U Narodnom pozorištu u Beogradu u toku su probe komada „Kaligula“ nobelovca Albera Kamija, u režiji Snežane Trišić. U naslovnoj ulozi okrutnog i požudnog rimskog imperatora našao se Igor Đorđević. On je gostujući u emisiji „Orbita kulture“ objasnio koliko je kompleksan glumački zadatak tumačiti lik čoveka koji je u istoriji i svetskoj literaturi ostao najzapamćeniji zbog svog rasipništva, egocentričnosti, tiranske vladavine i ogromne gladi za veličinom i moći.
„S obzirom da je Kami taj tekst pisao pred kraj i na kraju Drugog svetskog rata, kad je cela Evropa krvarila, bio je dovoljno mudar da se ne oslanja na nacizam i na tu vrstu ’ludog vladara‘, već je mudro odabrao Kaligulu kao temu apsurda i egzistencijalizma i te filozofije vlasti čoveka danas u ovakvom ustrojstvu u kakvom mi živimo. Kaligula je stvarno i pored te surovosti i tih leševa koje ostavlja iza sebe, kao i Hamlet — ja moram biti surov da bih dobar bio. Ali ta logika košta i na kraju komada on i sam shvati da to nije put, da nije put širenje nesreće. Već je dovoljno nesreće na ovom svetu. On gleda na svet i na vlast koju ima, koja je bezgranična u tom trenutku, kao na mogućnost da proba nemoguće, da nabavi Mesec. On želi da ima Mesec i dok ga ne dobije, on neće da se zaustavi“, ističe glumac za Sputnjik.
Od Đorđa Katića alkoholičara i nasilnika, preko cara Edipa i Ričarda Trećeg, tragičnih junaka, Nikolaja Stavrogina šizofreničara i nihiliste, do Ante Vrbana, jednog od glavnih koljača Srba… Sve su to u neku ruku likovi pomereni iz okvira normalnog ponašanja. Kako izlazite na kraj s njima?
— Normalno nije scenski zanimljivo. Normalno je dosadno. I šta znači normalno? Ja stvarno ne znam nijednog potpuno normalnog čoveka. I kad ga budem upoznao, onda ću ga se plašiti. Goreg zlikovca u smislu istorijske ličnosti od tog Ante Vrbana nema. Taj čovek je stvarno postojao i činio takva zlodela. Pitate se šta čoveka nagoni da može da ubije šezdesetoro dece i tu nema racionalnog odgovora. Odakle dolazi to zlo? Je li zlo nešto što postoji u čoveku? To su pitanja kojima se bavio Dostojevski, a evo i Kami, pitanja kojima se bave svi najveći umovi sveta. To je za glumca uvek inspirativno, mene zato zanima gluma. Gluma je stvarno ispitivanje na najtananijim i najdubljim nivoima porekla ljudskog ponašanja. Šta čoveka goni da uradi to što uradi? Da li ga okolnosti navedu da bude zločinac ili je to genetika ili je to neka odluka koja je vrlo racionalna?
Ovih dana Vas gledamo u ulozi Velimira Čičanovića Čička u seriji „Junaci našeg doba“ Siniše Pavića. Da li je Čičko prava slika i prilika junaka našeg doba?
— Ne znam. Verovatno jeste. Stvarno mislim da ta srednja klasa čiji je on predstavnik izumire i da je to produkt jednog vremena u kojem mi živimo. Mislim da tajna Pavića i njegove tolike gledanosti leži u tome što on piše tako da se njegovi likovi suočavaju sa istim problemima s kojima se suočavaju i njegovi gledaoci. Onda nije teško poistovetiti se i nije teško razumeti, jer mi to živimo svaki dan.
Šta nedostaje savremenom teatru da bude jedinstven i drugačiji?
— Nedostaje hrabrosti. Mislim da pozorište nije mesto prevrata i da pozorište ne treba da bude vođa revolucije, kako ga mnogi doživljavaju danas i kako ga politizuju na jedan vulgarni način. Pozorište, naravno, treba da reaguje na današnje vreme, ali njegov zadatak nije da digne revoluciju, nego da uputi prava pitanja i da publiku stavi pred njih. Da publici, što bi rekao Šekspir, poturi to ogledalo da sami sebe vide i da se zapitaju o čemu se tu zapravo radi. A ta potraga za nemogućim, to je gorivo umetnosti. To je nešto što mi Srbi imamo u našim korenima. Njegoš je pisao: „Neka bude što biti ne može“. I tu potrebu za nečim neobjašnjivim ima i ruski narod i uopšte ta slovenska duša koja je uvek zapitana za tim — zašto? Dok se zapadna civilizacija pita — kako? I to „kako?“ je očigledno praktičnije. Ali ako postavite pitanje „zašto?“ — odgovor treba tražiti u umetnosti, u slikarstvu. I to nije odgovor koji je egzaktan, to je odgovor koji vas tera da ga prevaziđete.
Da li je istinski zadatak umetnosti da prikaže i dokumentuje jednu epohu, skrene pažnju na određene istorijske činjenice?
— Jedan od zadataka jeste sigurno. Nije umetnost samo bavljenje uzvišenim, lepim stvarima, nego treba zaći i tamo u one prostore ljudske duše gde se baš ne zalazi često. Gde je zalazio Dostojevski i drugi veliki pisci. I ispitati odakle potiče to zlo. Isus, recimo, nikad nije pomenuo zlo. Kada su ga okačili na krst, rekao je: „Oprostite im, ne znaju šta čine!“ Nije rekao: „Videćete ko mi je ćale, zli ljudi!“
Ceo intervju sa Igorom Đorđevićem pogledajte u video-prilogu.
