Ko je oslobodio Buhenvald, zašto su Amerikanci vozili stanovnike Vajmara da gledaju oslobođeni logor, ko i dalje nastavlja da sledi „kletvu Buhenvalda“, zašto su na području memorijala tražili Ćilibarsku sobu iz Carskog sela i šta bivši zatvorenici misle o porastu desničarskih raspoloženja u Nemačkoj i u čitavom svetu, odgovorio je Tajn zamenik direktora fonda „Memorijal Buhenvald i Mitelbau-Dora“ za RIA Novosti.
Svečana manifestacija planirana povodom 75. godišnjice oslobađanja fašističkog koncentracionog logora Buhenvalda u nemačkom nacionalnom pozorištu u Vajmar, otkazana je. Da li će se 11. aprila skromno obeležiti ovaj dan u memorijalu Buhenvald?
— Zbog epidemije virusa korona trenutno nismo u mogućnosti da organizujemo bilo kakve događaje. Zbog toga smo pozvali diplomatska predstavništva zemalja iz kojih su ljudi bili deportovani u Buhenvald, kao i demokratske partije u Nemačkoj da naruče vence. Srećom, mnogi su iskoristili ovu priliku, uključujući i predstavništvo Ruske Federacije. Ovi venci će 11. aprila biti položeni na centralni trg nekadašnjeg logora, kod spomenika svim žrtvama koncentracionog logora Buhenvald. Zabeležićemo ovu sliku, organizovaćemo pristup onlajn, da bi ljudi širom sveta, posebno bivši zatvorenici koji nisu mogli da dođu na godišnjicu oslobođenja, mogli da na neki način učestvuju u ovome. U trenutnim okolnostima se na ovakav način sećamo žrtava i oslobađanja Buhenvalda. Nadamo se na veliki odziv.
Zašto je važno nastaviti prosvetiteljski radu Buhenvaldu, bez obzira na krizu?
— Pretpostavljam da ćemo u nekom trenutku prevazići trenutnu krizu izazvanu virusom korona. Sva osnovna i važna pitanja vezana za istoriju Buhenvalda ostaće aktuelna i u budućnosti. Bivši zatvorenici su naučili lekciju iz onoga što su doživeli i pretrpeli. Oni su oslobođeni 11. aprila 1945. godine i već 19. aprila su organizovali komemoraciju mrtvim, položivši zakletvu Buhenvalda: „Uništavanje nacizma i njegovih korena je naš slogan. Izgradnja novog slobodnog sveta, sveta bez rata je naš cilj.“ Danas je to, pre svega, naš zadatak. U Nemačkoj postaju uticajne partije i pokreti koji šire antidemokratske ideje, umanjujući značaj nacional-socijalizma i prizivajući na „promene političkog sećanja za 180 stepeni“. Došlo je vreme kada moramo jasnije nego ikada do sada shvatiti da demokratija, podela vlasti i vladavina zakona nisu uzeti zdravo za gotovo, da je reč o zaštiti ovih vrednosti iznova i iznova. Ovde nam proučavanje istorije Buhenvalda može pomoći da shvatimo koliko su ove vrednosti važne i koliko su podložne pretnjama.
Ko je oslobodio Buhenvald
Neki izvori navode da su Amerikanci oslobodili Buhenvald 13. aprila. Da li je oružani ustanak zarobljenika 11. aprila zaista doveo do toga da su se oni sami oslobodili?
— Danas znamo da su u ranim večernjim časovima 11. aprila 1945. godine dve jedinice američke vojske stigle u koncentracioni logor Buhenvald. Došlo je samo do kratkog kontakta sa zatvorenicima. Tada su Amerikanci odmah krenuli ka Vajmaru. Ali kao rezultat ovog kretanja američke vojske, stalna straža je pobegla. To je omogućilo organizaciji oružanog otpora da uzme situaciju pod kontrolom. Amerikanci su iz spoljašnosti oslobodili logor, a oružana grupa zatvorenika iz unutrašnjosti.
Poznato je da su američke okupacione vlasti nedugo nakon oslobođenja Buhenvalda organizovali posetu logora za stanovnike Vajmara, da bi pokazali ljudima šta se tamo dešavalo. Možete li nam reći nešto više o ovome?
— Po naredbi generala američke vojske Džordža Smita Patona, koji je posetio Buhenvald dan ranije, hiljade stanovnika Vajmara je trebalo da poseti koncentracioni logor 16. aprila. Ljudi su išli pešice, to je oko 10 kilometara od centra grada. Amerikanci su hteli da se stanovnici Vajmara direktno suoče sa zločinima koji su počinjeni u Buhenvaldu, može se reći da su hteli da ih prevaspitaju, da im pokažu šta se dešavalo u njihovoj neposrednoj blizini. Na primer, postoji fotografija u kojoj se u dvorištu krematorijuma nalazi kamion sa prikolicom koji je do vrha natovaren izmučenim leševima zarobljenika. Ovo je bilo pokazano stanovnicima Vajmara. Reakcija ogromne većine je bila: mi za ovo nismo znali i nismo odgovorni.
Kao i drugi koncentracioni logori, i ovaj je bio usko povezan sa svojom okolinom. Civili, poput zanatlija i drugih isporučilaca robe su takođe imali kontakt sa logorom, bili su tamo poslom i mnogi su znali šta se tamo radi sa zatvorenicima. Brojni vozovi su do koncentracionog logora Buhenvald dolazili na železničku stanicu u Vajmaru, i znamo iz poruka preživelih da su prolaznici pljuvali i bacali kamenje na zatvorenike. Postojali su logorski timovi koji je trebalo da sklanjaju bombe nakon vazdušnih napada u Vajmaru i drugim gradovima. Bilo je očigledno u kakvom groznom stanju se nalaze ovi ljudi. Naravno, davali su im hranu ali bilo je i brutalnog nasilja u kome su učestvovali i civili. Najgori zločini događali su se tokom takozvanih „marševa smrti“, kada su zarobljenike isterivali iz logora i ubijali dok su oni hodali.
Poruke užasnih nacistički zločina
Izrazili ste zabrinutost zbog nekih političara u Nemačkoj i drugim zemljama koji sebi danas dozvoljavaju da javno dovode u pitanje istoriju Drugog svetskog rata i nacističke zločine. Kako se bivši zatvorenici odnose prema ovome? Po Vašem mišljenju, da li su ljudi naučili lekciju iz događaja iz Drugog svetskog rata?
– Pouke iz užasnih zločina nacional-socijalizma su bile izvučene nakon 1945. godine. Jedan od rezultata je to što su demokratija i civilno društvo danas mnogo više ukorenjeni u Nemačkoj nego u Vajmarskoj republici. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koju je Generalna skupština UN usvojila 1948. godine, bez sumnje je jedna od najvažnijih pouka. Mnogi preživeli širom sveta borili su se za novi svet bez rata, svet slobode u duhu zakletve Buhenvalda. Zato je posebno šokiralo mnoge preživele što su u Nemačkoj u posledljih pet godina desničarske političke sile toliko masovno dovele u pitanje demokratiju i ljudska prava. To izaziva veliku zabrinutost, pa čak i strah. Mi koristimo sva pravna sredstva koja su na na raspolaganju protiv bilo koje vrste nacionalističke propagande, lažnih vesti i podstrekivanja, bez obzira da li je u pitanju „pozdrav Hitlera“ pred nekadašnjih logorskim vratima u Buhenvaldu ili verbalno poricanje Holokausta tokom memorijalne ekskurzije sa posetiocima. O svim ovim provokacijama mi obaveštavamo vlasti.
Da li vam je posao otežan zbog činjenice da sve manje bivših zatvorenika ostaje među živima?
– Opraštanje od preživelih naravno utiče na naš rad, a za mene je to uvek bolan udarac. Poznajemo mnogo bivših zatvorenika širom sveta koji su izvanredne ličnosti. A kada školarci imaju priliku da razgovaraju sa nekim od njih, to uvek ima poseban efekat. Istovremeno, mi već decenijama koristimo razne izvore, metode i mogućnosti u našem obrazovnom radu i stekli smo dobro i ohrabrujuće iskustvo u tom pogledu. Na primer, susreti mladih u Buhenvaldu, uz mogućnost noćenja i rada u grupama, daju veoma dobre uslove za intezivno izučavanje ovog mesta i njegove istorije. Savezna država Tiringija i druge savezne zemlje pružaju finansijsku podršku za izlete školaraca u memorijal, a mi zajedno sa partnerima konstantno sakupljamo sredstva za grupe iz inostranstva ili projekte za međunarodna okupljanja. Tokom priprema za našu novu stalnu izložbu o koncentracionom logoru Buhenvald, koju smo otvorili 2016. godine, pitali smo mlade kako žele da dobijaju informacije o Buhenvaldu, da li bi voleli mnogo multimedijalnih stanica ili ekrane na dodir. Mišljenje većine je bilo da oni dolaze u memorijal da bi izučavali originalne dokaze i relikvije.
Zašto je Ćilibarska soba tražena u Buhenvaldu
Mediji su 2019. godine saopštili da je na teritoriji memorijala Buhenvald otkriveno nekoliko tunela gde su nacisti mogli da sakriju dragocene stvari, uključujući i davno traženu Ćilibarsku sobu iz Carskog sela. Možete li nam reći nešto više o ovome?
– Od 1937. godine u Vajmaru su se izvodili masovni građevinski radovi. Nakon 1990. godine, pojavile su se glasine da su nacisti mogli da sakriju na nekim mestima takve dragocenosti kao što je Ćilibarska soba. Te glasine su nastale jer je američka vojska sakrila krajem aprila 1945. godine skladište u kamenolomima, u kojima su bile tone dragocenosti koje su nacisti ukrali svojim žrtvama u logorima smrti na istoku, uključujući i zlatne krune za zube i druge plemenite metale. Amerikanci su sve odneli. Pre nekoliko godina, nakon opsežnog istraživanja nekadašnjeg logora, novinar iz Lajpciga nam je predstavio nove dokaze da su se početkom 1945. godine tamo, očigledno, gradili tuneli. Na osnovu toga, organi našeg fonda zajedno sa državnom upravom Tiringije za čuvanje spomenika i arheologiju, doneli su odluku da provere ove dokaze, ne samo jer smo sumnjali da u šupljinama mogu biti dragoceni predmeti, već i da odagnamo glasine koje se stalno ponavljaju. TV kanal „Miteldojčer rundfunk“ je aktivno pratio pretrage i snimao radio i televizijske dokumentarne filmove. Na osnovu američke fotografije iz vazduha snimljene 1945. godine, koja pruža pouzdanu informaciju o radovima na izgradnji tunela u kamenolomu, prvo je izvršena potraga za mogućim prazninama na nekoliko mesta koristeći savremene metode merenja tla. Pošto ovo nije dalo jasnu sliku, istražne iskopine su izvedene na dva mesta u oktobru 2019. godine. One su nam pomogle da pronađemo ulaze u tri tunela. Svi su bili prazni. Zbog relativno velikog broja skretnica, možemo pretpostaviti da su to skloništa sa bombama koja su napravili sami zarobljenici neposredno pre kraja rata, po naređenju nacističke straže.
Da li u prošlosti koncentracionog logora Buhenvald postoji priča koja se Vama lično dopala i uticala na Vas?
– Zaista me je dirnulo to što čak i užasnim uslovima, koje je Hitlerova straža namerno stvarala u Buhenvaldu da bi mučili ljude, podsticali ih na međusobnu svađu, bilo je i ljudi koji su pokazivali solidarnost i pomagali drugima. Bilo je ljudi koji su se zalagali za najslabije, za decu i adolescente. U specijalnoj kolibi u malom logoru, u bloku 66, spaseno je više od 900 jevrejske dece i adolescenata. Ostali zatvorenici su se trudili da ta deca ne moraju da rade, da su zajedno i da su zaštićeni od terora nacista. Za mene je ovo ohrabrujući primer solidarnosti i humanosti na tako beznadežnom i smrtonosnom mestu za mnoge ljude.
Svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.
U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.
Pročitajte još:
► Bečki valcer pobede: 75 godina od oslobođenja Beča i logora Kajzerštajnbruh
► Nacistički plan „Ost” – holokaust Slovena
