Za književnicu Vidu Ognjenović te tri decenije od Kišovog odlaska i dalje zvuče neshvatljivo.
Na pitanje da li se danas, sa vremenske distance, i dalje čini da je književnost zadesio veliki gubitak i da li imamo utisak o tome kakav je bio Danilo Kiš, njegova prijateljica kaže da bi trebalo da je tako.
„Trebalo bi da imamo takav utisak, jer smo u međuvremenu čitali i pročitali Kiša, on je i sada ovde prisutan u nekoliko novih izdanja, prevođen je na mnoge jezike, pisano je o njemu mnogo. Međutim, ne znam da li je Kiš ostao etalon kao što je nekad bio, etalon pisca koji je daleko od svake razmetljivosti, od svakog kiča, od svake besmislene improvizacije i raspričanosti, od svakog uzaludnog nakićenog folklora. Kiš je bio čovek visokog stila, visokog ukusa, pisac koji je bdio nad svakom rečenicom koju je potpisao i čije je delo, za moje pojmove, udžbenik književnosti“, kaže Vida Ognjenović.
Ko je danas mera vrednosti
O tome da je Kiš bio mera vrednosti, i ne samo književne, nema sumnje ni kritičar, pesnik i urednik Gojko Božović. No, da li je pisac „Grobnice...“ i „Ranih jada“ i dalje mera etičkih vrednosti u književnosti ili su danas neki drugi postali mera, pitamo Božovića.
„Svojim knjigama Danilo Kiš oličava visoku meru naše književnosti zahvaljujući kojoj mi danas možemo da vidimo šta jesu knjige koje treba smatrati značajnom, vrednom i dobrom literaturom“, kaže glavni urednik „Arhipelaga“, kuće na čijem su štandu izložena Sabrana dela Danila Kiša. Božović dodaje i da će, bez obzira na vrednosne mere, različiti čitaoci uvek praviti različite izbore:
„Ima čitalaca koji neće najpre izabrati Kiša, nego pisce koji svojim vrednostima i knjigama ne mogu da se mere sa literaturom koju je Kiš uobličio u svom dobu, ali to su posledice različitih okolnosti — društvenih, političkih, pre svega kulturnih. Možda najviše jedne opšte marginalizacije kulture. U poretku vrednosti koje danas imamo na sceni i sami čitaoci vrlo često neće izabrati najbolje što postoji u književnosti, nego ono što je deo trenda ili ukusa koji je nametnut iz okolnosti koje su više marketinške nego što su književne. A mi bez književno-istorijskih mitova, bez pouzdanih merila vrednosti više ne možemo da govorimo o tome šta jeste književnost“, podseća Gojko Božović.
Dug je ispunio
Kišova odluka da se uhvati ukoštac sa dve velike teme 20. veka — temama nacizma i komunizma, i „raspakuje“ ih u svom delu, za Vidu Ognjenović predstavlja čin hrabrosti.
„To jeste čin hrabrosti. I Kiš je toga bio svestan. On je smatrao da literatura duguje tim temama i pokušao je, a svojim delom i uspeo, da taj dug ispuni. To je bila velika hrabrost ne samo po izboru tema nego i zbog načina na koji je on tim temama pristupao. U Kišovim knjigama nema deskripcije, to nisu lagodni pristupi, nema tu ničeg sentimentalnog i onoga ’za svačiji ukus‘. Naprotiv. To su dela proučena, pisana posebnim stilom, dela dokumentovana čak i literaturom s kojom je Kiš bio u polemici u svojim knjigama, pa su ovde to proglasili plagijatom. I zbog toga je morao da objašnjava polupismenim kritičarima šta je literatura. Da, za takvo pisanje bila je potrebna višestruka hrabrost“, nedvosmislena je Vida Ognjenović.
Pisac od čije nas smrti deli 30 godina trajno nas je naučio koliko je istinoljubivost književnosti važna za samu književnost. Kiš je bio promoter takvoga pisanja, onoga na šta su kritičari mislili kada su rekli da su se kod njega izjednačile etika i estetika. Može li se nešto slično prepoznati u savremenom stvaralaštvu, pitamo kritičara Božovića.
Promocija jača od teksta
„Kišova književnost je jedna vrsta velike sinteze. S jedne strane, to je pitanje jedinstva etike i estetike, s druge, to je velika sinteza besprekornog stila i najvećih tematskih izazova 20. veka. Setimo se da je to i jedna duboko lična i utoliko pre potresnija priča. Na različite načine kod Kiša možemo da vidimo jedinstvo na prvi pogled potpuno oprečnih elemenata koji u njegovoj literaturi dobijaju simfonijski aktivizam i delotvornost. Kritikujući Borhesa što je svoj briljantni stil uposlio baveći se ’maštarijama‘, Kiš je taj briljantni stil aktivirao na primeru nekih od najtraumatičnijih iskustava 20. veka. Kada danas čitamo savremenu književnost, možemo da zažalimo nad činjenicom da savremeni pisci ponekad više misle o ličnom marketingu nego o svojim tekstovima. Više se bave promocijom svoje književnosti nego samom obradom teksta. Kiš je, s druge strane, definisao velike kategoričke imperative literature, govoreći da svaki pisac druge polovine 20. veka može da padne na dva velika izazova — jedan je nacizam, drugi komunizam. U savremenoj literaturi ne vidimo te kategoričke izazove. Vrlo često, zapravo, vidimo, čak i kod odličnih pisaca, prilagođavanje određenim trendovima. Nekada su to ideološki trendovi, trendovi tržišta, očekivanja publike, a najčešće je to uklapanje u trendove nekad političke, nekad ekonomske korektnosti, sve sa ciljem da se zadobije širi odjek u čitalačkom auditorijumu“, konstatuje Božović.
Umesto obaziranja na trendove, Kiš je pažnju i talenat usmeravao na različite oblasti stvaralaštva: voleo je muziku (svirao je gitaru), pozorište, književnu polemiku; bio je prevodilac, pesnik, erudita...
„U prvom redu, to je bio vrhunski poznavalac literature“, nastavlja ovaj niz Vida Ognjenović. „Bio je čovek različitih znanja i moralne čistote koju je danas retko naći. Taj hrabri čovek bio je vrsni čitalac i poznavalac poezije, vrhunski prevodilac i to najtežih tekstova... Danilo Kiš bio je odličan prijatelj“.
