otkrivao sam neka sveta mesta na tom prostoru koji je bio u blizini manastira u kojima sam boravio. Nekim promislom božijim Crkva se obnavlja i vaskrsava i to čudo i iskustvo vaskrsenja svedoči o vaskrslom Hristu. Metafora toga, simbol toga jesu i naše svetinje koje posle perioda pustoši ponovo oživljavaju. U manastiru Dečani, u kome sam živeo i služio Bogu, uvek smo bili bliski sa mitropolijom crnogorsko-primorskom, kasnije sa eparhijom budimljansko - nikšićkom, a posebno sa sadašnjim sestrinstvom manastira Sveti Luka. Jedan iz bratije je iz Nikšića, on je bio spona između našeg manastira i manastira Župa Nikšićka. Vrlo smo sličnog duha i jedni druge smo u tom duhovnom smislu podržavali.“
Vladika Ilarion dodaje da mu je posebno drago što su radovi na obnovi pri kraju, što se crkva ulepšava i ukrašava na primeren način, a posebno ga raduje kada se nešto radi valjano.
Oslikali je umetnici iz Belorusije
Upitan kako je došlo do izbora umetnika iz Belorusije, iz Minska, da oslikavaju ovaj manastir, kaže da je to, po nadahnuću Božijem, bio izbor sestara, ali i da i mi imamo sve više valjanih umetnika, posebno u Crnoj Gori.
„Hramovi su tamo u poslednje vreme izuzetno lepo oslikani i ukrašeni, ali imamo i živopisaca koji su školovani na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za konzervaciju i restauraciju, što je dodatna potreba da ta škola zaista ima smisla. O ukusima se ne raspravlja, ali čini mi se da su se sestre, iako je ovo bilo jako teško organizovati, opredelile po nekom nadahnuću za ovo možda teže rešenje, ali koje se čini da je dobro. Vidimo i da je Hram Svetog Save svojevrsno savremeno čudo crkvene umetnosti. Malo je savremenih hramova koji su tako bogato i lepo ukrašeni, a opet su tu umetnici iz Rusije radili, ali i iz Belorusije. Tradicija se u tom smislu nastavlja.“
Amfilohije nikada nije bio sam
Na konstataciju Sputnjika da je ogromna snaga bila u mitropolitu Amfilohiju, koji je vratio život u ovaj manastir kod Nikšića, da je sve zavisilo samo od njega, od jednog čoveka, vladika Ilarion kaže da se sve dogodilo baš zato što on nikada nije bio sam.
„Taj čovek, sveti čovek, mitropolit Amfilohije je neprekidno bio čovek zajednice. O tome svedoči i njegova ljubav u Hristu sa vladikom Atanasijem, kao njegovim bratom, sa njegovim bratom vladikom Irinejem bačkim, potekli su iz iste duhovne kolevke. Jedan čovek je nijedan čovek. Mitropolit Amfilohije je svojom crkvenom službom uvek svedočio da nije sam, da nije svedočanstvo njegovo o njemu samom, nego da on svedoči onoga drugoga, višeg od njega, Gospoda Boga. I da taj Bog njega potvrđuje i svedoči o njemu. A kada govorimo o jednom čoveku, to je jedino Gospod Isus Hristos, za koga je rečeno „eno čoveka“, kada je trebalo da ide na stradanje. Ali Hristos opet govori, „ja i Otac smo zajedno, ja i Otac smo jedno“. On nikada nije sam, Hristos je uvek zajedno sa svojim nebeskim ocem i sa Duhom koji o njemu svedoči. A sa druge strane, u tajni Crkve Božije, Hristos je tamo gde su dva ili tri sabrana u ime Njegovo.“
Alternativni grad utehe i radosti
U manastiru Svetog Luke danas živi čak 27 sestara, što je prilično brojno za naše uslove, ali i svuda u pravoslavnom svetu danas. Vladika kaže da je mitropolit Amfilohije zaslužan za obnovu crkvenog života, ali i monaštva, pa u Crnoj Gori, posebno ženskog monaštva.
„Brojna su sestrinstva koja već godinama napreduju i svedoče Hrista, svedoče nebesku istinu. To je dragocenost u savremenom svetu i društvu, zato što manastir treba da svedoči da ovaj svet, sa svim svojim darovima i lepotama, nije konačan, da monaštvo nudi taj alternativni "grad“. Koliko nam on daje utehe i radosti, monasi su pokazali svojim odvajanjem od grada u grad koji svedoči da postoji istina koja je neprolazna. Takođe, u monaštvu se i jednakost muškog i ženskog, današnja važna tema, možda najviše vidi. U pravoslavnom monaštvu ne postoje različiti monaški redovi, monaštvo je jedno, potpuno isto, i muško, i žensko. Tajna jednakosti, prevazilaženja podela koje postoje u ovom svetu, u monaštvu se već nazire“.
Dok smo razgovarali sa episkopom na donatorskoj večeri, pažnja drugih medija bila je usmerena isključivo na naše najpoznatije glumce koji su dali svoj doprinos obnovi manastira Svetog Luke. Pitali smo ga da li i ta slika govori o svetu u kome danas živimo, u kome duhovnik ne može da bude zanimljiviji od poznatog umetnika, uostalom i on je nekada bio glumac Rastko Lupulović.
Kaže da je to rep koji ga prati, ali mu je i krst, deo njegovog bića i identiteta;
“Taj krst sa zahvalnošću nosim, zato što sam i u tom prethodnom životu, na iskustvima koja sam tada imao, zahvalan. I ne odričem ga se u potpunosti, mislim da me nešto iz tog prethodnog života vodilo ka životu u Crkvi. Svi smo skloni senzaciji, potrebno je i zaraditi neke pare da bi se živelo i potrebno je uživati. Taj splet vlastoljublja, slavoljublja i srebroljublja je nešto što je okosnica greha sa kojima se svi mi borimo. To se nekada vidi više, nekada manje, ali svako zlo je od ta tri sazdano. Svi generišemo to zlo, kada čovek vidi nešto što je loše, neki fenomen, kad krene da ga odmotava, shvata da od sličnih stvari boluje i sam. Tako je i kada vidiš sujetu. Sad bi ja trebalo da kao episkop i monah predstavljam neko smirenje, a da su glumci deo glamura. Ali, čim čovek krene da to istražuje, shvati da sve loše što vidi drugde, ima i u sebi“.
Na kraju razgovora za Sputnjik vladika novobrdski Ilarion dodaje da i tamo gde smatramo da je loše dominantno, možemo sresti dobro koje će da proklija i donese jako bogate plodove, a da naše dobro može lako da se osuši, da nestane.
„Može da se desi vrlo lako da oni što su spolja, u jednom magnovenom trenutku budu unutra, kao onaj razbojnik na krstu, kao niz grešnika koji su prepoznali Hrista, a mnogo finih, pobožnih ljudi, i iz klira, da budu van ograde crkve. I to je moguće“.
