Srpska redakcija Sputnjika laureat je specijalnog priznanja. Od dvanaest TV reportaža koje su ušle u najuži izbor za nagrade, čak tri su iz redakcije Sputnjik: „Živ sam da im i ovakav smetam“ Senke Miloš, „Kako je Tramp pohodio Veles“ Tanje Trikić i „Decu ti neću oprostiti“ Maše Radović, koje će na našem sajtu biti emitovane u naredna dva dana.
Nagrađena reportaža
Ratko Bulatović, nekadašnji pomoćnik načelnika Gradskog štaba za civilnu zaštitu, u zločinačkom NATO bombardovanju ostao je bez obe noge. Dvadeset godina kasnije kaže da i dalje ne može da zaboravi noć u kojoj je osakaćen.
U vreme agresije, Bulatović je bio jedan od funkcionera grada Beograda. U ratu je raspoređen na mesto pomoćnika načelnika Gradskog štaba za civilnu zaštitu, pod vojnom komandom. Starali su se o tome da grad pod bombama koliko-toliko normalno funkcioniše.
Trideset šest dana svakodnevno je obilazio sve važne lokacije u gradu. Danju, a posebno noću, jer neprijatelj je tada najviše smrti donosio, razgovarao je sa ljudima, na ulicama, po skloništima, tešio one koji su bili u velikom strahu.
Noć između 29. i 30. aprila bila je najteža za glavni grad. Srušen je simbol Beograda, Avalski toranj, a zgrada Generalštaba u centralnoj saobraćajnici, Ulici kneza Miloša, bombardovana je dva puta. U istoj noći.
Čim je dobio obaveštenje da je bombardovan centar, Generalštab i Savezna policija, u blizini Kliničkog centra i stambenih zgrada — pojurio je!
„Video sam puno ranjenih i nekoliko poginulih. Strašne slike. Automobil BMV kretao se Nemanjinom prema Slaviji, dva momka čekala su zeleno svetlo. Poginuli su od prvog udara. Ubijen je i policajac Neša Nikolić. Glava mu je bila nekoliko metara od tela. Tu sliku, kao i druge jezive prizore nikada neću zaboraviti. Ne mogu ih potisnuti“, priseća se Bulatović.
Ni minut kasnije, Centar za obaveštavanje i uzbunjivanje upozorio ih je: „Sklanjajte se! Ide novi udar!“. Snažna detonacija bacila je Bulatovića na drugu stranu ulice.
„Bio sam svestan da sam ranjen, pokušao sam radio-vezom da se javim kolegama, kako bih od njih zatražio pomoć. Zbog siline detonacije bila je prekinuta. Ispustio sam radio-stanicu, izgubio svest. Ležao sam možda petnaest ili dvadeset minuta. Spasilačke ekipe, vatrogasci i moje kolege iz Štaba mislili su da sam mrtav.“
Kada su shvatili da diše, odvezli su ga u bolnicu. Probudio se u šok-sobi Urgentnog centra. Na aparatima. Ruke vezane, prekriven belim čaršavom do brade. Noge su strahovito bolele.
„Nešto mi je bilo sumnjivo, gledao sam napred, koliko sam imao snage. Video sam da ispod čaršava nema ničega. Zamolio sam dežurnog doktora za papir i olovku, nisam mogao da govorim zbog aparata. Pitao sam ga imam li noge. Nije mogao, nije hteo da mi odgovori. Stavio je fasciklu sa tim papirom ispod miške i izašao. Da sam prepolovljen, saznao sam tek uveče.“
Čovek kome je NATO projektil otkinuo obe noge proveo je u bolnici svega mesec dana. Okružen ljubavlju porodice i prijatelja, uskoro je ponovo hodao. Lekari i novinari nazivali su ga fenomenom. Na Svetog Iliju, samo pet meseci nakon što je ranjen, na protezama, seo je u kola na kojima je ugradio ručne komande i — pojavio se na poslu.
Ne postoje reči kojima bi opisao svoju i bol svoje porodice, koja je sa njim osetila sve muke, ali i radost kada je stao na noge. Noge koje nema i dalje bole, najavljuju svaku promenu vremena. Tada lekovi ne pomažu. A duša boli neprekidno.
„NATO planeri, sedam-osam minuta nakon prvog udara, ponovili su napad. Namerno — da bi nas pobili. NATO doživljavam kao zločinačku organizaciju koja proliva nevinu krv. Preleteli su hiljade milja, a verujem da piloti koji su slali bombe i rakete nisu znali ni zašto nas ubijaju.“
Bulatović je siguran da 1999. više ne može da se ponovi. Sada uz sebe imamo moćne zaštitnike, Rusku Federaciju, Kinu i Indiju…
„Sa nama je i ostatak slobodoumnog sveta koji ne želi ratove, ne želi agresije, ne želi osvajanje tuđih zemalja, već da živi slobodno. Svoj na svome“, zaključuje čovek čiji je život iz korena promenilo NATO bombardovanje.
U rano proleće leta gospodnjeg 1999.
Bombe NATO pakta spržiše moje butine, kolena, cevanice, pete.
I dok ovih godina ovako prikraćen između zemlje i neba šetam, razmišljam,
dobro je što sam ipak živ, da im još malo i ovakav smetam…
Ratko Bulatović
