Pre početka NATO bombardovanja 1999. dolazilo je do krvavih razmena vatre između jugoslovenskih i albanskih graničara pomognutih pripadnicima OVK. Graničari su sprečavali ilegalni ulazak oružja za terorističku vojsku na Kosovo i Metohiju. Najveći okršaj, bitka na Košarama, počeo je 9. aprila i trajao sve do kraja NATO bombardovanja, do povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova.
Plan terorista bio je iznenadni napad, kako bi se Vojska Jugoslavije isterala na čistinu, što bi omogućilo NATO avijaciji da je bombarduje.
Pakao Košara — tako ovu bitku nazivaju preživeli koji su posle teških borbi ipak uspeli da spreče ulazak terorista na teritoriju svoje zemlje.
Tibor Cerna, mladi Mađar iz Debeljače kod Pančeva, ostavio je svoju porodicu i bend u kome je svirao i u vojsku u Niš stigao 24. juna 1998. Posle svega nekoliko dana prebačen je na Kosovo i Metohiju, u Peć, a zatim još bliže granici s Albanijom, u Đakovicu.
Iako je vojna obuka trajala pola godine, pod punom ratnom opremom, na frontu se našao samo dva meseca nakon polaganja zakletve.
„Na davanju zakletve oni su već imali ’škorpione‘ i bili potpuno opremljeni za ratovanje. Mogli smo preko nekih veza da ga sprečimo da ode u rat. Nije bilo šanse. Vratio se na Kosovo i nije se vratio kući. Dovezli su ga u kovčegu“, priseća se Tiborov otac Jožef Cerna.
Golobradi mladići od 18 do 22 godine borili su se na Košarama do poslednjeg daha sa deset puta jačim neprijateljem. Odupirali se tenkovskim i minobacačkim napadima, ali i bombama NATO-a. Cilj: odbrana položaja — po svaku cenu.
„Puzali su po snegu, pravili tunele, kopali jame. Ni na šta se nisu grejali. Nekada nisu imali ni po tri dana da jedu, ni da piju. Ostajali i bez municije. Oni su bili kolateralna šteta za vojsku — otpisani“, priča otac.
Kobni dan. Malo dalje od rova u kome je bio komandir streljačkog odeljenja Tibor Cerna, među dobrovoljce je pala granata. Mladić iz Debeljače svojevoljno je napustio zaklon, izašao na otvoren prostor i primio metak u grudi.
„Hteo je da ih dovuče, jer su ranjenici zapomagali. Komanda je bila da ne smeju da idu da izvlače te ljude. Bio je uporan. Ostalima je rekao — ma ne morate, idem sam!“, priča Kata Cerna, majka poginulog heroja.
Snajper ga je pogodio.
„Kažu da je pokušao da previje ranu, pao na kolena, izvadio zavoj iz celofana i samo klonuo…“, svedoči majka.
Iako teško ranjen, Tibor se održao na nogama do sledećeg hica, koji ga je pogodio u vrat. Zahvaljujući njegovoj žrtvi, otkriven je položaj neprijateljskog snajperiste, koji je eliminisan.
„Imam informaciju da mog sina nije ubio Šiptar iz Albanije, već plaćenik. Da li je tačno ili ne, ne znam. Ali kažu da su plaćeni snajperisti bili tu, da se tačno zna ko ga je ubio, stranac, iz zapadnih zemalja“, kaže Kata Cerna.
O prisustvu stranih plaćenika u zauzimanju karaule na Košarama govore i zvanični podaci terorističke OVK o poginulima. Među njima su čak i dvojica NATO vojnika.
„Ja sam polunemica, mojim rođacima sam napisala u pismu: Zahvaljujući vama, opet ovaj narod strada, a u tom narodu i moj sin. Opet zahvaljujući mojim rođacima Nemcima, koji su tukli po mom narodu. Bez obzira što nisam Srpkinja. Ja sam rođena ovde, moj otac je rođen ovde, moja baka…“, priča Kata Cerna.
Nekoliko dana nakon Tiborove pogibije, Vojska Jugoslavije krenula je u kontranapad na teroriste OVK, kako bi povratila pozicije na karauli Košare. Međutim, NATO avijacija na vojnike je bacila kasetne bombe. Ranjeno je više od 40 mladića, a njih osmorica otišla su za Tiborom Cernom.
Tiborvo telo predato je roditeljima bez prisustva vojnih lica, sahranjen je bez vojnih počasti. Država je ipak odala dužno poštovanje Tiboru i njegovim drugovima, zbog velike hrabrosti, svi su odlikovani.
Tibor Cerna dobio je i spomenik u Debeljači.
