https://lat.sputnikportal.rs/20220709/bozo-koprivica-od-kisa-sam-naucio-kako-ostati-cist-zbog-pela-sam-isao-cak-i-na-zvezdin-stadion-1139649010.html
Božo Koprivica: Od Kiša sam naučio kako ostati čist, zbog Pelea sam išao čak i na Zvezdin stadion
Božo Koprivica: Od Kiša sam naučio kako ostati čist, zbog Pelea sam išao čak i na Zvezdin stadion
Sputnik Srbija
Od Kiša sam naučio o odnosu s ljudima, kako čovek može biti plemenit, biti veran, ostati čist. Kada je otišao, hiljade mladih ljudi ostalo je sat vremena posle... 09.07.2022, Sputnik Srbija
2022-07-09T12:43+0200
2022-07-09T12:43+0200
2022-07-09T12:55+0200
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
književnost
eseji
partizan
božo koprivica
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/07/08/1139647662_0:0:1081:608_1920x0_80_0_0_c6a971d9d35395b8258e959f635e7d87.jpg
Koprivica ovih dana na dresu nosi broj 54 jer igra bluz u 54 nedelje sa asom poezije Miodragom Raičevićem sa kojim zajedno potpisuje knjigu „Bluz dva prijatelja u 54 tjedna“. On igra za Pelea, Garinču, Kiša, Mirka Kovača, dobacujući se sa sećanjem, mešajući njihovu igru s ličnom tragedijom. U 54 fusnote, on se obratio i Džimu Morisonu, Rejmondu Karveru, Bjanki Džeger i Borhesu koji je o fudbalu govorio da je popularan „zato što je glupost popularna“. Bluz Boža Koprivice kao neizbežnost i nužnost, ne gubi vezu sa životom, bilo da je posvećen Garinči, Peleu ili antičkom junaku Ajantu. On uvek govori o pojedinačnom iskustvu, sećanjima, fantaziji na sceni koja može biti stadion, gradski trg, pozorište... „Bluz je ono čemu se stalno vraćam“, kaže pesnik Miodrag Raičević u čijoj je poeziji Koprivica tražio rimu za svaku od 54 proznih beleški i eseja. U maniru originalnog bluza. „Sam sam pravio izbor, Mijo se nije mešao nego sam se ja trudio da svoje misli uglazbim s njegovom pesmom. Nekad sam u tome uspeo nekad nisam, ali moj je izbor, a bilo je i korektno da potpišem Miju Raičevića jer se svaki moj tekst, esej završava njegovom pesmom. Tako da ona i drugačije zvuči kad se rimuje s poezijom. Teško je s poezijom se rvati – aristokrata se bori za izgubljenu stvar uvek“, govori za Sputnjik Božo Koprivica. Hoću da krenem, hoću da urliknem Kako je došlo do „Bluza dva prijatelja“ s obzirom na to da volite i bluz i džez, ali ste u duši panker? -To je tačno, ali ja to nisam znao, kao što nisam znao da sam roker. Sve to kreće iz detinjstva i što bi rekao Rastko Petrović „hoću negde da krenem“ ili Gingzberg „hoću da urliknem“. A do „Bluza“’ je došlo tako što sam i ranije voleo poeziju Mije Raičevića koji je svojevremeno u Titogradu vodio veoma značajnu „Jugoslovensku reviju“ gde je objavljivao blokove o filmovima i stavljao „Asteriksa“ na poslednjoj strani – to je tada bilo revolucionarno. Imao je sagovornika u Miodragu Vukoviću i još nekim likovnim i dramskim stvaraocima, Ljubi Đurkoviću, Miliji Pavićeviću tako da je to doba preokreta iz epske matrice. Oni su najavili dolazak mlađe generacije među kojima su Balša Brković, Bečanović, Spahić i Ilija Đurović koji je izrastao u vrsnog pesnika. U vašoj knjizi su i Mirko Kovač i Danilo Kiš. Šta je više uticalo na vas kao pisca, prijateljstvo s njima ili njihovo stvaralaštvo? -Prijateljstvo s Kišom je došlo spontano. Napisao sam tekst za podgoričko „Stvaranje“ međutim, to je mnogo kasnilo, gotovo dve godine. Stao sam u odbranu „Grobnice“ i potom je Mirjana Miočinović rekla Kišu da ima jedan mladi Crnogorac i on me je pozvao telefonom, što me je malo zbunio. Na književnoj večeri u Subotici, bilo je to 1978. godine, Kiš je rekao da mora jedino Božo Koprivica da govori iz Beograda. Bilo je prepuno i posle dvadeset minuta neki je čovek iz Sente počeo da blebeće o logorima, Golom otoku, što je bila mala natuknica o Kišovom „prepisivanju“. Kiš mu je naravno odgovorio, posle smo otišli na Palić i kad sam se vratio u Beograd odmah su me zvali neki da me pitaju kako ste prošli – tad sam shvatio da je sve to bila užasna nameštaljka. Međutim, Kiš je gospodski odgovarao. Kada su ga jednom u Ljubljani zlonamerno pitali kakav je pisac Bulatović, odgovorio je – odličan pisac, napisao je tri, četiri izvrsne knjige. A to se sve dešava u jeku afere. Književnost je jedno, polemika je drugo. Kad je neko dobar u nečemu i napravi lošu stvar ne opraštam lako. Ali Hamsunu sve opraštam, Ezri Paundu sve opraštam.Šta je inspirativnije – pisati o Tostaovom driblingu ili o fragmentima iz Kišovog „Porodičnog cirkusa“? -Isto je. Više sam naučio od Kiša o odnosu s ljudima, kako čovek može biti plemenit, kako može biti veran, govoriti bez mnogo reči, ostati čist. Jer na Kiša su svi bili ljubomorni, čak i najbliži drugovi. Postoji ta priča zašto se Kiš sahranio po pravoslavnom običaju, u Beogradu, ne na Cetinju i dugo traje ta polemika. Kiš je kao vitez vratio svoj dug. Njemu je pravoslavlje vratilo život, majka ga je krstila u Uspenjskoj crkvi ’44. u Novom Sadu. Kiš je vratio dug gradu u kojem su mu se velike stvari desile. Hiljade mladih ljudi ostalo je sat vremena posle sahrane. Bila je takva atmosfera, sunce, oktobar, kao iz „Ranih jada“. Taj dan zaslužite. Kad je umro Crnjanski, bilo je kao iz prvog dela „Seoba“. Njegova žena Vida je sedela, sneg je padao kao da će padati večno… Bitno je ono što ostaje iza Kiša, taj opus koji zaslužuje Nobelovu nagradu. Kiš je ispunio svoju sudbinu. Božanski oblik treba dodati na bolju nogu na razdaljini od 40m U vašim se notama Džordž Best spojio s Džimom Morisonom, Zoltan Cibor s Rejmondom Karverom. Da li je u tome izazov da majstorima voleja date nove note, novi dah? -Nikad ne odustajem od toga. Jednom sam prilikom na studijama svetske književnosti profesoru Vladeti Košutiću rekao da moram da napustim predavanje jer Pele nastupa u Beogradu, nažalost na Zvezdinom stadionu. Posle smo izašli u šetnju po Kalemegdanu, bilo je baš rano. I ja mu se obratim – Profesore sad je prilika da vam kažem, pošto je lopta božanskog oblika od Paskala, Odiseje… taj božanski oblik treba nekome dodati, u ritmu, na njegovu bolju nogu na razdaljini od 40 metara. Pele, Džordan, Luis Klej oni su dostojni Šekspira i mnogih velikih pisaca. To oslobađanje emocije i harmonija prostora je bolje nego u pozorištu. Imaju li sportisti svest da kad stupaju na teren, zapravo stupaju u antički teatar u vašim tekstovima?-Držati u napetosti tri hiljade, pedeset, sto hiljada ljudi - to je ta sličnost između pozorišta i sporta. Glumci me iznerviraju kada kažu da je njihova umetnost prolazna, dok se druge umetnosti zabeleže. Ponekad stanem na izlazu iz pozorišta i vidim trista, petsto, hiljadu ozarenih ljudi i ta energija negde ide, ona se zapiše. Crnjanski, naš najbolji pisac koji je bio veliki u svim žanrovima, od poezije do putopisa, rekao je da bi više voleo da je odigrao jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije nego sve što je napisao. A bio je talentovan fudbaler. U Nikšiću su mi se dešavale stvari dostojne ozbiljnih tragedija Kao pravi bluzer, uvek pišete iz ličnog ključa, u pokretu, iz Nikšića u Dubrovnik, Beograd, Moskvu i uvek nosite knjigu sa sobom. Da li je i vaš moto onaj koji citirate od Tolstoja – jedino što tražim od čitaoca jeste osećajnost? -Sebe i dalje smatram pre svega čitaocem. I uličarem. Ne uzimam sebe ozbiljno kao pisca, ali ako vas film, ako vas muzika dira, onda je to to. Sećam se posle jedne operacije na mozgu da sam čuo neki evergrin Zafira Hadžimanova. To je bila obrada stare pesme, ja sam tada učio da hodam i telo mi je reklo hajde kreni. I ustao sam da igram. Film i muzika izazivaju. Tako je i u sportu, mora da ima emociju. Ako se nerviram, ako imam neko osećanje kad gledam Partizan – to mi govori da sam živ. Dosta je redova u ovoj knjizi posvećeno Nikšiću u koji vas vraćaju pesme Vojislava Ilića Mlađeg, muzika Davorina Popovića… Šta u tom gradu danas vidite? -U Nikšiću su mi se dešavale stvari dostojne ozbiljnih tragedija. Ali tamo su mi se desile i najlepše stvari od ljubavi, fudbala, košarke. Mi smo kao juniori bili drugi u Jugoslaviji, pobedili smo Jugoplastiku i Olimpiju, a dobio nas je Duci Simonović sa četiri razlike. Nikšić ima jedan od najlepših trgova koji sam video u životu. Napravio ga je Josip Slade, Trogirljanin koga je doveo knjaz Nikola da pravi puteve, pozorište. Na tom sam trgu naučio šta je svetlost, šta je scenografija, igrali smo i lopte na tom trgu. A on jeste nastao na ruševinama rimskog naselja Anagastuma. Značili su mi ljudi; moj brat Voja pričao je o umetnicima, suvišnim ljudima. Nisam znao ko su, ali sam ih imao u sluhu. Bilo je u Jugoslaviji divnih gradova od Maribora, Ohrida, Mostara, Peći, Osijeka, da ne govorimo o obali. Ja sam Crnogorac, ali sam ostao Jugosloven u duši. Mislim da će to mlađim generacijama ostati kao radoznalost, kao Mediteran. U Istri živi žena Mirka Kovača, Boba, tamo je sve otvoreno, a na mestima gde su sukobi uvek pitam – da li se mladi zabavljaju? Ako postoji ljubav, znam da se sve može prevazići. Kažu da je poslednja i jedina romantična figura u savremenom stvaralaštvu upravo bluzer. Jeste li vi Božo romantik? -Jesam. Ne mogu bez toga. Sve se svodi na romantizam, samo se to pogrešno tumači, kao melodrama, kao nostalgija. Ako pogledamo jednu od najlepših scena na filmu kada klinac sedi na blatu i nije zadovoljan zvukom zvona, a onda mu jedan od najvećih slikara ikonopisaca na svetu, Rubljov prilazi i progovori posle 10 godina - šta je to nego romantizam i melodrama? „Rat i mir“ je melodrama, „Ana Karenjina“ je melodrama samo je pitanje kontrole. Sećam se Beograda kada je dolazio Džek Nikolson i to je bio romantizam. Toliko sam ugodnih trenutaka doživeo na Bitefu i Festu, doživeo sam Partizanov hod prema kupu šampiona 1965/66. kada smo dobili prvaka Francuske, Engleske, prvaka Češke. E to je bilo ošamućeno beogradsko proleće kada je Beograd utvrdio svoje mesto na mapi. Nadam se da će se taj Beograd vratiti. Moram u to da verujem.
https://lat.sputnikportal.rs/20191022/genije-koji-je-raspakovao-nacizam-i-komunizam--1121061063.html
https://lat.sputnikportal.rs/20200616/najopasnija-knjiga-o-jednom-danu-i-jednom-gradu-Dzejms-Dzojs-Uliks-1123045353.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2022
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
kultura, kultura – intervjui i analitika, književnost, eseji, partizan, božo koprivica
kultura, kultura – intervjui i analitika, književnost, eseji, partizan, božo koprivica
Božo Koprivica: Od Kiša sam naučio kako ostati čist, zbog Pelea sam išao čak i na Zvezdin stadion
12:43 09.07.2022 (Osveženo: 12:55 09.07.2022) Od Kiša sam naučio o odnosu s ljudima, kako čovek može biti plemenit, biti veran, ostati čist. Kada je otišao, hiljade mladih ljudi ostalo je sat vremena posle sahrane. Sunce, oktobar, kao iz „Ranih jada“, kaže za Sputnjik književnik Božo Koprivica čija nova knjiga „Bluz dva prijatelja u 54 tjedna“ čuva sećanje na velikane književnosti i fudbala.
Koprivica ovih dana na dresu nosi broj 54 jer igra bluz u 54 nedelje sa asom poezije Miodragom Raičevićem sa kojim zajedno potpisuje knjigu „Bluz dva prijatelja u 54 tjedna“. On igra za Pelea, Garinču, Kiša, Mirka Kovača, dobacujući se sa sećanjem, mešajući njihovu igru s ličnom tragedijom. U 54 fusnote, on se obratio i Džimu Morisonu, Rejmondu Karveru, Bjanki Džeger i Borhesu koji je o fudbalu govorio da je popularan „zato što je glupost popularna“.
Bluz Boža Koprivice kao neizbežnost i nužnost, ne gubi vezu sa životom, bilo da je posvećen Garinči, Peleu ili antičkom junaku Ajantu. On uvek govori o pojedinačnom iskustvu, sećanjima, fantaziji na sceni koja može biti stadion, gradski trg, pozorište...
„Bluz je ono čemu se stalno vraćam“, kaže pesnik Miodrag Raičević u čijoj je poeziji Koprivica tražio rimu za svaku od 54 proznih beleški i eseja. U maniru originalnog bluza.
„Sam sam pravio izbor, Mijo se nije mešao nego sam se ja trudio da svoje misli uglazbim s njegovom pesmom. Nekad sam u tome uspeo nekad nisam, ali moj je izbor, a bilo je i korektno da potpišem Miju Raičevića jer se svaki moj tekst, esej završava njegovom pesmom. Tako da ona i drugačije zvuči kad se rimuje s poezijom. Teško je s poezijom se rvati – aristokrata se bori za izgubljenu stvar uvek“, govori za Sputnjik Božo Koprivica.
Hoću da krenem, hoću da urliknem
Kako je došlo do „Bluza dva prijatelja“ s obzirom na to da volite i bluz i džez, ali ste u duši panker?
-To je tačno, ali ja to nisam znao, kao što nisam znao da sam roker. Sve to kreće iz detinjstva i što bi rekao Rastko Petrović „hoću negde da krenem“ ili Gingzberg „hoću da urliknem“. A do „Bluza“’ je došlo tako što sam i ranije voleo poeziju Mije Raičevića koji je svojevremeno u Titogradu vodio veoma značajnu „Jugoslovensku reviju“ gde je objavljivao blokove o filmovima i stavljao „Asteriksa“ na poslednjoj strani – to je tada bilo revolucionarno. Imao je sagovornika u Miodragu Vukoviću i još nekim likovnim i dramskim stvaraocima, Ljubi Đurkoviću, Miliji Pavićeviću tako da je to doba preokreta iz epske matrice. Oni su najavili dolazak mlađe generacije među kojima su Balša Brković, Bečanović, Spahić i Ilija Đurović koji je izrastao u vrsnog pesnika.
U vašoj knjizi su i Mirko Kovač i Danilo Kiš. Šta je više uticalo na vas kao pisca, prijateljstvo s njima ili njihovo stvaralaštvo?
-Prijateljstvo s Kišom je došlo spontano. Napisao sam tekst za podgoričko „Stvaranje“ međutim, to je mnogo kasnilo, gotovo dve godine. Stao sam u odbranu „Grobnice“ i potom je Mirjana Miočinović rekla Kišu da ima jedan mladi Crnogorac i on me je pozvao telefonom, što me je malo zbunio. Na književnoj večeri u Subotici, bilo je to 1978. godine, Kiš je rekao da mora jedino Božo Koprivica da govori iz Beograda. Bilo je prepuno i posle dvadeset minuta neki je čovek iz Sente počeo da blebeće o logorima, Golom otoku, što je bila mala natuknica o Kišovom „prepisivanju“. Kiš mu je naravno odgovorio, posle smo otišli na Palić i kad sam se vratio u Beograd odmah su me zvali neki da me pitaju kako ste prošli – tad sam shvatio da je sve to bila užasna nameštaljka. Međutim, Kiš je gospodski odgovarao. Kada su ga jednom u Ljubljani zlonamerno pitali kakav je pisac Bulatović, odgovorio je – odličan pisac, napisao je tri, četiri izvrsne knjige. A to se sve dešava u jeku afere. Književnost je jedno, polemika je drugo. Kad je neko dobar u nečemu i napravi lošu stvar ne opraštam lako. Ali Hamsunu sve opraštam, Ezri Paundu sve opraštam.
Šta je inspirativnije – pisati o Tostaovom driblingu ili o fragmentima iz Kišovog „Porodičnog cirkusa“?
-Isto je. Više sam naučio od Kiša o odnosu s ljudima, kako čovek može biti plemenit, kako može biti veran, govoriti bez mnogo reči, ostati čist. Jer na Kiša su svi bili ljubomorni, čak i najbliži drugovi. Postoji ta priča zašto se Kiš sahranio po pravoslavnom običaju, u Beogradu, ne na Cetinju i dugo traje ta polemika. Kiš je kao vitez vratio svoj dug. Njemu je pravoslavlje vratilo život, majka ga je krstila u Uspenjskoj crkvi ’44. u Novom Sadu. Kiš je vratio dug gradu u kojem su mu se velike stvari desile. Hiljade mladih ljudi ostalo je sat vremena posle sahrane. Bila je takva atmosfera, sunce, oktobar, kao iz „Ranih jada“. Taj dan zaslužite. Kad je umro Crnjanski, bilo je kao iz prvog dela „Seoba“. Njegova žena Vida je sedela, sneg je padao kao da će padati večno… Bitno je ono što ostaje iza Kiša, taj opus koji zaslužuje Nobelovu nagradu. Kiš je ispunio svoju sudbinu.
Božanski oblik treba dodati na bolju nogu na razdaljini od 40m
U vašim se notama Džordž Best spojio s Džimom Morisonom, Zoltan Cibor s Rejmondom Karverom. Da li je u tome izazov da majstorima voleja date nove note, novi dah?
-Nikad ne odustajem od toga. Jednom sam prilikom na studijama svetske književnosti profesoru Vladeti Košutiću rekao da moram da napustim predavanje jer Pele nastupa u Beogradu, nažalost na Zvezdinom stadionu. Posle smo izašli u šetnju po Kalemegdanu, bilo je baš rano. I ja mu se obratim – Profesore sad je prilika da vam kažem, pošto je lopta božanskog oblika od Paskala, Odiseje… taj božanski oblik treba nekome dodati, u ritmu, na njegovu bolju nogu na razdaljini od 40 metara. Pele, Džordan, Luis Klej oni su dostojni Šekspira i mnogih velikih pisaca. To oslobađanje emocije i harmonija prostora je bolje nego u pozorištu.
Imaju li sportisti svest da kad stupaju na teren, zapravo stupaju u antički teatar u vašim tekstovima?
-Držati u napetosti tri hiljade, pedeset, sto hiljada ljudi - to je ta sličnost između pozorišta i sporta. Glumci me iznerviraju kada kažu da je njihova umetnost prolazna, dok se druge umetnosti zabeleže. Ponekad stanem na izlazu iz pozorišta i vidim trista, petsto, hiljadu ozarenih ljudi i ta energija negde ide, ona se zapiše. Crnjanski, naš najbolji pisac koji je bio veliki u svim žanrovima, od poezije do putopisa, rekao je da bi više voleo da je odigrao jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije nego sve što je napisao. A bio je talentovan fudbaler.
U Nikšiću su mi se dešavale stvari dostojne ozbiljnih tragedija
Kao pravi bluzer, uvek pišete iz ličnog ključa, u pokretu, iz Nikšića u Dubrovnik, Beograd, Moskvu i uvek nosite knjigu sa sobom. Da li je i vaš moto onaj koji citirate od Tolstoja – jedino što tražim od čitaoca jeste osećajnost?
-Sebe i dalje smatram pre svega čitaocem. I uličarem. Ne uzimam sebe ozbiljno kao pisca, ali ako vas film, ako vas muzika dira, onda je to to. Sećam se posle jedne operacije na mozgu da sam čuo neki evergrin Zafira Hadžimanova. To je bila obrada stare pesme, ja sam tada učio da hodam i telo mi je reklo hajde kreni. I ustao sam da igram. Film i muzika izazivaju. Tako je i u sportu, mora da ima emociju. Ako se nerviram, ako imam neko osećanje kad gledam Partizan – to mi govori da sam živ.
Dosta je redova u ovoj knjizi posvećeno Nikšiću u koji vas vraćaju pesme Vojislava Ilića Mlađeg, muzika Davorina Popovića… Šta u tom gradu danas vidite?
-U Nikšiću su mi se dešavale stvari dostojne ozbiljnih tragedija. Ali tamo su mi se desile i najlepše stvari od ljubavi, fudbala, košarke. Mi smo kao juniori bili drugi u Jugoslaviji, pobedili smo Jugoplastiku i Olimpiju, a dobio nas je Duci Simonović sa četiri razlike. Nikšić ima jedan od najlepših trgova koji sam video u životu. Napravio ga je Josip Slade, Trogirljanin koga je doveo knjaz Nikola da pravi puteve, pozorište. Na tom sam trgu naučio šta je svetlost, šta je scenografija, igrali smo i lopte na tom trgu. A on jeste nastao na ruševinama rimskog naselja Anagastuma. Značili su mi ljudi; moj brat Voja pričao je o umetnicima, suvišnim ljudima. Nisam znao ko su, ali sam ih imao u sluhu. Bilo je u Jugoslaviji divnih gradova od Maribora, Ohrida, Mostara, Peći, Osijeka, da ne govorimo o obali. Ja sam Crnogorac, ali sam ostao Jugosloven u duši. Mislim da će to mlađim generacijama ostati kao radoznalost, kao Mediteran. U Istri živi žena Mirka Kovača, Boba, tamo je sve otvoreno, a na mestima gde su sukobi uvek pitam – da li se mladi zabavljaju? Ako postoji ljubav, znam da se sve može prevazići.
Kažu da je poslednja i jedina romantična figura u savremenom stvaralaštvu upravo bluzer. Jeste li vi Božo romantik?
-Jesam. Ne mogu bez toga. Sve se svodi na romantizam, samo se to pogrešno tumači, kao melodrama, kao nostalgija. Ako pogledamo jednu od najlepših scena na filmu kada klinac sedi na blatu i nije zadovoljan zvukom zvona, a onda mu jedan od najvećih slikara ikonopisaca na svetu, Rubljov prilazi i progovori posle 10 godina - šta je to nego romantizam i melodrama? „Rat i mir“ je melodrama, „Ana Karenjina“ je melodrama samo je pitanje kontrole. Sećam se Beograda kada je dolazio Džek Nikolson i to je bio romantizam. Toliko sam ugodnih trenutaka doživeo na Bitefu i Festu, doživeo sam Partizanov hod prema kupu šampiona 1965/66. kada smo dobili prvaka Francuske, Engleske, prvaka Češke. E to je bilo ošamućeno beogradsko proleće kada je Beograd utvrdio svoje mesto na mapi. Nadam se da će se taj Beograd vratiti. Moram u to da verujem.
