Da i četiri decenije posle njegove smrti i dalje predstavlja simbol beskompromisnog borca za ideale i apostola apsolutne slobode, potvrđuje, u razgovoru za Sputnjik, Petar Živadinović, filozof, izdavač i veliki poštovalac Sartrovog dela.
Sartr — apostol apsolutne slobode
„Sartr je jedan od poslednjih evropskih intelektualaca koji je bio uveren da ima određenu humanističku misiju i da posao intelektualaca jeste da se bori za ideale bez kompromisa i odustajanja. I bez straha“, kaže Živadinović za „Orbitu kulture“.
„Uz sve to, bio je i veliki filozof, stvarao je dobrim delom na tradiciji nemačke filozofije i zadužio svet sa nekoliko velikih filozofskih dela. Uz to, bio je i veliki pisac. Ali, ono po čemu će postati upamćen možda je najbolje definisao jedan od njegovih biografa kada je rekao da je Žan Pol Sartr apostol apsolutne slobode“.
Živadinović podseća da je već u svom najpoznatijem romanu „Mučnina“ - priči o nelagodnosti koju izolovani pojedinac oseća u svetu koji izgleda stran, a bez kog ne može da postoji - Sartr izrazio svoju fundamentalnu ideju: da je čovek osuđen na slobodu.
Simpatisao levicu, imao dobre odnose s komunistima
„Sartr je politički sazrevao sporo. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu, bio je angažovan u Pokretu otpora, ali ne toliko aktivno kao njegov saborac i prijatelj Alber Kami. On se politički angažovao tek kad je postao ugledan pisac i filozof. Ali, od samog početka pa sve do kraja uvek je bio na istoj strani, na strani slobode“, napominje Živadinović.
Sartr je simpatisao ideje levice, podseća naš sagovornik i bio je u dobrim odnosima sa komunistima. To je, smatra Živadinović, i bio ključ razlaza sa Kamijem koji je bio antikomunista i koji, za razliku od Sartra, nije mogao da žrtvuje ideal individualne slobode sistemima koji su često u praksi gušili ljudske slobode.
Polemika sa Kamijem časni primer uvažavanja neistomišljenika
„Tu su se razišli ti veliki saborci i prijatelji i ta polemika koja je nastala povodom objavljivanja „Pobunjenog čoveka“ istorijski je izuzetno važna i služi na čast istoriji filozofskih polemika. Iako su se Sartr i Kami razišli ideološki, polemika je vođena uz poštovanje ličnosti i uz divljenje koje su osećali jedan prema drugom. Ona i danas služi kao primer kako se ljudi mogu udaljiti po ideologijama, ali se moraju poštovati kao ličnosti koji imaju određena svojstva i vrednosti i izvan onoga što je svet politike. Toga danas nema jer nema ni polemika u tom intelektualnom smislu. One su danas neka vrsta teme dana, nastaju kao izraz sukoba u samoj stvarnosti, pre svega političkoj i ekonomskoj“, naglašava Živadinović.
A u raspravama koje su se vodile u Evropi između dva rata i posle Drugog svetskog rata, kad se odlučivalo o sudbini sveta, intelektualci su morali da se opredele za šta su, podseća naš sagovornik.
U vreme Hitlera nije bilo lako biti na strani slobode
„Kad je Hitler osvojio vlast uspeo je da zavede čak i jednog Martina Hajdegera koji je 1933. i pristupio toj struji, mada se kasnije povukao i pokajao. Oni koji su bili protiv, i koji su hteli da se suprotstave toj ideologiji, ili su stradali ili su morali da beže. Dakle, nije bilo lako u to vreme biti na strani slobode. Što se Sartra tiče, on je bez sumnje svojim delima pripremio teren za pravo angažovanje koje je nastupilo posle rata. Bio je jedan od prvih intelektualaca koji je obišao i Sovjetski savez i Kubu i Vijetnam. Čak je posle podele na dva politička bloka pokušao da osnuje jedan pokret trećeg puta, ali nije uspeo“.
Podsetivši da je ugledni Francuz posetio Beograd, 1966. godine, a da se predavanje koje je tada održao prepričavalo godinama, Živadinović kao najvažniji događaj koji svedoči o Sartrovoj istrajnosti u borbi za ideale navodi pobunu studenata 1968. godine.
Francuska ne hapsi svog Voltera
„U trenucima kada je čitav zapad bio pred situacijom koja je drmala ceo sistem – kada su se studenti i najbolji intelektualci opredelili protiv te potrošačke civilizacije, Sartr je učestvovao u toj pobuni koja nije bila nimalo bezazlena. A da je uistinu bio pravi apostol apsolutne slobode pokazuje to što je išao do kraja u tom suprotstavljanju i bio uhapšen, ali ga je od boravka u tamnici spasio Šarl de Gol rekavši: „Francuska ne hapsi svoga Voltera“.
Odbio Nobelovu nagradu jer nije želeo da bude njen rob
Kao „osuđenik na slobodu“ koji istrajno ostaje na njenoj strani do kraja, Sartr je vršio veliki uticaj na druge, izražavajući se u različitim žanrovima – filozofskim traktatima, esejima, romanima, dramama... I u svim je bio u samom vrhu. U svim tim delima čitljivo je njegovo čvrsto uverenje da čovek nosi odgovornost za sve što se dešava u njegovom životu i društvu upravo zato što je osuđen na slobodu. A to breme je teško, ono može izazvati neprilike, čak i muku od egzistencije, kao kod glavnog junaka „Mučnine“ Antoana Rokantena.
Da li je možda i sam Sartr pomalo Rokanten, pitamo Petra Živadinovića.
„Sartr je zaista osećao potpunu ravnodušnost za materijalni svet, za uspeh u društvenoj hijerarhiji, za nagrade i priznanja. Nije slučajno što je on odbio da primi Nobelovu nagradu sa obrazloženjem da ga priznanja ne zanimaju i da ne želi da bude njihov rob. Smatrao je da intelektualac treba da bude beskompromisan i iznad bilo kakvog sličnog izazova. On je veoma dobro znao, i to se vidi u njegovim studijama o Bodleru, Ženeu, Floberu... da su intelektualci jedna rizično mala grupa koja može da bude žrtva svojevrsnog samoobožavanja. Znao je da čovek sve boji svojom svešću i da se iz toga ne može izaći, ali je ipak verovao da se to može postići – angažujući se u svetu“, kaže Živadinović.
Upoređujući Sartrovo i naše vreme, osnivač „Paideje“ i izdavač Sartrovih dela podvlači da su tadašnji najbolji intelektualci bili na strani slobode.
„Današnji su se ućutali i nisu angažovani u onoj meri u kojoj bi morali biti. Nama je potreban intelektualac kao što je bio Sartr, neko ko zna mnogo, ko je hrabar u iznošenju svojih stavova i izražava se u formama koje su popularne i koje mogu da privuku najveći broj ljudi. Ali takva vrsta intelektualca je danas retkost u svetu, ako uošte postoji i to je jedna od glavnih mana i nevolja našeg vremena. Zato se i čini da je u vremenu u kome živimo Sartr aktuelniji nego u njegovom vremenu, budući da danas ima mnogo više apostola ropstva nego apostola slobode“, zaključuje Petar Živadinović.
