Kakva je bila kultura u godini iza nas: Približavamo li se 6. aprilu ili - zidu
CC0 / /
Pratite nas
Uz sve velike, sumorne, istorijske i političke događaje koje nam mediji svakog dana pomalo agresivno nameću kao temu za razmišljanje, potreba za kulturom se očuvala, utisak je književnika i profesora Mihajla Pantića o godini za nama.
„Ono što je moj okvirni utisak je da se polako ponovo uspostavlja književni život, jer se preko dve godine manje-više odvijao u virtuelnoj sferi. Sajam knjiga je bio veoma posećen što pokazuje da se se svest o potrebi kulturnih sadržaja ove ili one vrste ponovo vratila. Uspostavilo se i ono što ja baš i ne volim – funkcionisanje književnog tržišta, ali tako je svuda u svetu. Produkcija se ponovo oslonila na obe noge i u knjižarama imamo jednu nepreglednost. Kada uđete, osećate se izgubljeno kao u samoposluzi“, kaže Pantić za Sputnjik.
Kulture se setimo kada se zabrani
Reditelja i profesora Milutina Petrovića 2022. podseća na 1940. godinu.
„Rat je izbio, ali još nije kod nas pa mi sedimo, ćaskamo, pijemo kafu u bašti, a 6. april će se tek desiti. Te godine se posle zaboravljaju. Ja ne znam da je neko pominjao kulturu tih godina, sigurno je bilo premijera i knjiga koje su tada izašle. I 2022. je bila takva. Kultura služi kada je političari hoće i cela stvar je krenula sa zabranom Čajkovskog i Dostojevskog, a na kraju se sve svodi na to da se ti setiš Čajkovskog i Dostojevskog i naše kulture kada se zabrani“, kaže Petrović.
Na to se nadovezuje Pantić ukazavši na našu sklonost da romantizujemo prošlost:
„Čovek uspeva da se detraumatizuje i da loše, teške i crne sadržaje potisne u stranu. Tu mu kultura služi ne samo kao prostor u kome dolazi do samorazumevanja, nego ima i određena katarzična svojstva. Vi samog sebe povlašćujete, govorite - svet je oduvek bio takav i nisam ja najgori, mene zanimaju stvari koje će pretrajati i ružno vreme i naše televizijske dnevnike i agresiju medija, sve što čini našu svakidašnjicu“.
Mihajlo Pantić
© Sputnik
Nepregledna produkcija
Sagovornici Sputnjika su saglasni da je postalo nemoguće kulturu i stvaralaštvo odvojiti od brojeva, takmičenja, marketinga.
„Nismo imali televiziju pa smo imali dva kanala. Onda se pojavio treći kanal pa je Brus Springstin napisao pesmu „57 Channels (And Nothin’ On)“sa lamentom nad činjenicom da je civilizacija došla do toga da ima 57 kanala, a nema ništa na njima. Sada imamo nepreglednu količinu kanala. Imamo i Netfliks, Amazon, Dizni, Apolon, sa po stotinama i stotinama serija koje imaju po stotine epizoda. Slično kao kada uđete u knjižaru. Otišao sam da kupim tati strip i nisam mogao da verujem koliko tu ima imena. Postoji u matematici beskrajno, ali valjda postoji neki zid da ljudi udare i vrate se nazad. Imamo jedan život tokom koga možeš određen broj puta da odeš u pozorište, bioskop i pročitaš određen broj knjiga. Nije mi jasno šta ćemo raditi sa bilionima“, primećuje reditelj filma „Nečista krv“.
Pantić se prisetio reči Miodraga Pavlovića da je prva osobina moderne književnosti njena nepreglednost:
„Mi zaista možemo da verujemo da u tom šarenilu ipak postoji neki Borhes ili Vasko Popa, ali kako da dođemo do njih? Godina za nama je bila u znaku godišnjice Borislava Mihajlovića Mihiza, Duška Radovića i Vaska Pope i to mi je jedan od boljih i lepših utisaka. To su knjige koje će ostati u mojoj biblioteci. Ja kao i svi koji žive u socijalističkim stanovima imam problem šta da radim sa knjigama ali sam sačuvao jednu bizarnu osobinu – i dalje kupujem knjige iako ne znam da li ću stići da ih pročitam“.
Patroviću je lakše - svoju biblioteku čuva na hard diskovima, a u obilju filmova se snalazi vraćajući se Pazolinijevoj „Medeji“ i ostvarenju „Imati nemati“ Haurda Hoksa:
„Kada sam jedanaesti put gledao Hoksov film, počeo sam da plačem kao da sam pred Davidom u Firenci. Piter Bogdanović je rekao da ne postoje stari filmovi. Ljudi kažu - gledao sam taj film. Ne postoji nešto kao 'video sam film'. Hoćete li okrenuti glavu pred Mona Lizom kada uđete u Luvr jer ste je videli? Ništa lepše nego kada ponovo uzmeš da čitaš 'Zločin i kaznu'. To uvek donese neverovatna saznanja“.
Najčitanija ili najvrednija knjiga
Kao član žirija najprestižnijih nagrada, profesor Pantić je koncept takmičenja i marketinške prezentacije, prisutan u svemu, prepoznao i u književnosti.
„U marketinškoj utakmici je nadgornjavanje postalo beskonačno. Ja se protiv toga jako bunim. I dalje sam čitalac poezije, a ona izlazi u 150-200 primeraka. Konzumerizam je ušao i u književnost. U knjižarama postoje knjige za koje morate da pitate da li ih imauju, pa ukucaju na kasi i vide da imaju dva primerka ili vam kažu da mogu da naruče, a ono što se najbolje prodaje stoji po 50 i 100 primeraka kao proizvodi na akciji u samoposluzi. Ono što se najbolje prodaje trebalo bi da bude najbolje u estetskom smislu što je neopevana glupost – kvalifikovati masovnu potrošnju kao kriterijum vrednosti“.
Pantić kaže da će uskoro u penziju i sebi obećava da će ponovo pročitati knjige koje je čitao, ali i one koje ga već duže vreme „gledaju“ sa police:
„Znam da me čeka gozba koja me oslobađa svih obaveza i upućuje na čisto čitalačko zadovoljstvo. Svaki čovek je dužan sebi 15-20 kapitalnih svetskih dela svetske književnosti i sa tim da ode sa ovog sveta“.
24 Septembar 2022, 10:00
