Direktor tink tenka „Nova Evropa“ i istraživač na Univerzitetu Kembridž Timoti Les pre dve godine je digao dosta prašine člankom u časopisu „Forin afers“ u kojem je izneo tvrdnju da je prekrajanje postojećih granica na Balkanu neminovno. U intervjuu za Sputnjik kaže da argumenti koje je tada izneo važe i danas.
„Tvrdim i danas da zapadne sile mogu da reaguju na postojeću situaciju na dva načina: da insistiraju na politici odbijanja promene granica i pokušaju da reše posledice nepoklapanja granica i nacija i time prepuste inicijativu lokalnim separatistima kao što je Milorad Dodik, ili da pokušaju da kontrolišu taj proces i tako smanje rizik.
Na koji način se može kontrolisati?
— Postoje dva osnovna pristupa: ili da organizujete konferenciju i pokušate da menjate granice odjednom, ili da pokušate postupniju tranziciju — da manjinske grupe dobiju veću autonomiju unutar nacionalno jedinstvenih granica u očekivanju da će vremenom nove unutrašnje granice postati međunarodne.
Šta to znači za Srbiju? Da li su te nove karte moguće ako bi u tom slučaju svako u regionu imao maksimalističke zahteve?
— Optimista sam da mudri lideri mogu da dođu do kompromisa kroz pregovore. Već smo bili svedoci da se dvojica predsednika u regionu, Vučić u Srbiji i Tači na Kosovu, sastaju kako bi našli način da reše kosovski problem. To podrazumeva bolne kompromise sa obe strane, ali kompromise za koje su obojica lidera svesna da su neophodni i da su u dugoročnom interesu za njihove zajednice.
Ti pregovori su sada blokirani…
— Odgovornost za to prevashodno leži na Prištini. Dvojica lidera su u avgustu i septembru potencijalno mogli da postignu rešenje, ali su se čvrstorukaši i na Kosovu i u Srbiji izjasnili protiv toga. U ovom trenutku ne vidim mnogo prostora za kompromis, ali ne zato što je kompromis u principu loš. Problem je što dvojica lidera nisu uspela da uključe svoje stanovnike u pokušaj da reše problem ili da istinski uključe međunarodne partnere — Sjedinjene Države, Evropljane, Ruse, insistirajući da se postigne neki sporazum.
Komesar Han je u ponedeljak posetio Beograd i Prištinu, ali njegova misija nije imala rezultata. Štaviše, Priština želi da nastavi dalje sa planom za formiranje svoje vojske. Predsednik Vučić je više puta pozivao da se Srbija ne satera u ćošak. Ishod je pat pozicija. Može li se iz nje mirnim putem?
— Ostaje da se vidi. Dve strane su u ovom trenutku na raskršću. Nije prekasno da se pregovori vrate u kolosek, ali to će možda zahtevati nove lidere, posebno na kosovskoj strani, možda i promenu premijera i vlade na Kosovu.
Prema vašem mišljenju, stabilnost na Balkanu donele bi velika Srbija, Albanija i Hrvatska, ali sve što smo dosad videli bila su glasna negodovanja na bilo kakvu ideju ujedinjenja Srbije i Republike Srpske. S druge strane, na Zapadu se nije čulo nikakvo kritičko mišljenje o većoj integraciji između Kosova i same Albanije…
— Zapadne reakcije na ideju ujedinjenja Albanije i Kosova su bile negativne, ali tačno je da je Zapad apsolutno stavio veto na ujedinjenje Srbije i Republike Srpske, dok ideju ujedinjenja Kosova i Albanije ni izdaleka nije odbacio tako energično. To ima veze sa politikom iz devedesetih godina prošlog veka i načinom na koji je nastala Republika Srpska. Među kreatorima zapadne politike je i dalje snažno prisutan osećaj da je Republika Srpska rezultat etničkog čišćenja i da ne bi bilo moralno opravdano da se Srbima omogući da ostvare svoj primarni cilj nezavisnosti ili ujedinjenja sa Srbijom.
Ako je mirovna konferencija jedna od opcija za rešavanje sporova u regionu, da li bi ona mogla da se odvija pod okriljem UN?
— To svakako jeste jedna od opcija. Ali prvo međunarodne sile treba da donesu načelnu odluku da treba rešiti granice na Balkanu. Onda možemo početi da razmišljamo o odgovarajućem mehanizmu. Ideja je da bude ograničen broj učesnika. Svaka od lokalnih zajednica ovde ima svog ključnog spoljnog sponzora: Rusiju, Sjedinjene Države, Tursku, Nemačku. Od vitalnog je značaja da i one učestvuju.
Prema vašem mišljenju, optimalno je napraviti nove države i to proširenu Srbiju, da ne kažemo veliku Srbiju, jer to ima lošu konotaciju, proširenu Albaniju i proširenu Hrvatsku. Šta ostaje Bošnjacima?
— Logična je posledica pojava bošnjačke nacionalne države čije bi sedište bilo u Sarajevu unutar granica o kojima bi pregovarali sa bosanskim Hrvatima i bosanskim Srbima. Isto važi za Makedoniju.
Smatrate da postoji veza između krize na istoku Ukrajine i stanja na Balkanu. Kako su one povezane?
— Povezane su zato što su to dva poprišta u široj konfrontaciji između Rusije i Zapada. Ukrajina je gorući centar tog spora. Ali sukob nije i ne može da bude ograničen samo unutar Ukrajine, jer ako Zapad bude pritekao u odbranu Ukrajine, on mora da deluje u svim okolnim zemaljama. A to predstavlja neprihvatljivu pretnju za Rusiju koja bi odgovorila pokušajem da tu pretnju ukloni. Balkan je opet samo jedno od poprišta na kojem se dve strane nadmeću za uticaj, Sjedinjene Države s idejom da potisnu Rusiju, a Rusija s idejom da sačuva prisustvo na Balkanu, što može da iskoristi ako Zapad izvrši preveliki pritisak na nju tamo gde joj je to zaista važno — u Ukrajini.
Dakle, sličnost je u tome što smo i mi i Ukrajina na liniji vatre?
— Tako je. Kad se Hladni rat završio nije rešeno pitanje gde su tačno granice između ruske i zapadne sfere uticaja na istoku Evrope. Sada vidimo da se taj konflikt ponovo odigrava u tzv. novom hladnom ratu.
Da li je širenje NATO-a u regionu na Hrvatsku, Crnu Goru i u doglednoj budućnosti na Makedoniju bilo od koristi za ublažavanje napetosti na Balkanu?
— NATO postoji da bi države zaštitio od spoljnih napada, a pretnja za region nisu spoljni napadi nego unutrašnji sukobi, izazvani od nezadovoljne manjine koja želi da izađe iz države u kojoj se našla. U tom smislu NATO nije rešenje. Zapravo, imajući u vidu da NATO učvršćuje granice u regionu, on je kontraproduktivan za ono što je zaista potrebno da se uradi, a to je preuređenje regiona po nacionalnim linijama.
Smatrate da Srbi ne mogu da očekuju da postanu članica EU u bližoj budućnosti, a možda čak i nikada.
— Tako je. To se ne odnosi samo na Srbe. Moja teorija je da je proširenje EU završeno i da ovaj region nikada neće ući u Uniju, a razlog za to je večna kriza u EU. Pitanje je može li EU da prevaziđe sopstvene unutrašnje krize. Po mom mišljenju — ne može. Naprotiv, ići će još dublje u krizu kada je pogodi sledeća recesija, možda 2020. godine. A politička atmosfera je zatrovana i migrantskom krizom. Iz tih razloga ne verujem da evrozona može da preživi još jednu tešku recesiju. Dakle, najmanje što može da se kaže je da ne postoje perspektive za proširenje EU, a ja bih išao i dalje tvrdnjom da je ugrožena egzistencija same Evropske unije.
Šta biste poželeli za region u 2019. godini i šta očekujete?
— Očekujem dramu i ona će doći iz već uobičajenih lokacija — iz Makedonije, zatim sa Kosova, gde, kao što smo već govorili, i dalje nije poznato da li će dve strane doći do neke vrste sporazuma oko faza priznanja samostalnosti te zemlje, ali ponajviše iz Bosne i Hercegovine gde vidimo najzapaljiviju situaciju, pre svega zbog dolaska Milorada Dodika u Predsedništvo BiH i njegove odlučnosti da nastavi sa pritiscima oko obnove Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine, a paralelno sa tim i odlučnosti bosanskih Hrvata da izaberu sopstvenog predstavnika, što bi moglo da ima neverovatne posledice ako odluče da utvrde sopstveni entitet.
A Kosovo?
— Sve se može odvijati u dva pravca. Videli smo da se dve strane dijametralno razilaze u stavovima u poslednjih nekoliko nedelja. Postoji i scenario u kojem će se to nastaviti, ali postoji i scenario u kojem će se Beograd i Priština, nakon određenih provokacija koje uključuje obe strane, vratiti i daleko ozbiljnije započeti dijalog kako bi se utvrdilo pod kojim uslovima će Srbija priznati nezavisnost Kosova.
