Pred obeležavanje Dana Republike 9. januara, prvog otkad je stupila na dužnost predsednice, u intervjuu za Sputnjik Željka Cvijanović ističe da je uzbuđena i ponosna, ali i da oseća dodatnu obavezu, te da je to vreme velikog ushićenja i okupljenosti građana oko svoje Republike.
Nisu svi tako ushićeni. Dobili ste i vi neke prilično morbidne čestitke. Da li strahujete da će neko pokušati da poremeti taj dan?
— Uvek postoji određeni rizik da nešto može da pokuša da poremeti veliki svečani dan. Međutim, sama ta „čestitka“ je nešto što se dešava već nekoliko godina. Stižu na adrese institucija RS uglavnom povodom 9. januara i to govori u suštini nekoliko stvari, a najviše o onima koji su potpisnici, ali isto tako i o tome kako se želi poslati poruka da RS nije dobrodošla u okviru BiH, da postoje mnogi ljudi koji žive u drugoj polovini države koji smatraju da stvari treba da budu postavljane onako kako oni misle da treba. Tu je i poruka da se ne ostavlja baš puno prostora za dijalog i toleranciju, kao i o Bosni koja je skrojena po njihovoj meri u kojoj nema prostora za Republiku. Ove godine mi Dan Republike obeležavamo pod sloganom „Ponosna i večna“ i mislim da je sve ono što treba da znamo sadržano u tom sloganu.
Srpska praktično od samog nastanka žulja neke faktore u BiH i van nje i zbog toga se uoči tog dana uvek nešto uskomeša. Ove godine to su dešavanja povezana sa slučajem smrti Davida Dragičevića. Kako Vi vidite pozadinu tog slučaja i da li mislite da je rasplet blizu?
— Očekujem da jeste blizu. Kad to kažem prevashodno mislim da je odgovornost na institucijama koje treba da dođu do istine, a to je tužilaštvo. Ono treba da dâ odgovor na stradanje jednog mladića. A sve druge stvari koje su se dešavale vezane za taj slučaj… Moram reći da sam nesrećna što je došlo do politizacije jedne porodične tragedije. Elemente politizacije definitivno možemo prepoznati — involviranost političkih subjekata, opozicije, a kad pogledate malo šire vidite da to baš nije izolovani slučaj, da imate obrazac. Bilo je mnogo primera gde se individualni problem nastoji zloupotrebiti da dobije sasvim drugačiju konotaciju. Naravno da je strašno saznanje da se jedna porodica suočila sa tako teškim gubitkom. Dakle, ostaje naše očekivanje da se taj slučaj reši, da tužilaštvo izađe sa jasnim stavom i ako treba da uslede određene sankcije, ali nije ulica mesto gde se dobijaju i gube izbori, nije ulica mesto koje diktira kako će raditi određene institucije.
Da li je preterano reći da je to bio i pokušaj obojene revolucije?
— Jeste pokušaj obojene revolucije. Čitav niz godina ukazujemo na određene pojave i elemente koji se mogu podvesti pod tako nešto. Stvari u BiH su složene, ali su takve i u celom regionu. Mnogo je otvorenih pitanja. Međutim, imate i nešto drugo. Kad u regionu, konkretno kod nas u BiH i RS morate da se opredeljujete za jednu ili drugu stranu, onda to uvek postane matrica i za dešavanja ove vrste — da trpite pritiske, da imate uključenost međunarodne zajednice, ne samo u dnevnopolitičkom životu, nego se maltene traži da se svrstate na jednu stranu. Danas kad su iscrpljena opravdanja za takvo ponašanje napravljena je antiruska histerija. I džaba što vi kažete: „Mali smo, nismo faktor na globalnom planu, želimo da sve nesuglasice koje imate što pre rešite i pustite nas na miru, a ne preko nas da se dešava“. Uprkos tome što šaljete takve poruke nastoji se od vas napraviti igračka u nekoj velikoj igri.
U čemu se taj pritisak ogleda?
— To se može videti u BiH uz objašnjenje da se sad menjaju uslovi za aktivaciju plana ka članstvu u NATO, da se spreči neki ruski uticaj. Pre 10 godina postavili su neke uslove, a sad su ih sklonili i sad odjednom može i bez uslova, samo da se navodno iščupamo iz „ruskih ralja“. A mi hoćemo mir, stabilnost u RS, da institucije rade svoj posao. Naša poruka je: „Pustite nas da radimo s mirom, da jačamo, da se konsolidujemo“. Ali očito da to nekome nije u interesu i kroz dnevnu uključenost, jer imate međunarodnu zajednicu koja je bukvalno svrstana na jednu stranu i apsolutno žmuri na oba oka kad su u pitanju ovi drugi.
Međunarodna zajednica je eufemizam za Zapad. Da li kad kažete da postoji umešanost međunarodnog, odnosno zapadnog faktora, raspolažete i nekim informacijama?
— Naravno da raspolažemo. Ne mogu da ih prezentujem, ali postoji uključenost, podrška svima koji žele da pišu, rade, govore protiv onih koji su na vlasti, a oni koji su na vlasti nisu po meri onima koji podržavaju sve te pokrete.
Pomenuli ste i težnju određenih faktora da uvuku BiH u NATO po svaku cenu. Da li i to ima veze sa previranjima u RS?
— Između ostalog ima, ali generalno gledajući to je prostor u kojem treba da se smanji ruski uticaj, iako ga i ne primećujemo na način koji bi podrazumevao da vas neko za nešto uslovljava. Sve ove godine vidim vrlo dosledan i principijelan odnos Rusije prema onom što je dejtonska BiH i zahvalna sam na tome. Što neko to želi da prikaže na drugi način, problem je širih razmera koji ne možemo rešiti mi u RS, niti u Srbiji. S druge strane, upravo iz zapadnog sveta dobijali smo mnoga uslovljavanja, nekad pod plaštom evropskih integracija, pa se kaže: „Ovo su specifični uslovi prema zemlji kandidatu za članstvo“, do nekih drugih koji vole mikromenadžment u kojem mnogi ambasadori smatraju da je sasvim normalno da vam dođu u instituciju i, uprkos tome što kao ozbiljan političar nećete glavom kroz zid, kažu vam: „Naš stav je da to ne može da piše u zakonu“. To nije normalno, ali se dešava.
Da li zbog tih uslovljavanja strahujete da se BiH može desiti nešto slično Makedoniji, da se nekim inventivnim metodama zaobiđe volja Srba i RS i Bosna bude uvučena u NATO?
— Neću da se bavim fatalističkim scenarijima, ali sigurno da postoje različite namere kako da se doskoči onome što je uradila RS. Pošto i mi znamo da to postoji, u oktobru 2017. godine doneli smo rezoluciju o zaštiti ustavnog poretka i vojnoj neutralnosti u kojoj ne govorimo specifično o NATO-u, nego generalno o uključivanju u vojne saveze. Važan orijentir je i kako se ponaša Srbija, a s druge strane konačna odluka je na narodu — da se izjasni na referendumu.
S obzirom na takvu atmosferu ne iznenađuje što mnogi strani eksperti, uključujući i bivšeg britanskog diplomatu Timotija Lesa, predviđaju da će RS da napusti BiH. Da li Vi za svog mandata vidite RS i dalje unutar BiH?
— Vidim RS koja će svakog dana biti sve jača, svesnija koliko je važno da opstane. Mnogo je bilo nastojanja da se Srpska umrtvi i devastira. I uprkos svemu mi smo jači i stabilniji, sa mnogo većom svešću da ne postoji drugi okvir koji će nam garantovati tu sigurnost kako nam garantuje RS. Tu leži i moj odgovor. Neću da predviđam šta će se desiti sa BiH, do scenarija da je moguće da sama od sebe odumre, pošto je neverovatno da tamo nemate partnera ni za jednu ozbiljnu priču, da uvek imate samo tvrdoglavo odbijanje s neke strane, koja je uglavnom političko Sarajevo. Ali uvek se nastoji baciti krivica na RS i svi se mogući i nemogući stranci bave Srpskom, a malo ko priča koliko je BiH puna deficita. Zato što nemate unutrašnji dijalog. A nemate ga zato što je taj deo međunarodne zajednice uvek bio rame za plakanje jednoj strani, uvek u funkciji sprovođenja uglavnom bošnjačke politike, bez imalo sluha za bilo šta što se odnosi na srpski narod, pa čak i hrvatski narod.
I oni su nezadovoljni.
— Mnogo su nezadovoljni. Ali ništa ne može pomoći ako u okviru BiH nemate dovoljno želje da se učestvuje u dijalogu a toga nema u Sarajevu. Zašto? Zato što su ih stranci stalno mazili, govorili im: „Nemojte vi s njima pričati, mi ćemo im kazati da to mora“. Zamislite zemlju u kojoj stranci toliko godina nakon rata služe kao glasnici. Dakle, nisam preveliki optimista kad je u pitanju funkcionisanje BiH. Videli smo kako to izgleda i kad je predsednik Dodik izabran za srpskog člana Predsedništva BiH, da maltene nema prostora ni za koga ko dolazi iz RS, osim ako hoće neumorno da klima glavom. Za svakog ko dođe sa svojim stavom iz RS u stanju su da se na njega najstrašnije obruše i pošto su nemoćni da sami dovedu tu stvar do kraja, po pravilu trče u strane ambasade da im oni pomognu da tog nekog dovedu u red.
Sve što se dešava u BiH je deo širih procesa u regionu. Najnoviji je faktičko ukidanje granice između Albanije i tzv. Kosova. Da li onda i RS ima pravo da traži da se ukine granica na Drini?
— Ako primenjujemo istu recepturu i ako formula vredi za sve onda bi to bilo logično. Ali čim je to rekao neko od funkcionera iz Srbije, vaša premijerka, videli ste reakciju. To je politika višestrukih aršina. A vrlo je legitimno da to pitanje stavite na dnevni red i kažete: „Da li se to odnosi na sve ili samo na nekog izabranog?“. Ti dvostruki aršini su najblaže rečeno iritirajući, da nekom stalno tolerišete šta god da uradi. Ako bolje pogledate videćete da se tolerisanje Zapada uglavnom odnosi na ono što rade političko Sarajevo i Albanci. To je vidljivo i kad EU upozorava dve strane da se uzdrže, a imate samo jednu stranu koja uvodi taksu, formira vojsku. Mislim da je Kosovo mnogo namučilo EU, iako oni to ne smeju da priznaju. Oni njih mnogo potcenjuju. Funkcioneri Kosova znaju da se prilično narugaju funkcionerima EU, stalno im pokazuju da im je mesto u nekom ćošku, da uopšte nisu važni kao neko ko donosi odluke. To postaje zanimljiv fenomen. Svi smo izrazili stav da se krećemo ka Evropi, a vi ih omalovažavate, kažete: „Nebitni ste“, a onda očekujete da ostatak regije ima neki odnos prema toj EU.
Ako Beograd budu pritiskali da rešava pitanje Kosova, da li će i RS tražiti da se uključi u neko šire rešenje?
— To zavisi od okolnosti i kako će biti poslagane stvari. Mi u RS želimo mir, stabilnost, hoćemo da se niko sa nama ne igra, da ne budemo poligon, jer smo previše mali za sve te utakmice koje je neko naumio da igra i naravno hoćemo da se prema nama sprovodi ista politika kao i prema drugima, a ne da si stalno u nekom ćošku, optužen da si zločesto dete, a svi drugi, bez obzira šta rade, dobra su deca. Bilo bi logično da se napravi širi teren ako se rešavaju takva pitanja. Bilo bi logično da RS ima ona prava koja je sebi dalo recimo Kosovo. A na koji način će se nešto dešavati u budućnosti, otom potom. Ne bih da unapred dajem neke kvalifikacije, ali znam da ne možete dugo objašnjavati da vaš narod nema pravo koje neki drugi narod ima.
Kako vidite RS na kraju svog mandata?
— Još jaču, još stabilniju. Svake godine raste svest o važnosti Republike. Jako sam ponosna što znam da je politika kojoj pripadam pomogla da ta svest uporno raste. Na kraju mog mandata vidim je još spremnijom da se uhvati u koštac sa svim izazovima, da idemo zajedno dalje i razvijamo najtešnju, prisnu saradnju sa Srbijom. U nekim drugim okolnostima videćemo kako će se stvari dešavati na regionalnom planu. Možda mogu da kažem još uključeniju u sve procese.
Možda i više integrisanu sa Srbijom?
— Te veze su definitivno tu. Kako je vidim tu integraciju? Ona prvo postoji na dnevnom planu i to je mnogo važno. Ona postoji i mentalno, politički blisko, postoji i pravno preko sporazuma o specijalnim paralelnim vezama koji je opet proistekao iz Dejtona. Vi verovatno postavljate pitanje o formalnoj integraciji. Ja znam da bi građani RS i srpski narod definitivno, bez izuzetka, svi želeli da budu u okviru Srbije ili da su zajedno sa Srbijom, ali na to naravno utiču različite okolnosti, a ne samo njihova želja i volja.
