Od 16. februara, kada su održane prve antivladine demonstracije, Albanija se suočava sa političkom krizom koja govori o dubokoj podeljenosti albanskog društva — na jednoj strani nalazi se opozicija desnog centra, predvođena Demokratskom partijom, na drugoj vlast predvođena socijalistima i njihovim liderom Edijem Ramom.
Na protestima ove subote opet je bilo pokušaja da se nasilno uđe u zgradu Vlade, a policija je odgovorila suzavcem, vodenim topovima i hapšenjima.
Opozicioni zahtevi odavno su poznati — reforma izbornog zakonodavstva, raspisivanje prevremenih izbora i ostavka Vlade. Uz sve to dolaze i optužbe na Ramin račun za korupciju, koja je zarobila „zemlju orlova“, tako da, tvrde opozicioni političari, organizovani kriminal zapravo vlada Albanijom.
Vođa albanske opozicije i naslednik nekadašnjeg predsednika Saljija Beriše na čelu Demokratske partije Ljuljzim Baša optužuje Ramu da je stvorio dve Albanije — „jednu za većinu, lišenu mogućnosti za bolji život, gde ljudi odlaze u zatvor zbog neplaćenih računa za struju i drugu… za one iznad zakona“.
Rama, koji je premijer Albanije od 2013. godine, uspeo je tokom godina da razvije brojne odnose za albanskim zajednicama u regionu, posebno sa samoproglašenim nezavisnim Kosovom, ali je aktivno učestvovao i u makedonskoj krizi, te se postavlja pitanje uticaja nemira u Albaniji na region.
Kako će se albanska opozicija, ukoliko njene težnje za preuzimanjem vlasti prevagnu, postaviti u pogledu rešenja kosovskog pitanja i kako protesti u albanskoj prestonici utiču na odnose u regionu?
Prema rečima stručnjaka za bezbednost Ljubana Karana, protesti albanske opozicije striktno se tiču albanskih unutrašnjih pitanja i preuređenja albanske države, tako da nema opasnosti da se preliju na neku drugu zemlju ili teritoriju u regionu.
„Albanija je postala država kojom vladaju narkokarteli“, objašnjava Karan situaciju u Albaniji. „Glavna industrija u toj zemlji je proizvodnja droge, kao i druge kriminalne aktivnosti. One su tamo duboko ukorenjene zato što ih država ne sankcioniše, već ih forsira. Izgleda da je nekima to dozlogrdilo i sada pokušavaju da naprave neki red u sopstvenoj državi.“
Međutim, Ramina samouverenost, zbog koje odbija sve opozicione zahteve, potiče od toga što i dalje važi za jednog od glavnih američkih igrača u regionu, dodaje Karan.
Ukoliko se u Albaniji promeni vlast, politika te zemlje neće ostati ista, ali odnos prema Kosovu i Metohiji i pitanju „velike Albanije“ neće se promeniti, tvrdi Karan.
„Po pitanju Kosova, oni (i vlast, i opozicija) imaju iste poglede, suprotne srpskim interesima, kao i po pitanju ’velike Albanije‘. Oni imaju ukorenjen stav, bez obzira na političke opcije i opredeljenja. ’Velika Albanija‘ je tradicionalna ideja i politička borba koja traje već 150 godina i ne može se tek tako menjati“, objašnjava Karan.
Nijedna albanska vlast, dodaje naš sagovornik, ne odriče se „velikoalbanske ideje“, ali za ideju stvaranja „velike Albanije“, sada, prvi put u istoriji, Albanija uživa podršku, kako Karan kaže, najjače svetske sile SAD, kao i drugih moćnih država. Rusija je pre dve nedelje saopštila da se ne meša u unutrašnje poslove Albanije.
„Ideja o ’velikoj Albaniji‘ jača je od svih drugih ideja u albanskom društvu. Ona je veća i od ekonomskih i drugih političkih ciljeva, tako da ne mislim da bi bilo kakve unutrašnje političke promene u Albaniji doprinele tome da mi lakše rešavamo probleme na Kosovu i Metohiji“, zaključuje Karan.
Prema rečima dopisnika albanskih medija iz Srbije Idre Seferija, iako su svi procesi u regionu povezani, Albanija nije deo mnogih dešavanja.
„Protesti će svakako najveći uticaj imati na evrointegracije. Mislim da će trajati dugo, dok se nešto ne promeni ili možda ne dođe do dijaloga između opozicije i Vlade, za šta postoje pozivi“, ističe Seferi.
Kad je reč o stavu Demokratske partije po pitanju Kosova i Metohije, prema rečima Seferija, on je poznat — protive se bilo kakvom razgraničenju, podeli ili razmeni teritorija.
Dok je Demokratska partija bila na vlasti, nije bilo mnogo komunikacije između Tirane i Beograda, ali to su bile druge godine i drugi procesi, objašnjava Seferi. Sada su, dodaje, uglavnom svi albanski političari za dijalog i rešenje kosovskog problema.
„Bilo je problema zbog imenovanja ministra spoljnih poslova, kome je uzeto za zlo to što je rekao da bi bilo dobro kada bi rešenje bilo u nekom sklopu regionalnih dešavanja, pa se može zaključiti da Ramina strana ima više ideja za neki sporazum, nego Bašina strana“, kaže Seferi.
Ljuljzim Baša (rođen 1974) pripada mlađoj generaciji albanskih političara, a njegov put u vrh Demokratske partije bio je vrtoglavo brz. Posle završenih studija u Holandiji, prvo je radio na Kosovu i Metohiji u misiji Unmika, a u albanskoj politici aktivan je od 2005. godine.
Odmah je postao ministar za javne radove, transport i telekomunikacije, nakon čega je obavljao i dužnosti ministra spoljnih poslova i ministra unutrašnjih poslova. Između 2011. i 2015. godine bio je gradonačelnik Tirane.
Demokratska partija, otkako je izgubila vlast 2013. godine, nalazila se u stanju traženja novog puta i novog lidera i, kako Seferi naglašava, bilo joj je teško da, posle Saljija Beriše, lidera demokratskih promena u Albaniji početkom devedesetih godina prošlog veka, nađe lidera koji bi je izvukao iz krize.
Izgleda da je u Baši, koji vuče porodične korene iz Drenice sa Kosova, partija našla pravu ličnost za to. Protesti, iako nasilni, po čemu se, kako Seferi objašnjava, razlikuju od sličnih dešavanja u regionu, doveli su do porasta rejtinga te partije.
