Dva datuma koji na prvi pogled nemaju nikakve veze jedan sa drugim – 12. novembar 1983. i 24. mart 2021. Dva datuma koja će zauvek ostati u srcu Dragana Stojkovića. Kada u sredu uveče na utakmici protiv Republike Irske prvi put izvede ekipu u ulozi selektora svoje zemlje, legendarnom srpskom fudbaleru vratiće se sećanja na to prohladno novembarsko veče i utakmicu protiv Francuske kada je prvi put u karijeri obukao dres najjačeg državnog tima.
– Velika je vremenska distanca, ali odlično se sećam novembra 1983. Taj poziv koji sam dobio od selektora Toze Veselinovića predstavljao je ostvarenje sna za jednog momka iz Niša. Imam čak i francuski dres sa te utakmice, čuvam ga kao uspomenu na jedan trenutak koji nikada neće biti izbrisan iz moje memorije. Meč je završen 0:0, ali moraćete da me podsetite umesto koga sam ušao u igru. Ili mi bar pomozite nekim podatkom…
Evo pomoći, umesto igrača koji je branio boje Napretka i Hajduka.
– Onda je to Dušan Pešić. Tako je, sad se sećam. U svakom slučaju, prelepa uspomena, nešto što vam ostaje za ceo život. Sada me očekuje debi na selektorskoj klupi, to je isto jedna vrsta vatrenog krštenja. Mnogo lep osećaj, opet ću predstavljati svoju zemlju, ali u jednom drugom obliku. Za mene je to ogromna čast i zaista sam emotivno ispunjen. Verujte mi da jedva čekam prvo okupljanje u Staroj Pazovi. Mislim da i igrači jedva čekaju, jer se svi zajedno nalazimo pred velikim izazovima u narednom periodu.
Za Francusku su vezani svi bitni datumi u njegovoj igračkoj karijeri. Debi za reprezentaciju (prijateljska u Zagrebu), prvi gol na nekom velikom takmičenju (EURO 84), prvi put broj 10 na leđima (na Parku Prinčeva 1989). Tri utakmice različitog karaktera, ali potpuno iste emocije.
– Svaka nosi svoju težinu i svaka ima neku svoju vrednost. Ta prva na Maksimiru, gde počinje moj put u A reprezentaciji. Kasnije, Evropsko prvenstvo u Francuskoj i taj gol u Sent Etjenu protiv domaćina turnira. Nažalost, tu utakmicu pamtim po jednom tragičnom događaju. U poluvremenu je naš doktor Milenović doživeo srčani udar i njegova smrt je potresla celu ekipu.
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Italiji, let ka Parizu i razgovor u avionu koji će izmeniti istoriju našeg fudbala.
– Neko od novinara, čini mi se da je bio Brada Jovanović iz Sporta, pitao me je kako se osećam. Rekao sam mu da ode kod Osima i da mu kaže da mi da broj 10 i da ne brine za rezultat. U šali naravno, ali neko je selektoru preneo taj razgovor, do mene je kasnije stigla povratna informacija koja je bila u moju korist. Osim je rekao ’evo ti desetka, pokaži šta znaš’. Bio sam toliko srećan i motivisan, da sam bukvalno leteo po terenu. Mnogo sam voleo taj broj. Francuska mi je očigledno bila suđena od samog početka karijere i zato zauzima posebno mesto u mom srcu.
Na putu ka Kataru 2022, očekuje nas velika borba sa aktuelnim evropskim šampionom Portugalom. I opet je tu mnogo simbolike, jer je prvi gol u reprezentativnoj karijeri Dragan Stojković postigao upravo protiv selekcije sa Iberijskog poluostrva.
– To je ta neka nit koja te povezuje i koju je teško objasniti. Nešto prelepo, detalji koji se pamte. Naravno da ništa više nije isto, sada sam u nekoj novoj ulozi. Onda sam brinuo o tome kako ću da odigram, da se zabavim, da dam gol ili napravim neki potez koji će ljudima ostati u sećanju. Ovo je sada neka funkcija koja zahteva mnogo više odgovornosti, pameti i iskustva.
Treba biti hrabar pa u drugom nastupu za nacionalni tim uzeti loptu i izvesti penal u prisustvu mnogo iskusnijih saigrača poput Sušića, Baždarevića, Zajeca, Nenada Stojkovića…
– Bio sam nekako omiljen među njima, najmlađi u timu… Hajde da kažem, bio sam i pomalo drzak. Ali to je ona pozitivna drskost koju igrač mora da ima, naročito ako poseduje kvalitet. Oni su svi tada govorili da sam ja vunderkind i da imam talenat neviđenih razmera. A onda, kada vam dođu takvi momenti na utakmici ili na velikim takmičenjima, tu drskost morate da pokažete. Tu hrabrost iako mi nije bilo svejedno, zaista mi nije bilo svejedno. Kad sam postavio loptu na penal i kad sam pogledao ka golu, on je bio ovako mali... Razmišljam u sebi, gde sada, kako, jednostavno, moraš da veruješ u sebe. Tako se ruše barijere i otvaraju putevi za dalje. I onda te saigrači respektuju. Kasnije kažu ’on je hrabar, može da odigra loše, ali ima srce i ne boji se ničega’. To je karakteristika koja me je pratila kroz celu karijeru.
A penal protiv Portugala je izveo kao da mu je stota utakmica u dresu državnog tima.
– Ma bukvalno, kao da je rutinska stvar. Golman je otišao u jednu, lopta u drugu stranu, pod prečku, bez ikakvih problema. Ali samo ja znam kako mi je bilo u glavi pre šuta.
Selektor je nedavno u jednom intervjuu izjavio da ne sme biti velike euforije u slučaju pobede i da neće biti tragedija u slučaju neuspeha. Koliko je to teško reći iz ugla čoveka koji je u razmaku od pet dana doživeo Veronu i Firencu?
– Porazi u svakom slučaju ostavljaju psihološke posledice na ekipu. Ali to nikako ne sme da se smatra tragedijom. Može da se proguta formulacija sportska tragedija, kada se promaši penal u poslednjem minutu ili te sudija ošteti u toku utakmice, pa se izgubi na glup način. Ali termini tragedija i potop, to nikako ne mogu da prihvatim. Ljudi, znate li šta znači tragedija u životu? Ne dao Bog nikome! A sport je tu da te učini srećnim ili tužnim. U ovom drugom slučaju, naučiš lekciju, podigneš se i nastaviš dalje. Ako bismo na svaki poraz gledali kao na tragediju, ko bi se onda bavio sportom. Svi bi izgubili želju i posvetili se nekom drugom poslu. Jer zašto bi svoj život stavljali na kocku kad mogu da uživaju u nekim lepšim stvarima. Zato ne treba previše da se radujemo, ali ni da tugujemo. Strast i emociju ćemo da prepustimo navijačima, a naš fokus mora da bude uvek sledeća utakmica i novi izazov. I jednu stvar ne smemo nikako da smetnemo s uma. I u pobedi i u porazu, mora da se pokaže respekt prema protivniku. To je veoma važno. Tu se vidi veličina ekipe. Da shvatite kako se osećaju momci koje ste upravo pobedili, da ih razumete jer to isto može i vama da se desi. Ja sam u karijeri umeo da se radujem, da slavim u svlačionici, ali nikada nisam ’pokazivao mišiće’ sa namerom da uvredim protivnika. Tako se stvara kult ličnosti koji je u životu još važniji od igračkih kvaliteta.
Jedna velika karijera podrazumeva uspone i padove. Golove i promašaje. Remek-dela protiv Španije i promašene penale protiv Borca i Argentine. Kako će selektor reagovati ukoliko nekom njegovom igraču padne na pamet da penal izvede ‘panjenkom’?
– To se jednostavno desi, apsolutno mu ništa ne bih zamerio. Vi ne idete svesno da šutirate penal na taj način, prelomi se u momentu i to je to. Meni se desilo u tom finalu Kupa zašto sam tako šutirao, zaista ne mogu da objasnim. To vam iskreno kažem, jer sam krenuo ka penalu sa idejom da šutiram u golmanov desni ugao, dole po zemlji, pored stative. I u poslednjem trzaju, kada sam prišao lopti, odlučio sam se na nešto totalno glupo i nepotrebno. Kasnije su ljudi rekli nema veze, ionako nije bio penal. Poklonjen praktično... Borac je zaslužio taj trofej. Veležu sam par dana pre toga dao gol ’panjenkom’ u Beogradu, ali ne verujem da je Karalić zbog toga ostao na liniji nije sigurno znao da ću tako šutirati. Da sam šutnuo u stranu, bio bi ukopan svi bi mu rekli ’čoveče, što se nisi bacio, šta čekaš’. Rizikovao je i dobio. Zato ni svojim igračima neću ništa reći, to je njihova odluka. Svesni su odgovornosti, a dešava se da i najveći igrači na svetu promaše ’panjenku’.
A ako bi nekome palo na pamet da protura protivniku kroz noge, pri neizvesnom rezultatu u 90. minutu utakmice ispred svog šesnaesterca, kao selektor Mičelu u 120. minutu osmine finala Svetskog prvenstva?
– Ma ne bih ništa opet su to individualne odluke igrača u datom momentu. Zavisi gde se dešava i da li ima funkciju. Ako je samo radi toga da ponizi protivnika i sebi da na značaju, onda bi imao ozbiljan razgovor sa mnom. Ali ako je u funkciji igre znate kako, nekada ne postoji drugi način da rešite situaciju na terenu osim ako čuvaru proturite loptu kroz noge. Osvajate na brzinu prostor i to nije nikakvo potcenjivanje, već jedina moguća solucija da se ugrabi par metara u svoju korist.
Čega u Piksiju kao treneru ima najviše: Vasovićeve elokvencije, Osimove mudrosti ili Šekijevog šarma?
– Trudio sam se i kao igrač da budem svoj. Imao sam kao i svi klinci neke svoje idole, ali nisam po svaku cenu kopirao njihove poteze. Najviše sam voleo tehničare duga lopta, prijem, slobodan udarac ta prefinjenost me je uvek očaravala. Sada kao trener, opet se trudim da stvorim svoj identitet i svoju ličnu kartu. Veoma je bitna edukacija, da učite od pravih ljudi. To ne znači da treba da ih kopirate i da radite sve kako su vam oni rekli. To je velika greška, ko god tako radi, male su šanse da uspe. U fudbalu treba biti inteligentan, Bogu hvala sebe smatram takvim. Danas se igra totalno drugačiji fudbal u odnosu na period pre 20 i 30 godina. Da ne kažem da se radi o dva različita sporta. Mnogo se toga promenilo i postoje stvari koje su postale prostije, a samim tim brže i efikasnije. Najvažnije je da poznajete metodologiju rada i da imate dar da prepoznate ko od igrača može da vam pruži ono što želite. Na svu sreću, imao sam dobre učitelje, kasnije i dobre savetnike, dobre sagovornike. Imam privilegiju da sa najvećim imenima svetskog fudbala mogu da sedim opušteno, ovako kao što sada sedim sa vama. Da ručamo, da pričamo o fudbalu, da gledam njihove treninge bez obzira da li se radi o stručnjacima iz Reala, Arsenala ili nekog drugog kluba. A to su fantastična iskustva.
Priznao je jednom prilikom da je bio Osimov ljubimac. Sme li selektor uopšte da ima ljubimce u reprezentaciji i kako će odoleti izazovu ukoliko mu neko od ovih momaka postane više simpatičan od drugih?
–Tačno je, bio sam Osimov ljubimac, samo što on to nije pokazivao. Bio je dosta šarmantan, ja sam ga puno voleo. Volim ga i dan danas. Ima neki specifičan šarm i mislim da je mene posebno držao u srcu. To je neki moj utisak, da li je tako ne znam, moraćete njega da pitate. A to, da vam se neki igrač u reprezentaciji posebno dopadne i da postane vaš ljubimac, zašto da ne… ali daleko od toga da ga to stavlja u neki privilegovan položaj. Naprotiv, to je još gore mora da bude duplo bolji od drugih da bih ja zaista bio na svoj na svome. I da mogu da kažem eto vidiš, to mi je ljubimac, ali zaslužuje da mi bude ljubimac.
Za kraj, još malo hipotetike. Ako bi neka lopta tokom igre doletela do klupe naše reprezentacije, da li bi selektor odoleo izazovu da je ponovo uhvati na volej i pošalje pod prečku protivničkog gola.
– Ovoga puta ne, jer je to kažnjivo. Ne bih sebi dozvolio da po drugi put pre vremena odem u svlačionicu. Ali budite ubeđeni da ću na neki drugi način podsetiti publiku da nisam zaboravio neke tehničke detalje. Makar morao samo da uštopujem loptu. U patikama ili cipelama, svejedno. Tehnika se ne zaboravlja i tom izazovu, kada lopta leti ka vama, nijedan trener na svetu ne može da odoli.
Završavamo ovaj intervju člankom iz jednog drugog intervjua. Prvim u karijeri jednog od najboljih fudbalera sa ovih prostora. Na fotografiji golobradi Dragan Stojković. U tom trenutku, supetalentovani fudbaler Radničkog i omladinski reprezentativac naše zemlje. A u naslovu piše ’Filozofija jednog Piksija’.
– Uuu, sećam se tog intervjua, čoveče, koliko je vremena prošlo…
Imao je nepunih 18 godina. Novinaru je objasnio zašto ga zovu Piksi i zamolio ga je da taj nadimak stavi u naslov. Pored toga, otkrio je da na okupljanja reprezentacije, zajedno sa sportskom opremom, nosi i knjige grčkih filozofa.
– Voleo sam filozofiju i istoriju. Istoriju i dan danas volim te podatke, volim da se bavim istorijskim stvarima. Uostalom, ova planeta i postoji zahvaljujući istoriji, to ne smemo da zaboravimo. Od nje se ne živi, ali nije na odmet znati nešto o svojoj zemlji i o svom narodu. O tim odricanjima koja jedan narod ima da bi došao do svojih ciljeva. Igrači danas koriste društvene mreže i ja to razumem. Živimo u takvom vremenu i neću im braniti, samo da se to svede na jednu normalnu meru i da vode računa šta kače i šta komentarišu. Ne bih voleo da po tom pitanju uđemo u neku diskusiju. Što se tiče članka Filozofija jednog Piksija, sećam se da su svi moji drugari kupili taj Tempo ušao sam u učionicu, svi nešto čitaju pitam se, šta rade ova deca čas geografije, 30 učenika u razredu i svi čitaju Tempo. Kažu ’je l' si video članak, pišu na dve strane o tebi’. Oduševio sam se.
Nije Stojković želeo da završi intervju bez još jedne poruke.
– Igrači znaju ko sam ja, ja znam ko su oni neke poznajem lično, neke ne zato će taj generalni sastanak u ponedeljak biti vrlo svrsishodan i interesantan. Za njih edukativan, ako ga shvate na pravi način. Jer fudbal nije samo trčanje i davanje golova. Postoji spektar stvari od kojih zavisi da li će jedan fudbaler, jedan trener ili jedan funkcioner biti na nivou da dostojno reprezentuje svoju zemlju. Nebitno da li je na terenu ili je na ulici, u restoranu, bilo gde. Ako me budu pažljivo slušali, puno će im značiti. Dobiće jednu lekciju, ne samo fudbalsku, nego i životnu. Mi smo u jednoj misiji u kojoj ne predstavljamo samo sebe. Predstavljamo Vas, predstavljamo ove momke koji snimaju ovaj intervju, sve one koji rade u Savezu, ljude koji će biti na stadionu, narod koji će nas bodriti uz TV ekrane. Predstavljamo sve one koji imaju identifikaciju srpstva. I daćemo sve od sebe da vas ne razočaramo.
