Ako se može suditi prema rečima britanskog intelektualca Timotija Lesa, jedino rešenje za Bosnu i Hercegovinu je — da se raspadne. Ovaj nekadašnji britanski diplomata i sadašnji istraživač na univerzitetu u Kembridžu, direktor tink-tenka „Nova Evropa“, nije prvi put nedavno istupio sa tezom da balkanske granice ponovo treba da se menjaju.
Dok je prošle godine govorio o potrebi organizovanja međunarodne konferencije koja bi redefinisala granice bivših jugoslovenskih republika, ove tvrdi da će se Republika Srpska otcepiti od BiH, zato što su Srbi u toj bivšoj jugoslovenskoj republici povređeni odlukama međunarodne zajednice i jer smatraju da im je u BiH ugrožena bezbednost.
Sa druge strane, prema Lesovim tvrdnjama, promenilo se i međunarodno okruženje. EU više ne nudi mogućnost proširenja i stoga više ne može da igra ulogu regionalnog policajca, dok interesovanje SAD za Balkan opada.
Iako je Badinterova komisija još 1991. pokušala da zacementira granice novonastalih država u avonejvskim okvirima, međutim, takve granice nikada nisu prihvaćene kao datost. Podsetimo samo o čemu je prošle godine bilo najviše rasprava kada je u pitanju rešenje kosovskog čvora — o (ne)mogućem razgraničenju i razmeni teritorija, a pitanje nezavisnosti Republike Srpske ili barem izjašnjavanje građana o nezavisnosti ovog entiteta nekoliko puta nalazilo se na stolu kao adut u rukama vlasti u Banjaluci.
Les je sa tezom o potrebi otcepljenja Republike Srpske od BiH izašao još pre nekoliko godina člankom u uglednom američkom spoljnopolitičkom časopisu „Forin afers“, podseća politikolog iz Banjaluke Aleksandar Vranješ.
Lesovo stanovište glasi da su potencijalni konflikti na Balkanu još uvek pretnja i, samim tim, logika nam govori o potrebi da različite balkanske nacije treba svrstati u vlastite nacionalne države kako se konflikt ne bi ponovio.
„To je delimično tačno. Ako se uzme koji su potencijalni konflikti mogući u BiH, gde imamo tri konstitutivna naroda koja još uvek nisu razrešila sve sukobe… Sukob je zaleđen, ne postoji konsenzus oko zajedničke države i tako dalje. Ta je logika veoma opravdana. Ali, opet, mora se u obzir uzeti kontekst da bi se to moglo primeniti u praksi“, napominje Vranješ.
U BiH, prema Vranješovim rečima, vredi jedan kontekst, jer Republika Srpska ima sve odlike državnosti — ima institucije, teritoriju, pa i međunarodno priznanje kroz međunarodni ugovor (Dejtonski sporazum).
„U takvim situacijama to je izvodljivo“, dodaje Vranješ, „ali šta ako tu istu formu primenimo na Albance na Kosovu? Ta priča se apriori menja, u istom momentu dobija potpuno drugačiji kontekst, jer nisu Albanci bili ti koji su imali isti status kao Republika Srpska, pa su krenuli putem samostalnosti, nego su doslovno oteli zemlju uz pomoć međunarodne sile. Na osnovu toga, taj kontekst ne vredi kada je reč o Kosovu. Tako da teza Timotija Lesa u nekom delu stoji, ali se mora u obzir uzeti kontekst koji mora da odredi koliko je to uopšte racionalno, pragmatično i koliko je to uopšte izvodljivo.“
Kada Les tvrdi da EU nema snage da održava poredak i red na Balkanu i da je iz tog razloga neophodno nacije podeliti prema nacionalnim državama, to ima smisla, ali, prema Vranješovim rečima, samo u najširem smislu, ako se u obzir ne uzimaju pojedinačni slučajevi, zaključuje Vranješ.
„U moderno vreme, koncept nacionalnih država je problematičan“, smatra istoričar Predrag Marković, a rešenje za Balkan vidi u konceptu EU: „Fleksibilan aranžman u kome bi granica između Srbije i Republike Srpske bila samo administrativna linija, a ne prava državna granica“.
Između tako zamišljene granice između Srbije i Republike Srpske mogla bi da se povuče paralela sa onim što se događa između Albanije i Kosova, da brisanje ove potonje granice ne ugrožava nikoga. Brisanje granice između Kosova i Albanije ugrožava nekoliko susednih država, dok jedinstvo između Srbije i Srpske nikoga ne ugrožava, tvrdi Marković.
