Povod za pominjanje je njegov službeni odlazak u Severnu Makedoniju. I ocena političke dimenzije svega. Gde je papa, tu je i politika. Uvek bilo i biće.
Za javnost u Srbiji i pogotovo Hrvatskoj – najzanimljiviji je deo o Stepincu, inače izrečen u razgovoru sa novinarima tokom povratka.
Papa Franjo očigledno ne deli podudarne stavove sa svojim prethodnicima o brojnim stvarima. Kanonizacija Stepinca je sada upitna, zbog „nerazjašnjenih događaja“ iz istorije.
Tokom prve posete Hrvatskoj papa Jovan Pavle Drugi se pomolio na grobu Alojzija Stepinca i poručio da se radi o „najsvetlijem liku i istinskom čoveku Crkve“, što ukazuje na to da za njega nije bilo „nerazjašnjenih stvari“. Jovan Pavle je inače tri puta posetio Hrvatsku, učinio dva pastoralna pohoda u BiH (Sarajevo i Banjaluka), što je i pokazatelj njegove politike.
Misi na Zagrebačkom hipodromu 1994. godine prisustvovalo je milion ljudi, bogosluženja u Sarajevu su organizovana na stadionu Koševo. Put pontifeks maksimusa organizovan je ili zbog potvrđivanja „politički prihvatljivog“ ili zbog širenja katoličke Terra Missiones. O istoriji ovog drugog u BiH ubedljivo je pisao Milorad Ekmečić.
Nije manje značajna bila i posvećenost Jovana Pavla albanskom etnoprostoru. Istoričar Aleksandar Raković pozvao se na izjavu nekadašnjeg biskupa Prizrenske apostolske administrature Marka Sopija kako je i Ibrahim Rugova u nekom trenutku kršten, te je i sahranjen kao rimokatolik. U prištinskoj čaršiji se može čuti i kako ga je krstio lično Jovan Pavle Drugi, tokom susreta sredinom devedesetih godina prošlog veka.
Papa Franjo gleda na političke procese iz „ptičije perspektive“. U njegovom političkom stavu sve je drugačije. Više ga interesuju globalni procesi, pitanja koja opterećuju svetsku politiku, manje obraća pažnju na lokalno.
Istovremeno kada je govorio o Stepincu, ukazao je i na odlične odnose sa nizom poglavara pravoslavnih crkava. Ranije je isticao i neophodnost međureligijskog dijaloga, što se najbolje videlo tokom boravka u Saudijskoj Arabiji. Želeo bi da hrišćani govore „jednim glasom“, ali i da svi verujući imaju više uticaja na procese koji predstavljaju pretnje savremenom čovečanstvu.
U tom kontekstu treba sagledavati i prvi deo njegove „balkanske turneje“. Poseta Bugarskoj, barem što se politike tiče, najviše je upriličena u cilju „omekšavanja“ stava Sofije prema migrantskoj krizi (Bugarska je već nekoliko puta bila na tapetu raznih međunarodnih foruma zbog ophođenja prema tražiocima azila), kao i zbog dodatnog pritiska na Bugarsku pravoslavnu crkvu da se uključi u „svehrišćanski dijalog“. Bugarskih sveštenika nema u ovom formatu, niti učestvuju u zajedničkim službama i molitvama sa papom. Koliko je papa u svom naumu uspeo pokazaće naredne godine, sumnjam da tu ima mesta za preterani optimizam, ali u velikoj meri cilj posete bio je jasan, a poruke koje je uputio – nedvosmislene.
Za razliku od njegovog nastupa u Skoplju!
Poseta Skoplju izgledala je skromno, na brzinu pripremljena, iza nje je ostalo dosta toga nedorečenog, čak i kontradiktornog. Fokusirajući se na „globalno“, papa Franjo je pokušao da jednostavno pređe preko lokalnog. Kao i drugde, pozvao je na mir, toleranciju, bratsko življenje i uzajamno poštovanje, dodavši kako Severna Makedonija „predstavlja most između Istoka i Zapada i mesto gde se ukrštaju mnoge kulturne struje“. Međutim, u ovom slučaju „teoriju“ nije pratila „praksa“.
Papa Franjo se tokom posete Sarajevu 2015. godine susreo sa predstavnicima četiri verske zajednice i sa njima duže razgovarao (sa kardinalom Puljićem, vladikom Grigorijem, reis ul ulemom Kavazovićem i predsednikom Jevrejske zajednice Jakubom Fincijem). Bilo je logike da govori o toleranciji i dijalogu. Ništa slično nije viđeno u Severnoj Makedoniji. Kako izveštava „Radio Vatikan“, agenda je obuhvatala sastanke sa državnim rukovodstvom, predstavnicima nekanonske Makedonske pravoslavne crkve, a u katoličkoj crkvi u Skoplju Franjo je saslušao „svedočanstva“ katoličkog i grkokatoličkog sveštenika.
Nekoliko nedelja pre papine posete, poglavar Islamske zajednice u Skoplju Sulejman Redžepi izjavio je da su Makedonci „divlji narod bez identiteta“. Vodeći albanski političari nisu osetili potrebu da preterano kritikuju taj stav. Neki se uopšte nisu ni osvrnuli na to. O kakvom bratskom življenju i uzajamnom poštovanju onda govoriti?
Takođe, vodeći se političkom logikom kreatora Prespanskog sporazuma, papa je spojio nespojivo. On kaže da je „Severna Makedonija mlada zemlja koja se treba otvoriti širokim vidicima bez gubitka svojih korena“!?
Severnomakedonizacijom, koja će biti sveobuhvatna i dubinska i koja se neće odnositi samo na postupanja državnih institucija, već i na teške društvene promene koje se tiču negacije do sada (tokom sedam decenija) stvarane istorijske slike, Makedonci se odriču svojih korena i udaljavaju od narodne tradicije. Pojam Severna Makedonija i priča o „čuvanju svojih korena“ jednostavno ne idu u istu rečenicu.
Ili, papa Franja poručuje:
„Ohrabrujem vas da nastavite svojim putem kako bi vaša zemlja bila baklja mira, prihvatanja i plodne integracije kultura, religija i naroda.“
Kome je to upućeno? Makedonci su i do sada pokazivali težnju za tim, čak i napadno, preko granice svakog ukusa i na štetu sopstvenih interesa. Nesretno i nespretno su pokušali da integrišu sve što je na prostoru države kroz razne periode istorija taložila, od Aleksandra Makedonskog do Tošeta Proeskog (nije šala!).
Albancima? E tu stvari stoje malo drugačije. Oni su od pokretanja intifade u Aračinovu, preko Ohridskog okvirnog sporazuma, do Prespanskog dogovora postajali sve uticajniji faktor političkog života, a Tiranskom platformom su poslali poruku da dobijenim nisu zadovoljni. Albanska politička elita nastavlja dalje, ka suštinskoj konfederalizaciji Severne Makedonije, verovatno i ka separatizmu u nekoj srednjoročnoj perspektivi. Njih ne interesuje integracija u (severno)makedonsko, već integracija (severno)makedonaca u velikoalbansko!
Makedonci su „divlji narod bez identiteta“, dakle – objekat asimilacije. Na tome rade i grupe sve agilnijih radikalnih islamista među Albancima, od Gostivara do Kumanova. Uprkos prethodnim upornim pokušajima Jovana Pavla da se proširi uticaj među Albancima, to se ne dešava. Mlađim Albancima je u tom kontekstu bliži Rijad od Rima.
Simptomatične su i dve stvari sa dočeka na aerodromu Petrovec. Najpre, uopšte nije bilo devojaka u albanskim narodnim nošnjama. Ako je papa došao da blagosilja Prespanski sporazum i uputi poruku o tome kako je Severna Makedonija bila i ostala multikulturno, multietničko i multikonfesionalno društvo, odnosno prema novim „zapadnim tumačenjima“ i makedonska i albanska, onda je to trebalo pokazati i tokom dočeka, kada je njegova noga kročila na tlo države. Kada dolazi papa mnogo se polaže na stvari protokolarnog karaktera i simbolizam, pa i taj „propust“ upada u oči.
A zatim, premijer Zoran Zaev je uredno, kako tradicija nalaže, osolio pogaču posle gosta, ali se nije prekrstio. Da li nije kršten? Ne veruje u Boga? O čemu se tu radi?
Izgleda da je i za Zaeva, kao i za sve one koji su organizovali Prespanski dogovor, ova poseta bila isključivo političkog karaktera, religijska dimenzija tu dođe kao prateći elemenat, nužnost koju je neophodno istrpeti.
Etničke Makedonce, većinski opredeljene protiv promene koja im se nameće, posetom pape treba ubediti da su benefiti odricanja od imena države i istorije koju su do sada učili blizu. Stigao je papa, posle njega će u NATO, pa u EU i blagostanje. Samo nebo je granica. A one na Zapadu koji, ophrvani svojim problemima više o Balkanu i ne razmišljaju, treba podsetiti da Severna Makedonija čeka u redu za neku nagradu, barem toliku da ne treba neprestano ponavljati kako proširenja EU više neće biti. Za političku garnituru u Skoplju, poseta pape je bila čista politika namenjena unutrašnjim procesima. Otuda i nedorečenosti i kontradiktornosti poruka zaostalih posle njegovog „političkog“ govora i neubedljivost teza koje je istakao.
U političkoj trci na kratke staze, ta poseta će nešto značiti Zoranu Zaevu na unutrašnjem planu. Posmatrano na duge staze, teško se nazire da će dolazak pape stabilizovati Severnu Makedoniju. Čak naprotiv. Težnja da se misli „globalno“ jeste velika, humana, u ovom trenutku i prekopotrebna, ali i potpuno neostvariva ako se ne deluje „lokalno“. U suprotnom, ostaće samo velike reči, koje neće pratiti velika dela.
