Organizacija danas broji ukupno 193 države članice, što je gotovo četiri puta više nego na početku postojanja.
Uprkos tome što se suočava sa kritikama zbog nedovoljne efikasnosti, trenja i tenzija između država članica zbog često nepremostivih protivrečnosti, dvostrukih standarda i prevelike birokratizovanosti, njena dostignuća u planetarnom razvoju svakako su neosporna. Uloga UN kao univerzalnog instrumenta u rešavanju kriza i međunarodnih problema je ogromna. Neprocenjiv je doprinos u očuvanju mira, stabilnosti i bezbednosti, dekolonizaciji, iskorenjivanju smrtonosnih bolesti, odbrani ljudskih prava i vladavini zakona.
Bez obzira na brojne kritike, jasno je da rešavanje zajedničkih problema udruženim snagama, od vojnih sukoba i ekonomskih kriza do epidemija i klimatskih promena, više nego ikada zahteva globalni odgovor kroz saradnju.
„Eksperiment stvaranja UN-a pokazao se uspešnim, ali, nažalost, naneta mu je šteta trkom u naoružanju i Hladnim ratom. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, SAD su počele da grade svoj pravni sistem umesto međunarodnog i pokušavaju da ga prošire na ceo svet, što smo videli na primeru Jugoslavije, Iraka, Libije i zamalo u Siriji. Sada, u kontekstu sve veće nuklearne tenzije, u kontekstu pandemije, uloga međunarodnog prava, uloga UN-a postaje sve očiglednija. UN su relevantne, nemaju alternativu, uprkos činjenici da su SAD desetine puta mešale u poslove suverenih država i nisu snosile nikakvu odgovornost za to. Međutim, nedostatak alternative ne znači da nema potrebe razmišljati o reformi UN-a, o poboljšanju mehanizama, kako se ne bi ponovile greške poslednjih decenija“, kaže za Sputnjik ruski politikolog Jurij Samonkin.
Nema veta na pravo veta
Savet bezbednosti UN je najvažnije telo UN. Struktura omogućava da pet svetskih sila — SAD, Rusija, Kina, Velika Britanija i Francuska — ima ekskluzivnu mogućnost da blokira svaku odluku koja je za nju neprihvatljiva ili protivreči njenim interesima i idejama. Drugim rečima, pravo veta je ono što primorava svetske sile da traže kompromise.
„Mislim da je, kao sa reformama, ista situacija i s pravom veta u Savetu bezbednosti UN-a i da je potrebno raditi na traženju principa kolektivnog dogovora, s obzirom da Rusija i SAD imaju dijametralno različita gledišta o mnogim pitanjima. Uzmimo, na primer, bezbednost Evrope, koju Rusija predlaže da osigurava, između ostalog, zbog razvoja zajedničkih ekonomskih projekata, dok SAD vide kontinent kao platformu za promovisanje svojih vojnih i geopolitičkih zadataka“, kaže Samonkin.
Rasprave o reformi sistema UN traju od kraja Hladnog rata. Isprva je bilo reči o proširenju stalnog sastava članica Saveta bezbednosti — o čemu se govori i danas, ali su polemike o pravu veta u Savetu bezbednosti dostigle kulminaciju još pre nekoliko godina, nakon veta Rusije na britanski predlog rezolucije o Srebrenici.
Međutim, stručna javnost je saglasna u oceni da je pravo veta koje imaju stalne članice Saveta bezbednosti UN efikasan mehanizam za zaštitu od samovolje država. U slučaju nepostojanja veta, svaka država bi mogla da uzme pravo da koristi oružanu silu.
„Niko ne može da ospori ulogu i ovlašćenja Rusije u Savetu bezbednosti UN-a, ali istovremeno verujem da je proširenje sastava ovog tela krajnje neophodno. Trebalo bi da se proširi predstavnicima Afrike, koja nije ništa manje važna od Arktika sa stanovišta globalnih ekonomskih procesa. Takođe, i predstavnika Latinske Amerike, pre svega Brazila čiji se značaj vidi i članstvom u BRIKS-u. Bez Brazila se ne mogu rešiti najvažnija pitanja ne samo u regionu, nego i u svetu. Pored toga, trebalo bi razmisliti i o stolici u Savetu bezbednosti UN za još neku azijsku zemlju, što bi možda doprinelo produktivnijem rešavanju problema Korejskog poluostrva. Zemlje iz ovih regiona mogu da naprave političku i ekonomsku konkurenciju tradicionalnim svetskim liderima i ne treba da budu ostavljene na marginama globalnih procesa“, smatra Samonkin.
UN rođene iz pepela Drugog svetskog rata
Ujedinjene nacije, izgrađene na ruševinama Drugog svetskog rata, stvorene su u nastojanju država da spreče ponavljanje strahota i užasa sa kojima se čovečanstvo suočilo tokom dva svetska rata. Vođe su zaključile da je ključ razvoja održavanje mira i sigurnosti. Cilj im je bio poboljšavanje međunarodne saradnje i jačanje prijateljskih odnosa između država i naroda. To su i zapisali u osnivačkoj Povelji Organizacije UN koja je potpisana 26. juna 1945. u San Francusku, a stupila na snagu četiri meseca kasnije.
Još posle Prvog svetskog rata bilo je pokušaja da se stvori organizacija koja bi objedinila značajan broj nezavisnih država. Tako je 1920. godine osnovana Liga naroda, koja je obuhvatala 65 zemalja. Međutim, Liga nije bila u stanju da ukloni ključna međunarodna pritivrečja i spreči novi globalni sukob, a zbog svoje slabosti i neefikasnosti doživela je propast.
Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, jezgro antihitlerovske koalicije počelo je da traži novi format međunarodne saradnje i bezbednosti, a tokom ratnih godina razrađivana je ideja o osnivanju, postojanju i organizovanju nove međunarodne organizacije.
Termin „Ujedinjene nacije“ skovao je Frenklin Ruzvelt, čime je označio saveznike. Prvi put je formalno korišćen 1. januara 1942. u Deklaraciji UN, koja je obavezala saveznike da ne sklapaju pojedinačno mir sa silama Osovine.
Konferencije u Moskvi, Kairu, Teheranu, Krimu, Postdamu su postavile temlje da svet decenijama živi bez globalnog rada, uprkos najoštrijim neslaganjima.
Na konferenciji održanoj na imanju Damberton Ouks kraj Vašingtona, od avgusta do oktobra 1944, predstavnici Sovjetskog Saveza, SAD, Kine i Velike Britanije izneli su predloge koji opisuju smisao postojanja organizacije. Postignuti su dogovori o budućem imenu organizacije, ciljevima, principima i osnovnim organima međunarodne bezbednosne organizacije. Pored toga, na konferenciji se razgovaralo o stvaranju Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Međunarodnog suda pravde i sekretarijata UN.
Sav taj proces je krunisan na čuvenoj konferenciji u San Francisku, koja je počela 25. aprila 1945. — simbolično, na datum kada je došlo do istorijskog susreta sovjetske i američke vojske na Elbi, gde su dve sile efikasno podelile Nemačku napola i nanele smrtonosan udarac ostacima Vermahta i SS divizija.
Međutim, konferenciji u San Francisku bilo je i žestokih sporova o brojnim pitanjima. Mnoge zemlje su bile nezadovoljne davanjem prava veta i drugim ekskluzivnim mogućnostima stalnim članovima Saveta bezbednosti. Pozivi Sovjetskog saveza da se podrži oslobađanje kolonija izazvalo je veliko nezadovoljstvo Velike Britanije i Francuske.
Uprkos nesuglasicama po određenim pitanjima, 25. juna 1945. potpisan je osnivački akt organizacije, a dokument je podržan jednoglasno. U radu međunarodnog foruma je učestvovalo 850 delegata iz 50 zemalja, što je činilo oko 80 odsto svetske populacije. U oktobru iste godine UN su zvanično započele sa radom.
Ruski predsednik Vladimir Putin je predložio da se tokom ove godine održi sastanak šefova država stalnih članica SB UN Rusije, Kine, Francuske, Velike Britanije i SAD i izjavio je da Rusija namerava da bez odlaganja uputi odgovarajuće poruke liderima „petorke“.
Putin smatra da bi takav sastanak imao ogromnu ulogu u potrazi za kolektivnim odgovorima na trenutne izazove i pretnje, a ruski eksperti ocenjuju da bi taj samit pomogao formiranju novog svetskog poretka, resetovanju odnosa i globalnoj bezbednosti.
Pročitajte još:
- Ambasador SAD: Tramp pozdravlja Putinov predlog o održavanju samita „petorke“ u SB UN
- Sastanak lidera vodećih sila mogao bi da reši najopasnija globalna pitanja
