Svi procesi, poput rešavanja kosovskog čvora ili pristupanja bilo koje od bivših jugoslovenskih republika Evropskoj uniji, kao i makedonsko pristupanje NATO-u, i dalje su na stolu i nastaviće se i u narednoj godini.
Tako, kada razmatramo najvažnija dešavanja u našem regionu u 2018, slobodno možemo reći da je to bila uobičajena balkanska godina, jer se naše poluostrvo odvajkada nalazi u stalnom previranju. Pritom, ne može se reći da su balkanske države napravile neke značajne, što bi se reklo, civilizacijske iskorake, štaviše, neke su otišle korak unazad.
Kosovski čvor i dalje neraspetljan
Čini se da je odlukom privremenih prištinskih institucija, da uvede stopostotne takse na robu iz Srbije, kosovski čvor dobio još jednu komplikovanu petlju. Politička elita kosovskih Albanaca ne namerava da posluša upozorenja čak ni svojih mentora sa Zapada i ukine takse.
Propast briselskog dijaloga između Beograda i Prištine mogla se nazreti još početkom godine. Međutim, Beograd i Brisel kao da su bili optimisti u pogledu nastavka pregovora. Jedina strana koja se ponašala ležerno bila je Priština.
Ako pogledamo bilans, Srbija je u borbi za Kosovo u 2018. bila prilično uspešna. Novih priznanja kosovske nezavisnosti nije bilo, štaviše, desetak država je povuklo priznanje. Kosovo nije učlanjeno ni u jednu međunarodnu organizaciju.
Kada su uvideli da im stara taktika više ne pije vodu, u roku od nešto više od mesec dana politička elita kosovskih Albanaca odlučila je da pređe u kontraofanzivu i poništi sve dogovore sa Beogradom, koje uostalom nije ni poštovala. Iznervirani uspehom srpske delegacije na Generalnoj skupštini Interpola, rešili su da prekinu briselski dijalog. Epilog kosovske ofanzive je transformacija Kosovskih bezbednosnih snaga u Vojsku Kosova.
Ipak, vest godine na Kosovu koja je najviše odjeknula, jeste ubistvo Olivera Ivanovića, jednog od lidera kosovskih Srba, koje još nije razrešeno.
Da nije bilo dešavanja oko Kosova, za političku godinu u Srbiji bi moglo da se kaže da je protekla mirno. Nastavljeno je postepeno „klackanje“ ka EU, uz već poslovična uslovljavanja i nove zahteve.
Na unutrašnjopolitičkoj sceni nije bilo velikih izbora, ali je na lokalnom odmeravanju snaga vodeća SNS dokazala apsolutnu dominaciju. Kraj godine doneo je gibanja na opozicionoj sceni, koja je uglavnom bila u defanzivi. Nasilje nad jednim od opozicionih lidera Borkom Stefanovićem izvelo je deo građana Beograda na ulice.
Godinu su obeležili i veliki sportski uspesi. Novak Đoković se ove godine vratio na prvo mesto ATP liste i ponovo dokazao snagu i čvrstinu karaktera. Njegov povratak bio je još blistaviji, nego kada se prvi put peo na lestvicu.
Pošto se srpska fudbalska reprezentacija vratila sa svetskog prvenstva podvijenog repa, fudbaleri Crvene zvezde su u kvalifikacionoj grupi Lige šampiona pokazali da imaju lavlje srce. Našavši se u grupi sa daleko jačim protivnicima, Napolijem, Pariz Sen Žermenom i Liverpulom, junački su se držali, pa su čak u grotlu Marakane pobedili Liverpul. Da ne zaboravimo, vaterpolisti su postali prvaci sveta, što i nije vest, a blistale su i srpske odbojkašice…
Makedonija, zemlja koje nema
Ako ničim drugim, Makedonija može da se pohvali da je zemlja čijim se imenom trguje. Makedonska politička elita prihvatila je činjenicu da mora da promeni ime zemlje kojom upravlja i time kupi put u EU i NATO.
Građani Makedonije su bili dovoljno hrabri i odlučni da shvate realnost i odluče se na takav čin, jer će u EU i NATO-u ostvariti željeni standard, kako ekonomski, tako i politički u vidu jačanja demokratskih institucija.
Jačanje makedonskih demokratskih institucija počelo je izborom nove Vlade protivno Ohridskom sporazumu, prema čijim odredbama najjača makedonska partija formira Vladu sa najjačom albanskom strankom. Usledio je izbor Talata Džaferija za predsednika Sobranja, što je izazvalo nasilje i upad građana u prostorije Parlamenta.
Nakon toga, u Prespi je postignut sporazum sa Grčkom o preimenovanju Makedonije u Severna Makedonija. Građani su na referendumu odbili sporazum, ali je uprkos tome, uz svesrdnu podršku Zapada, korupciju, ucene i kupovinu opozicionih poslanika, vladajuća makedonska politička elita nastavila sa procesom koji bi na kraju trebalo da dovede do promene Ustava, promene imena zemlje i okončanja evroatlantskih integracija.
Na kraju, razvoj demokratskih institucija u Makedoniji pod patronatom Zapada doveo je do toga da sada opoziciona VMRO-DPMNE, koja se protivila Prespanskom sporazumu i čiji je nekadašnji lider i nekadašnji makedonski premijer Nikola Gruevski dobio politički azil u Mađarskoj, predsedničkog kandidata traži preko oglasa.
Crna Gora — „perjanica“ balkanske demokratije
I Crna Gora se u 2018. pokazala kao zemlja u kojoj demokratske institucije bivaju jače iz dana u dan. Tako je crnogorska policija uhapsila jednog od lidera opozicionog Demokratskog fronta Nebojšu Medojevića, dok je njegov kolega Milan Knežević, kako bi izbegao hapšenje, morao nekoliko dana da provede u Skupštini Crne Gore. Medojević je na kraju odlukom Vrhovnog suda pušten iz pritvora, a Knežević je mogao kao slobodan čovek da izađe iz skupštinske zgrade.
Ali, to nije kraj. Crnogorske demokratske institucije iskazale su svoju snagu i na druge načine. Na primer, zabranom ulaska u državu četvorici opasnih ljudi — dvojici istoričara, jednom pesniku i jednom doktoru prava. Istoričarima Aleksandru Rakoviću i Čedomiru Antiću, pesniku Matiji Bećkoviću i profesoru međunarodnog prava Dejanu Miroviću. Bolje je što su mi zabranili da u Crnu Goru uđem, nego da su me pustili unutra, pa da su mi zabranili da iz nje izađem, prokomentarisao je u svom stilu ovu zabranu akademik Bećković.
Poslanici vlasti crnogorske Skupštine poništili su odluku Podgoričke skupštine iz 1918. o ujedinjenju ove države sa Srbijom i sve to krunisali podizanjem spomenika Josipu Brozu Titu u Podgorici.
Jedan bizaran događaj, čiji je vinovnik rektor Podgoričkog univerziteta Danilo Nikolić, najrečitije govori o odnosu crnogorske vlasti prema srpskom narodu. Nikolić je izbrisao epitaf sa spomenika svoga dede Staniše, na kome je stajalo da je Staniša dao život za srpske ideale.
Bosanski lonac još ključa
Nadanja da će opšti izbori, koji su početkom oktobra održani u BiH, rešiti sve, propala su onog trenutka kada je Željko Komšić izabran bošnjačkim glasovima za predstavnika Hrvata u Predsedništvu BiH. To je izazvalo gnev Hrvata, koji su demonstrirali na ulicama Mostara.
Ono što je dobro za stabilnost Republike Srpske, jeste izbor Milorada Dodika za predstavnika Srba u najvišem političkom telu BiH, jer je time ostvareno jedinstvo vlasti na svim nivoima, od entitetskog do državnog. Dodikova koalicija je ostvarila pobede i za predsednika Republike Srpske i u Parlamentu srpskog entiteta.
Izborna kampanja u RS bila je više nego prljava, uz mešanje stranog faktora (Zapada), kao i uz političku zloupotrebu još uvek nerazjašnjenog ubistva mladića Davida Dragičevića.
Osim Predsedništva, u BiH nije formirano još nijedno telo vlasti, tako da BiH u narednoj godini očekuje formiranje Saveta ministara, čiji predsedavajući, prema slovu Ustava, treba da bude izabran iz redova srpskog naroda.
Odmah nakon izbora, analitičari su predviđali uzbudljivu političku jesen u BiH. Međutim, s obzirom da sarajevske institucije još nisu kompletirane, vrlo je moguće da u narednoj godini imamo i uzbudljivo političko proleće.
Slavlje uz Tompsona
Kada je Hrvatska osvojila drugo mesto na svetskom prvenstvu u fudbalu, bezmalo se ceo region radovao. U Zagrebu se na Jelačića placu okupilo ljudi kao nikada do tada, da dočekaju srebrne fudbalere. A onda je sa pobedničkog podijuma zapevao Tompson. Njegova pesma ohladila je mnoge glave — zar je moguće da ni tako grandiozan uspeh ne može da prođe bez tog u crno obučenog, sa zakrvavljenim očima pevača ustaških pesama?
Tompsonov nastup na dočeku hrvatskih reprezentativaca u Zagrebu uspeo je da na nekoliko dana čak i zaseni uspeh hrvatskog fudbala, jer su nakon što je uspeh proslavljen i strasti se smirile, on, a ne fudbaleri ili analiza odigranih utakmica u Rusiji, bili glavna tema u medijima.
Međutim, zašto bi gaf koji su prema sopstvenom priznanju učinili Luka Modrić i Zlatko Dalić uopšte čudio, kada se izgleda radi o kontinuitetu? Šovinističke incidente pravio je još tokom prvenstva i reprezentativac Domagoj Vida (posle se izvinio), ali i to je samo kontinuitet opšte atmosfere u hrvatskom društvu, koja je ove godine obeležena sa nekoliko šovinističkih incidenata.
Najpre bismo izdvojili spomen-ploču poginulima iz hrvatske paravojne formacije HOS sa ustaškim pozdravom „Za Dom — spremni!“, postavljenu ni manje ni više nego u centru Jasenovca. Ploča nije uklonjena, niti je uklonjen natpis sa nje, već je, takva kakva je, samo pomerena nekoliko kilometara dalje. Čak i to je urađeno posle dužeg natezanja.
Igor Vukić, istoričar sumnjive reputacije, objavio je knjigu „Radni logor Jasenovac“, koja na najbestijalniji način falsifikuje činjenice o najstrašnijem stratištu ljudi u Drugom svetskom ratu. Vukić je dobio zapaženi termin na hrvatskom javnom servisu, kako bi predstavio svoje „delo“. Njegov primer slede i reditelji Jakov Sedlar i Roman Leljak.
Ove godine nisu izostali ni fizički napadi na predsednika Srpskog nacionalnog vijeća Milorada Pupovca. Za to vreme hrvatska Vlada ćuti. A zanimljivo je da je posle svega Kolinda Grabar Kitarović za najznačajniji spoljnopolitički događaj godine izabrala — susret sa Aleksandrom Vučićem.
Godišnjica kraja Velikog rata
Posebno je intrigantno kako je u regionu obeležena stota godišnjica od završetka Prvog svetskog rata. Za razliku od drugih evropskih zemalja, koje još ne mogu da shvate kako su se upetljale u jednu od najbesmislenijih klanica u istoriji, u Srbiji ovaj rat ima oslobodilački karakter.
Umesto vojne parade, Srbija je Dan primirja obeležila masovnom vojnom vežbom, a filmovi poput „Zaspanke za vojnike“ Predraga Antonijevića ili „Kralja Petra Prvog“ Petra Ristovskog na dostojan su način dali omaž jednom slavnom i tragičnom vremenu.
Uz stogodišnjicu pobede, stogodišnjica osnivanja zajedničke države Južnih Slovena pominjana je samo u Srbiji. Rasprava o Jugoslaviji u medijima i na naučnim tribinama bilo je samo u našoj zemlji.
U Hrvatskoj se nije ćutalo samo o Jugoslaviji, već i o Velikom ratu. Eventualno, govorilo se ne o jugoslovenskom ujedinjenju, već o propasti Austrougarske. Godišnjica primirja u hrvatskim medijima obeležena je jedino serijalom na hrvatskom javnom servisu o hrvatskim vojnicima na istočnom frontu.
Crnogorska politička elita, nekada izrazito prosrpska, period od pre jednog veka shvatila je kao doba tragedije jedne nacije koja 1918. nije ni postojala. Otuda i ukidanje odluka Podgoričke skupštine o ujedinjenju Crne Gore i Srbije.
U ostalim jugoslovenskim republikama kraj Prvog svetskog rata prošao je uz ćutanje. Jedino se kosovski predsednik Hašim Tači, verovatno ponosan na „doprinos“ kosovskih Albanaca savezničkoj pobedi, našao na počasnom mestu na centralnoj proslavi u Parizu.
Sve u svemu, procesi kojima je Zapadni Balkan zaokupljen nastaviće se i tokom 2019. godine. Kosovski čvor teško da će biti raspetljan do leta. Taj rok dat je zbog isteka mandata medijatorima u pregovorima, šefici evropske diplomatije Federiki Mogerini i komesaru za proširenje Johanesu Hanu. Oni, prema onome kako stvari danas stoje, rešenje pitanja Kosova ostavljaju u nasleđe.
Ostali procesi u Makedoniji, Crnoj Gori i BiH će se nastaviti, a biće posebno zanimljivo pratiti na koji će način Zapad pritiskati Republiku Srpsku da prihvati bosansko učlanjenje u NATO.
Ostaje nam jedino da želimo dosadnu 2019, kao negde na severu Evrope…
