Nekada smatran za samoproklamovanog genija, Džejms Džojs danas važi za jednog od najznačajniji umetnika modernizma. Pisao je poeziju, kratke priče, drame, romane. Pevao je i prodavao irski tvid. Otvorio je i prvi bioskop u Dablinu. Bio je obožavan i bio je omražen. Većinu svoje spisateljske karijere proveo je u kontinentalnoj Evropi gde je, sa svojom životnom saputnicom Norom Barnakl, živeo u umetničkom progonstvu. Iako daleko, uvek i samo pisao je o Dablinu. Govorio je da ako bi Dablin jednog dana bio razrušen, mogao bi se rekonstruisati prema njegovim knjigama.
„Kada umrem Dablin će biti ispisan u mom srcu.“
Svoje najveće delo, roman Uliks, Džojs je napisao u izgnanstvu, i na obali Trsta, na ulicama Ciriha, u podzemlju Pariza video upravo Dablin. Osim što se odigrava u irskoj prestonici i oko nje, celokupna radnja Uliksa dešava se 16. juna 1904. godine, dok se ukrštaju staze tri glavna junaka: istoričara i nesuđenog pisca Stivena Dedalusa, marketinškog kreativca Leopolda Bluma i njegove supruge Moli. U romanu su prisutni i drugi likovi, a kaleidoskopski portret Dablina nastaje iz unutrašnjih života glavnih protagonista. Uliks se može smatrati i svojevrsnom hronikom jednog dana u Dablinu, koju je Džojs zidao od dokumenata, novina, proglasa, realnih artefakta modernog grada. On je i osobine svojih likova temeljio na stvarnim ljudima, spajajući autobiografiju i fikciju u maestralnu mešavinu.
U podstrukturi romana otvara se dijalog sa Homerovom Odisejom o lutanjima kralja Itake na povratku kući iz Trojanskog rata. Oslikana iz perspektive savremenog doba, svaka epizoda Uliksa svojevrstan je odraz dogodovština sa kojima se Homerov junak susreće. Poput Odiseja, Džojsov Uliks krstari ulicama Dablina i bori se sa impresijama koje opsedaju modernog čoveka. Izlažući Stivena, Bluma i Moli mnoštvu misli, emocija i radnji kroz dan i noć, Uliks otvara prostor za jedinstven izraz privatne javnosti koja je retko bila zastupljena u književnom stvaralaštvu. Odnos seksa, poroka i preljube sa ljubavlju, modernog Erosa i Tanatosa, religije i svakodnevice ispripovedan je uz pomoć različitih književnih tehnika, čineći roman ujedno i odisejom kroz paletu književnih stilova. U njemu se smeh spaja sa tugom, realno sa čudesnim u originalnu svetkovinu jezika i proslavu postojanja.
Pravda za Uliksa
Džojsu je bilo potrebno više od 10 godina da napiše Uliksa, koji je u nastavcima izlazio u časopisu Mali Žurnal (Little Review) od 1918. do 1920. godine. Većina izdavača u Parizu smatrala je roman nepristojnim i nečitljivim, dok je u Americi 1920. godine njegovo štampanje bilo zabranjeno.
Svima koji su ga optuživali za frojdizam, a njegovo delo za nedokučivo ludilo, Džojs je odgovorio: “Ako Uliks nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje.”
Borba za Uliksa trajala je par godina, kada ga da je Silvija Bič ispred izdavačke kuće Šekspir i kompanija objavila 1922. godine u Parizu. U Americi bitka je potrajala više od jedne decenije. Privatna tužba „Njujorškog društva za borbu protiv poroka“ bila je na snazi do 1933. godine. Uz obrazloženje sudije Džona M. Vulzija: „Sasvim sam svestan toga da je Uliks, zahvaljujući pojedinim scenama, možda prevelika doza za neke osetljive, iako normalne osobe. No, nakon dugog razmišljanja došao sam do zaključka da iako je Uliks na mnogim mestima emetik, on nigde ne nastoji da bude afrodizijak“, Uliksu je dozvoljeno štampanje iste nedelje kada je u SAD ukinuta prohibicija.
Danas se Uliks ubraja među najveće romane na engleskom jeziku, a dan kada se odvija radnja, 16. jun postao je poznat kao Blumsdej.
Nazvan po glavnom junaku, Leopoldu Blumu, ovaj praznik slavi književnost i obeležava se svake godine širom sveta.
Blumsdej, dan kao iz knjige
Prvi Blumsdej proslavljen je u Irskoj 1954.godine, tačno 50 godina od kada je Leopold Blum prvi put išetao iz Džojsove mašte. Tom prilikom su pisci Patrik Kavana i Flen O’Brajen posetili pojedina mesta gde se odvija radnja romana: Mortelo kulu u Sandikovu, pab Dejvija Birna, ulicu Ekls, čitali delove knjige i odlično se zabavili. Danas Džojsovi sledbenici širom sveta obeležavaju Blumsdej uz javna čitanja, predstave, karnevale i mnoge druge događaje. Dablinski entuzijasti oblače se u edvardijansku nošnju, kao dominantni stil ere i okupljaju se na lokacijama gde se epizode Uliksa odvijaju. Kulturni centar posvećen Džojsovom stvaralaštvu tradicionalni je domaćin blumsdejskog doručka koji uključuje iznutrice sa sastojcima tipičnog irskog prženog obroka. Uz to, svake godine, organizatori Blumsdej u Dablinu osmišljavaju inovativne načine predstavljanja i tumačenja epizoda iz romana. Ove godine, prvi put, posetioci će moći da uživaju u digitalnom Blumsdeju, uz specijalno dizajnirane vebinare i virtuelne ture.
Zašto je Džojs izabrao 16. jun 1904?
Veruje se da je tog dana Džojs prvi put izašao s budućom suprugom, Norom Barnakl. Džojs i Nora prvi put su se sreli nekoliko dana ranije, u blizini Finovog hotela u Dablinu gde je Nora radila kao sobarica. Prema Džojsovom biografu, tog dana Nora je od njega „stvorila muškarca“. Ne samo što je upoznao Noru, Džojs je iste godine počeo sa pisanjem priča koje će kasnije uvrstiti u zbirku Dablinci i doneo odluku o napuštanju Irske. Mnogi incidenti iz Džojsovog života koji su se odigrali tokom leta 1904. godine našli su se u Uliksu. Tako je Džojs bio izbačen sa probe Nacionalnog pozorišnog društva, što je pripisano Stevenu u devetoj epizodi, čak se i potukao sa jednim vojnikom što će se ponoviti u petnaestoj epizodi. Ako bismo prelistali periodiku tog dana videli bismo da novine koje Blum u romanu čita beleže stvarne naslove poput rusko-japanskog rata, izveštaja sa konjičkih trka, oglase i nekrologe.
Idealna doza Džojsa
Džojs je tragao za čitaocem koji je patio od idealne nesanice – sve što je potrebno za apsolutnu posvećenost Uliksu i za čitanje u jednom dahu. A onda, kada bi ga pročitao, vratio bi se na početak čitajući ga iznova, otvarajući i zatvarajući savršeni krug. Baš tako, iz godine u godinu, odvija se Blumsdej – praznik sačinjen od savršenih čitalaca i nesavršenih likova koji tumaraju Dablinom, Trstom, Parizom, Sidnejom, Monteralom, Oklandom pijani od jezičke bravuroznosti i bogatstva sadržaja. Kao što se ljudske misli i njegovi postupci ne mogu razdvojiti u Uliksu, Džojs uvlači svoj čitaoca u kreativni zanos i goni ga, svojim genijem, da iznova čita i stvara sopstveni narativ koji će ostvariti jednog Blumsdeja u svom ličnom Dablinu.
Sfumato za kraj
Džojsov umetnički dar bio je neosporan, a njegov uticaj dalekosežan. Čujemo ga u eksploziji roka, u bluzu odbačenih, u prozi željnih, običnih, neostvarenih, usamljenih.
Jednom prilikom pitali su Džojsa: „Koga smatrate za najvećeg pisca na engleskom jeziku danas?“ na šta je on odgovorio:„Osim sebe? Ne znam.“
O Džojsovim književnim opsesijama, ličnim borbama i autentičnom izrazu, Danilo Kiš rekao je: „Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza! Moderni evropski roman zapravo i ne čini ništa drugo nego pokušava da Džojsov veličanstveni poraz pretvori u male pojedinačne pobede.“ U ime Džejmsa Džojsa, Danila Kiša i svih Leopolda Bluma književnosti, srećan Blumsdej svima koji slave!
