U junu 2019. godine ni Patrušev, ni Bolton nisu znali šta će biti u budućnosti, posebno činjenicu da će Amerikanac za manje od tri meseca biti otpušten. A godinu dana nakon sastanka u Jerusalimu će biti objavljena njegova knjiga „Soba gde se sve događalo: Memoari iz Bele kuće“, koju je njegov bivši šef nazvao pretnjom za nacionalnu bezbednost zbog otkrivanja tajnih podataka, a državni sekretar Pompeo je nazvao Boltona izdajnikom.
Patrušev uživa poverenje svih, Bolton — nikoga
Bolton neće ići u zatvor, iako Tramp veruje da bi trebalo, ali sa Patruševim se sigurno nikada više neće videti, čak ni privatno.
Ali ne zato što je ruski sekretar Saveta bezbednosti pod američkim sankcijama, a Bolton ne planira da putuje u Rusiju. Već zato što je poslednji učinio sve da mu sada ne veruju ni svoji, ni tuđi. Bolton je hteo da se osveti Trampu za to što ga je otpustio, i istovremno da se revanšira onima sa kojima je hteo da Amerika započne rat — Irancima. Bolton misli da će, otkrivanjem razgovora sa Vladimirom Putinom, uspeti da posvađa Ruse sa Irancima. Iako neće uspeti ni da nanese štetu Trampu, ni da zabije klin između Moskve i Teherana, uspeo je u nečemu drugom.
Sedamdesetjednogodišnji Bolton bio je dva puta član najvišeg rukovodstva svoje zemlje: sedamnaest meseci je bio Trampov savetnik i i isto toliko je radio kao stalni predstavnik SAD pri Ujedinjenim nacijama (ovo je ministarsko mesto) za vreme Buša mlađeg u periodu 2005-2006. godine.
Dalje je bio, između ostalog, pomoćnik i zamenik državnog sekretara, i generalno on živi u takozvanoj „vašingtonskoj močvari“ još od vremena Ronalda Regana. Bolton je dosledan i surov intervencionista, jastreb koji je direktno povezan sa napadom SAD na Irak 2003. godine. Oduvek je bio pristalica najoštrijeg pritiska na Iran, sve do vojne operacije. A da je njegova tačka gledišta prevladala 2000-ih godina, videli bismo posledice za čitav svet zbog katastrofalnog američko-iranskog rata.
Kao savetnik Trampa, on je imao nameru da ostvari svoje ideje o svetskom poretku, u kojima bi se SAD trebale ponašati kao da su sada poslednje godine dvadesetog veka i one mogu da rade šta god hoće. Da vrše pritisak na Kinu, Rusiju, Iran, DNRK, napadaju narode i kažnjavaju neposlušne.
Ne objavljuje senzacije
Nikolaj Patrušev je dve godine mlađi od Boltona. Član je najvišeg rukovodstva države već 21 godinu. Štaviše, on je i druga osoba posle Putina, kada govorimo generalno o nacionalnoj bezbednosti i konkretno o geopolitičkoj igri. Patrušev ne piše knjige, povremeno daje suve intervjue ili objavljuje članke, poslednji se pojavio pre nedelju dana. Za razliku od Boltonove knjige, ovaj članak ne sadrži nikakve „senzacije“ kao što su detalji pregovora ili važne izjave. Uz to, jasno je da je važnost Patruševa i Boltona neuporediva: prvi zajedno sa Putinom formuliše i određuje rusku spoljnopolitičku strategiju, a drugi, koji je imao nesumnjivo ekspertni značaj u američkoj eliti, bio je uključen u direktno odlučivanje samo u kratkim periodima rada u Beloj kući.
Patrušev zna mnogo više tajni, nego Bolton. Neke od njih su sopstveni pregovori sa strancima, tokom poseta u inostranstvu, kao i u Rusiji. Ali teško je čak i zamisliti da bi sekretar Saveta bezbednosti iznenada objavio, na primer, izjave sagovornika, radi duhovitosti ili nekih drugih interesa. I to ne zato što je to „škola KGB“, već zato što radi za svoju zemlju i njene dugoročne interese. I činjenica da on na više načina određuje i dobija te interese, samo mu nameće još veću odgovornost.
Osnova svih pregovora, bez obzira da li su sa protivnikom ili saveznikom, je poverenje. Ne samo poštovanje režima tajnosti, već i razumevanje da vaš sagovornik neće potrčati da prenese vaš razgovor predstavnicima treće vlasti ili medijima, pa čak ne govoreći tačno suštinu onoga što je rečeno. Odnosno, oni će takođe razgovarati sa takvim ljudima, ali na drugačiji način, namerno im govoreći razne informacije-dezinformacije.
Patrušev je komunicirao sa Boltonom bez ikakvih iluzija, sama ideja nastanka takvog formata pripada Trampu. Odnosi Rusije i SAD do leta 2018. godine su bila u ćorsokaku: optužbe za „ruski trag“ nisu Trampu dale slobodu delovanja u ruskom pravcu. Državni sekretar Reks Tilerson, uprkos poznanstvu sa Putinom i ordenu „Prijateljstva“, bojao se učiniti bilo šta u odnosima sa Moskvom. Ali bili su potrebni barem neki stalni kontakti, kako Amerikancima, tako i Rusima. I jedini normalan format sve ovo vreme bila je vojna linija: načelnik Generalštaba Gerasimov i njegov američki kolega Džozef Danford. Novi državni sekretar Majk Pompeo nije bio pogodan za normalan dijalog sa Moskvom: bivši kongresmen je imao vrlo malo spoljnopolitičkog iskustva.
Bolton — glavni protivnik poštovanja zakona
Stoga, kada se kod Trampa pojavio Bolton, jedan od priznatih u SAD autoriteta u oblasti spoljne politike, nije čudno što je predsednik odlučio da mu poveri zadatak uspostavljanja dijaloga sa Moskvom.
Bolton je žestok protivnik sporazuma, međunarodnog prava, i smatra da su Rusi otvoreni neprijatelji. Ali pretpostavljalo se da ipak on radi za Trampa, što znači da će se kontrolisati. Tako bi mogao razmišljati američki predsednik kada je slao Boltona na sastanak sa Putinom u junu 2018. godine u Moskvu. A sledećeg meseca, na sastanku Trampa i Putina u Helsinkiju, bilo je generalno dogovoreno da se stvori format Patrušev-Bolton koji bi razgovarao o čitavom spektru rusko-američkih odnosa. Odnosno, u okolnostima kada se prva lica države jednostavno fizički ne mogu redovno sastajati i razgovarati o svim važnim temama, jer su posle svakog sastanka sa Putinom Trampa čekale višenedeljne „batine“ u američkim medijima, sadržajni pregovori su pali na pleća dva više nego ovlašćena čoveka.
I ovde problem nije bio u tome što je Patrušev imao neophodna ovlašćenja, a Bolton nije, već u samom pristupu pregovorima. To je postalo jasno odmah nakon prvog sastanka u avgustu 2018. godine u Ženevi. Pregovori su trajali skoro šest sati, razgovaralo se o mnogim temama, uključujući i situaciju u Siriji i činjenicu da su Amerikanci izašli iz nuklearnog sporazuma sa Iranom.
A kada su se pregovori završili, Bolton je izjavio za medije: „Patrušev je predložio određivanje geografskih ograničenja za prisustvo iranskih snaga u zamenu za to da SAD obustave uvođenje sankcija. Mi smo odbacili taj predlog ranije, kao i danas. Sankcije se vraćaju, to je jasno“.
Odnosno, savetnik predsedika je otkrio sadržaj pregovora bez ikakvog dogovora sa ruskom stranom, što je nezamislivo u normalnoj diplomatskoj praksi. Time je samo potvrdio da je za njega poniženje Irana i dalje opsesivna ideja, radi koje je spreman na sve, pa čak i na odbijanje pokušaja uspostavljanja minimalnog poverenja u rusko-američkim odnosima.
Nakon toga Patrušev se sastao sa Boltonom u oktobru u Moskvi i u junu u Jerusalimu. Zatim je usledila ostavka saveznika i njegovi memoari.
Stoga se u Kremlju nisu naročito iznenadili kada su u memoarima pročitali o sadržaju dva sastanka Putina i Boltona (u junu i oktobru 2018. godine): Amerikanac je napisao „o želji predsednika Rusije Vladimira Putina da se oslobodi prisustva Iranaca u Siriji“.
Otkrivanje državnih tajni
„Putin je istakao i zamolio da se prenese Trampu da Rusima nisu trebali Iranci u Siriji, za njih nije bilo pluseva u tome. Iran je ispunjavao svoje dnevne obaveze… Putin je pitao, govoreći o našoj želji da Iran napusti Siriju: ko će realizovati taj plan? To je bio jedan od trenutaka kada je Putin pokazao na mene i zamolio da prenesem direktno Trampu da Rusima nisu potrebni Iranci u Siriji, jer Rusija ništa ne dobija od toga. Iran ima svoje planove, uključujući i ciljeve u Libanu i rad sa šiitima, i to se ne poklapa sa ruskim planovima, stvarajući probleme Rusima i Asadu.
Cilj Rusije je, prema rečima Putina, da konsoliduje Siriju i izbegne haos sličan Avganistanu, dok Iran ima šire zadatke... Putin je rekao da razume našu logiku i uzima u obzir našu procenu, prema kojoj je narod Irana umoran od režima. Ali upozorio je da će, ukoliko objavimo ekonomski rat, podrška režimu samo rasti… Putin je takođe priznao da imamo svoje teorije o tome kako da se nosimo sa Iranom i videćemo koji pristup će delovati bolje“.
Odmah padaju na pamet dva pitanja. Prvo, da li je Putin Boltonu rekao upravo to ili je savetnik preneo reči Putina kako njemu odgovara? I drugo, zašto je Bolton to uradio?
Moskva je predlagala potpuno razumljivu opciju: ako vi, Amerikanci, kažete da ste zabrinuti za bezbednost Izraela (upravo ove argumente država stalno navodi kao primer „agresije iranskog režima“), onda hajde da se sa Teheranom dogovorimo o tome da se iranska vojska neće nalaziti na području blizu sirijsko-izraelske granice. A vi ćete prestati da vršite pritisak na Iran, predomislićete se u vezi izlaska iz nuklearnog dogovora sa Iranom koji bi doveo do eskalacije napetosti na čitavom Bliskom istoku.
Ali Bolton pokušava da predstavi stvari kao da Rusija skoro moli Amerikance da proteraju Irance iz Sirije, što je, naravno, apsurdno. Jasno je da Trampov bivši savetnik želi da unese nesklad u rusko-iranske odnose: neka vide u Teheranu šta iza njihovih leđa Rusi govore njihovim glavnim neprijateljima.
Ovaj proračun je primitivan i neefikasan. Poslednjih godina rusko-iranski odnosi postali su više nego dobri. Pored brojnih poseta iranski lidera Rusiji, Putin je dva puta leteo u Teheran, a Patrušev je bio tamo poslednji put u decembru prošle godine. Svi pokušaji da se odigra na postojeće predrasude protiv Rusije („ovi Rusi će se na kraju dogovoriti sa Zapadom i izdati nas“) bili su bezuspešni, i tako je i ovog puta.
Neverovatno je da Bolton uopšte ne razume da svojim otkrivanjima on ne pogađa Iran, niti Rusiju, već sopstvenu državu. Jasno je da su u uslovima rata koji američka elita vodi protiv Trampa, bilo koja sredstva dobra. Američka spoljna politika je postala talac unutrašnje političke krize. Protivnici američkog predsednika otkrivaju razgovore i detalje pregovora sa stranim liderima. Sam Tramp, braneći se od impičmenta, primoran je da objavi transkript razgovora sa Zelenskim. Ali u slučaju sa Boltonom, degradacije američke politike prelazi na novi nivo: ideološki borac, pravi imperijalista, objavljuje tajne koje ne narušavaju poverenje u Trampa, već upravo u američku spoljnu politiku. I to ne poverenje protivnika, oni nemaju iluzija, već saveznika i vazala.
Da li je američka elita poludela? Da li Bolton shvata šta radi? Da li mu je mržnja prema Trampu zatvorila oči i naterala ga da zaboravi na nacionalne interese?
Sjedinjene Države sve češće pucaju sebi u nogu ne samo unutar zemlje, nego i na međunarodnoj areni. A Putinu i Patruševu ostaje samo da vešto iskoriste ono što je u ruskim strateškim interesima, čudeći se kako je Džon Bolton uspeo da u svojoj kampanji protiv Teherana dođe do napada na Vašington.
Pročitajte još:
