Zbog svoje okrutnosti prema zatvorenicima nazivali su je „kuja Buhenvalda“, „zver iz Buhenvalda“, „crvena veštica Buhenvalda“, „mesareva udovica“ i „kraljica Buhenvalda“.
Ime joj je Margaret Ilse Keler, rođena je 1906. u Drezdenu i bila je žena Karla Koha, komandanta koncentracionih logora Buhenvald i Majdanek.
Za njega se udala 1934. a dve godine kasnije počela je da radi kao čuvar i sekretarica u Sašenhauzen konclogoru kraj Berlina, kojim je Koh upravljao.
Sledeće godine dolazi u Buhenvald sledeći svog supruga. Pod njegovim uticajem i sa osećajem moći, postale je jedna od glavnih mučiteljki.
Od kože zatvorenika pravila lampe
Na konju bi jahala kroz kamp i bičem udarala zatvorenike koji bi joj privukli pažnju.
Navodno je kao hobi skupljala komade kože ubijenih zatvorenika koji su imali zanimljive tetovaže i od njih pravila lampe, korice knjiga i rukavice.
Od novca koji je uzela zatvorenicima sagradila je sportsku dvoranu vrednu preko 250 hiljada maraka. Godine 1941. postala je šef ženama koje su radile kao čuvarke u kampu. Karl Koh je te godine prebačen u Lublin, gde je učestvovao u otvaranju konclogora Majdanek.
Ilse je ostala u Buhenvaldu sve do avgusta 1943, kada su ona i muž uhapšeni po komandi Hoasisa fon Valdek-Pirmonta, SS-ovca i policijskog komandanta za Vajmar. Optuženi su za nezakonito bogaćenje, proneveru i ubistvo zatvorenika kako bi ih sprečili da daju iskaz.
Ilse je oslobođena 1944. zbog nedostatka dokaza, dok je Karla SS-ov sud u Minhenu osudio na smrt. Streljan je u aprilu 1945. u Buhenvaldu. Nakon toga, Ilse je otišla da živi s porodicom u Ludvigsburg.
Nimfomanka
Amerikanci su je uhapsili krajem juna 1945. Zajedno s još 30 ljudi, optužena je da je učestvovala u pomaganju, podsticanju i izvršenju ubistava u Buhenvaldu. Pred sudom je izjavila da je u osmom mesecu trudnoće, a niko nije znao kako je uspela da zatrudni u zatvoru.
Izvještaji iz Buhenvalda govore da je istovremeno imala ljubavne afere s Valdemarom Hovenom, SS-ovcem koji je postao glavni doktor u Buhenvaldu i Hermanom Florstedom, Kohovim zamenikom.
Sudski izvestilac Jozef Halou u knjizi „Nevini u Dahau“ piše kako su kolale, doduše neproverene, glasine o Ilsinim brojnim ljubavnim aferama sa SS-ovim zapovednicima, pa čak i zatvorenicima u Buhenvaldu, a brak s Karlom bio je otvorenog tipa.
Ilse je bila nimfomanka, a često je zatvorenike terala da za njenu zabavu međusobno simuliraju seks. Halou navodi da je moguće da se Ilse okrenula drugim muškarcima jer je Karl, navodno, imao homoseksualne sklonosti.
Ilse je u avgustu 1945. osuđena na doživotni zatvor zbog „kršenja zakona i pravila rata“. Dve godine kasnije, general Lusius D. Klej, privremeni vojni guverner američke zone u Nemačkoj, smanjio je Ilse kaznu na četiri godine zatvora zbog nedostatka uverljivih dokaza da je ubijala zatvorenike radi tetovaža i da je posedovala predmete izrađene od ljudske kože.
Navodno su lampe, pronađene u njenom domu, bile izrađene od kozje kože.
Rodila dva sina
Ilse je rodila dva sina. Prvi sin, kojeg je imala s Karlom, ubio se nakon rata. Drugog sina, kog je začela s nepoznatim muškarcem dok je bila u zatvoru u Dahau, oduzeli su joj nakon porođaja.
Kad je napunio 19 godina, saznao je da mu je Ilse majka i redovno je posećivao u zatvoru.
Ilse se obesila u ženskom zatvoru 1. septembra 1967. Imala je 60 godina. Sahranjena je u neobeleženom grobu na groblju u Aihahu.
